Više od 120 sudija vratiće se u sudove u Srbiji, iz kojih su otpušteni 2009. godine na početku reforme pravosuđa, zamišljene kao čin povratka poverenja građana u sudstvo, a okončane kao proces suprotan evropskim principima. Ustavni sud Srbije usvojio je žalbe neizabranih sudija, pošto je utvrdio da u postupku odlučivanja o njihovim prigovorima nije oborena pretpostavka da su ispunjavali uslove za izbor na stalnu sudijsku funkciju. Na potezu je Visoki savet sudstva, telo označeno kao najodgovornije za skandalozne propuste, zbog kojih je „reforma“ češće nazivana „čistkom“ u redovima sudija.
Ustavni sud naložio je Visokom savetu sudstva da u roku od 60 dana, od dana prijema Odluke, izvrši izbor podnosilaca žalbi. To bi značilo da se sudije vrate u sudnice, ali ne i kraj posla. Naime, kako potvrđuju u Društvu sudija Srbije između 300 i 400 žalbi još čeka odluku. Među njima i ona predsednice Društva Dragana Boljević, takođe razrešene sudije.
Povratak dela njenih kolega moglo bi joj biti satisfakcija ili makar potvrda istinitosti onoga što je Društvo sudija sve vreme tvrdilo, uz najave da će razrešeni, pre ili kasnije, biti vraćeni na posao.
„Očekujem da će Ustavni sud i u ostalim slučajevima nereizabranih sudija i tužilaca doneti istu odluku s obzirom na najave predsednika Ustavnog suda da su odluke tog tela konačne, pravosnažne i opšte obvezujuće, ja pretpostavljam da on razmišlja o tome da neko ne postupi po tim odlukama. U ovom strašnom zamešeteljstvu koje se desilo poslednjih godina i u kojem svako od učesnika vuče ozbiljnu odgovornost, a to znači ne samo Visoki savet sudstva nego i Ustavni sud koji nije na odgovarajući način odlučio 2009. godine o tome da je, kako svi evropski stručnjaci sada kažu, reforma pravosuđa u neskladu sa evropskim standardima, zaista se postavlja pitanje ozbiljne odgovornosti, a posebno ako Visoki savet sudstva po tome ne postupi. Ja mislim da će po tome morati da postupi, a u svakom slučaju, obzirom da je ovaj savet sudstva izgubio svaki kredibilitet, on će morati da bude promenjen“, rekla je Boljević.
Dan nakon što je obelodanjena odluka Ustavnog suda protekao je u iščekivanju zvaničnog saopštenja sa najvišeg pravosudnog nivao. Agencija Tanjug je prenela komentar koji je dobila u kabinetu predsednice Visokog saveta sudstva Nate Mesarović po kom je Ustavni sud Srbije „otezao“ sa odlukom o žalbama razrešenih sudija iako je ta institucija još 2010. godine, na sastanku kom je prisustvovala i tadašnja predsednica Bosa Nenadić, predložila poništavanje opšteg izbora sudija.
"Oni to, međutim, nisu hteli. Čekali su da sada maltene nema ni tehničke vlade pa da donesu odluke", prenosi agencija.
Može li se iščekivana odluka Ustavnog suda zaista povezati sa političkim trenutkom? I mogu li se propusti poput ovog, na koji je svojevremeno ukazala upravo Dragana Boljević, zaista objasniti bilo čim drugim do, u najmanju ruku, loše odrađenim poslom.
„Kako se moglo dogoditi da bude izabran sudija koji je mrtav, za koga je Ministarstvo pravde platilo sahranu? A ministarka pravde je članica Vrhovnog saveta sudstva pa je prema tome morala znati da je čovek mrtav“, navodila je Boljević 2009. godine.
Odlazeća ministarka pravde Snežana Malović branila je reformu koliko je mogla, u početku i uz podršku partnera iz Evropske unije.
„Imala sam prilike da ih informišem i o nekim konkretnim rezultatima rada srpskih sudova s obzirom da smo mi kao osnovne ciljeve, što sam i prenela gospođi Reding, postavili efikasnije rešavanje sudskih postupaka...“, rekla je Malovićeva februara prošle godine i prenela kako je evropska komesarka za pravosuđe Vivijen Reding, podržala korake koje je Srbije učinila u reformi pravosuđa.
Loš imidž kod građana
No, samo dva meseca kasnije jedna od osnivača Udruženja evropskih sudija i tužilaca za demokratiju i slobodu Simon Gaborio, u Beogradu je utvrdio da uprkos brojnim preporukama Evropske unije, Saveta Evrope i Venecijanske komisije, sprovođenje reforme pravosuđa u Srbiji „ni u kom slučaju nije u saglasnosti sa principima Evropske konvencije o ljudskim pravima“. Napravljena je tako konfuzija u sistemu od sudbinske važnosti za svaku državu, što je ponajmanje građane ostavljalo ravnodušnim.
Vratimo se onima koji su najospavaniji. Proslavljena kao svojevremena predsednica Sudskog veća koje je presudilo ubicama Zorana Đinđića, od samog početka reforme na udaru je kritika. Pod krovom Parlamenta tragalo se za primerima koji bi dokazali da je prva žena srpskog pravosuđa predvodila čišćenje nepoželjnih.
U pravosudnom sistemu su zadržavani oni, optuživana je, koji su prihvatljivi za vlast, ne za struku. Iz partije bivšeg premijera Koštunice pominjano je ime sina Nate Mesarović, što ona nije prećutala: „Moj sin je završio trinaest godina radnog staža. Vladimir Mesarović u vreme kada je DSS (partija Vojislava Koštunice) imao svoju Vladu i kada je imao većinu u ovoj Skupštini“.
Ako ništa drugo i ove reči mogu biti pokazatelj tužnog stanja u kome je nezavisno sudstvo, ovde, samo san. U tom smislu treba navesti i da je oko 500 razrešenih sudija prišlo naprednoj stranci koju je tada vodio aktuelni predsednik Tomislav Nikolić, ali i da je bivši predsednik Boris Tadić u svom prvom postizbornom intervjuu priznao greške nadležnih učinjene u reformi.
Preklapanje sudstva i politike postalo je nešto što se podrazumeva, pa se tako stiglo do tačke na kojoj malo ko vidi kako greške ispraviti. Shodno tome, kaže saradnica agencije Ipsos Stratedžik marketing Svetlana Logar, nikoga ne treba da čudi što ankete javnog mnjenja pokazuju da je sudstvo na dnu lestvice institucija na koje se građani oslanjaju.
„Jako, jako mali procenat, manje od deset odsto građana će reći da ima poverenja u sudstvo barem donekle. Kako sada da se nastavlja reforma na reformu? To otvara pitanje u kom pravcu će stvari dalje ići. Stvorena je jedna ideja koja jako dugo traje, a po kojoj je sudstvo pre svega jako dugo politizovano, a uz to imate drugu stvar koja je većinom percepcija građana - da u sudstvu postoji jako mnogo korupcije. To vam upravo govori da se prosto stvorila jedna slika o sudstvu, a reforma i sve što se o tome govorilo, sve što je doprlo do javnosti, svakako nije moglo podići poverenje nego upravo obratno“, naglasila je Lograr.
Ustavni sud naložio je Visokom savetu sudstva da u roku od 60 dana, od dana prijema Odluke, izvrši izbor podnosilaca žalbi. To bi značilo da se sudije vrate u sudnice, ali ne i kraj posla. Naime, kako potvrđuju u Društvu sudija Srbije između 300 i 400 žalbi još čeka odluku. Među njima i ona predsednice Društva Dragana Boljević, takođe razrešene sudije.
Povratak dela njenih kolega moglo bi joj biti satisfakcija ili makar potvrda istinitosti onoga što je Društvo sudija sve vreme tvrdilo, uz najave da će razrešeni, pre ili kasnije, biti vraćeni na posao.
„Očekujem da će Ustavni sud i u ostalim slučajevima nereizabranih sudija i tužilaca doneti istu odluku s obzirom na najave predsednika Ustavnog suda da su odluke tog tela konačne, pravosnažne i opšte obvezujuće, ja pretpostavljam da on razmišlja o tome da neko ne postupi po tim odlukama. U ovom strašnom zamešeteljstvu koje se desilo poslednjih godina i u kojem svako od učesnika vuče ozbiljnu odgovornost, a to znači ne samo Visoki savet sudstva nego i Ustavni sud koji nije na odgovarajući način odlučio 2009. godine o tome da je, kako svi evropski stručnjaci sada kažu, reforma pravosuđa u neskladu sa evropskim standardima, zaista se postavlja pitanje ozbiljne odgovornosti, a posebno ako Visoki savet sudstva po tome ne postupi. Ja mislim da će po tome morati da postupi, a u svakom slučaju, obzirom da je ovaj savet sudstva izgubio svaki kredibilitet, on će morati da bude promenjen“, rekla je Boljević.
Dan nakon što je obelodanjena odluka Ustavnog suda protekao je u iščekivanju zvaničnog saopštenja sa najvišeg pravosudnog nivao. Agencija Tanjug je prenela komentar koji je dobila u kabinetu predsednice Visokog saveta sudstva Nate Mesarović po kom je Ustavni sud Srbije „otezao“ sa odlukom o žalbama razrešenih sudija iako je ta institucija još 2010. godine, na sastanku kom je prisustvovala i tadašnja predsednica Bosa Nenadić, predložila poništavanje opšteg izbora sudija.
Nata Mesarović
"Oni to, međutim, nisu hteli. Čekali su da sada maltene nema ni tehničke vlade pa da donesu odluke", prenosi agencija.
Može li se iščekivana odluka Ustavnog suda zaista povezati sa političkim trenutkom? I mogu li se propusti poput ovog, na koji je svojevremeno ukazala upravo Dragana Boljević, zaista objasniti bilo čim drugim do, u najmanju ruku, loše odrađenim poslom.
„Kako se moglo dogoditi da bude izabran sudija koji je mrtav, za koga je Ministarstvo pravde platilo sahranu? A ministarka pravde je članica Vrhovnog saveta sudstva pa je prema tome morala znati da je čovek mrtav“, navodila je Boljević 2009. godine.
Odlazeća ministarka pravde Snežana Malović branila je reformu koliko je mogla, u početku i uz podršku partnera iz Evropske unije.
„Imala sam prilike da ih informišem i o nekim konkretnim rezultatima rada srpskih sudova s obzirom da smo mi kao osnovne ciljeve, što sam i prenela gospođi Reding, postavili efikasnije rešavanje sudskih postupaka...“, rekla je Malovićeva februara prošle godine i prenela kako je evropska komesarka za pravosuđe Vivijen Reding, podržala korake koje je Srbije učinila u reformi pravosuđa.
Loš imidž kod građana
No, samo dva meseca kasnije jedna od osnivača Udruženja evropskih sudija i tužilaca za demokratiju i slobodu Simon Gaborio, u Beogradu je utvrdio da uprkos brojnim preporukama Evropske unije, Saveta Evrope i Venecijanske komisije, sprovođenje reforme pravosuđa u Srbiji „ni u kom slučaju nije u saglasnosti sa principima Evropske konvencije o ljudskim pravima“. Napravljena je tako konfuzija u sistemu od sudbinske važnosti za svaku državu, što je ponajmanje građane ostavljalo ravnodušnim.
Vratimo se onima koji su najospavaniji. Proslavljena kao svojevremena predsednica Sudskog veća koje je presudilo ubicama Zorana Đinđića, od samog početka reforme na udaru je kritika. Pod krovom Parlamenta tragalo se za primerima koji bi dokazali da je prva žena srpskog pravosuđa predvodila čišćenje nepoželjnih.
U pravosudnom sistemu su zadržavani oni, optuživana je, koji su prihvatljivi za vlast, ne za struku. Iz partije bivšeg premijera Koštunice pominjano je ime sina Nate Mesarović, što ona nije prećutala: „Moj sin je završio trinaest godina radnog staža. Vladimir Mesarović u vreme kada je DSS (partija Vojislava Koštunice) imao svoju Vladu i kada je imao većinu u ovoj Skupštini“.
Ako ništa drugo i ove reči mogu biti pokazatelj tužnog stanja u kome je nezavisno sudstvo, ovde, samo san. U tom smislu treba navesti i da je oko 500 razrešenih sudija prišlo naprednoj stranci koju je tada vodio aktuelni predsednik Tomislav Nikolić, ali i da je bivši predsednik Boris Tadić u svom prvom postizbornom intervjuu priznao greške nadležnih učinjene u reformi.
Preklapanje sudstva i politike postalo je nešto što se podrazumeva, pa se tako stiglo do tačke na kojoj malo ko vidi kako greške ispraviti. Shodno tome, kaže saradnica agencije Ipsos Stratedžik marketing Svetlana Logar, nikoga ne treba da čudi što ankete javnog mnjenja pokazuju da je sudstvo na dnu lestvice institucija na koje se građani oslanjaju.
„Jako, jako mali procenat, manje od deset odsto građana će reći da ima poverenja u sudstvo barem donekle. Kako sada da se nastavlja reforma na reformu? To otvara pitanje u kom pravcu će stvari dalje ići. Stvorena je jedna ideja koja jako dugo traje, a po kojoj je sudstvo pre svega jako dugo politizovano, a uz to imate drugu stvar koja je većinom percepcija građana - da u sudstvu postoji jako mnogo korupcije. To vam upravo govori da se prosto stvorila jedna slika o sudstvu, a reforma i sve što se o tome govorilo, sve što je doprlo do javnosti, svakako nije moglo podići poverenje nego upravo obratno“, naglasila je Lograr.