U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa vođena je polemika o tome kakav status treba da ima Vojvodina. Učesnici ove polemike bili su predsednik političkog udruženja Napredni klub iz Beograda Čedomir Antić, koji predlaže ukidanje autonomije Vojvodine, i predsednik Vojvođanske partije Aleksandar Odžić, koji se zalaže da Vojvodina bude republika.
Polemisalo se o tome kako se Vojvodina priključila Srbiji i Jugoslaviji, da li se to područje bitno razlikuje od ostalih delova Srbije, kako se centralna vlast odnosi prema Vojvodini, koliko pokrajina izdvaja za budžet Srbije, a koliko dobija, može li se Vojvodina porediti sa Dalmacijom i Istrom, da li je većina stanovnika za autonomiju, imaju li Vojvođani pravo da sami odluče o statusu svoje pokrajine, kao i o tome da li je otcepljenje od Srbije krajnji cilj onih koji se zalažu za republiku.
Čedomir Antić: Ima mnogo razloga za takvo zalaganje. Očigledno je da poslednjih 12 godina AP Vojvodina ide ka sve većoj samostalnosti. Mi, međutim, verujemo da - za razliku od većine ostalih republika i pokrajina bivše Jugoslavije - u Vojvodini ne postoji demokratska većina koja je za autonomoju, niti je narod ikada pitan o tome. Mi smatramo da Srbija ustavno nije ustrojena na najbolji način, a posledica toga je i sadašnja autonomija Vojvodine. Mislimo da bi Srbiju trebalo reorganizovati. Naše je uverenje da glavni grad Srbije treba da bude u Novom Sadu, a ne u Beogradu. Mi smo sa ovom idejom izašli u ovom trenutku, jer verujemo da je - posle neuspelog pokušaja da se stvori vojvođanska nacija, posle neuspeha autonomaških partija na poslednjim izborima i posle odluke Ustavnog suda Srbije o neustavnosti pojedinih članova Statuta Vojvodine donesenog 2008. godine - došlo vreme da se razmisli o ustavnom ustrojstvu Srbije.
Čedomir Antić: Tako je. S tim što bi ostatak Srbije bio podeljen na još pet regiona, a što se tiče Kosova i Metohije, jasno je da će se pitanje njegovog statusa rešiti na drugi način.
Aleksandar Odžić: Mi se zalažemo za Republiku Vojvodinu u okviru države Srbije. Polazimo od toga da ustav iz 2006. godine nije dobio potrebnu podršku građana Vojvodine, jer za njega nije glasala natpolovična većina Vojvođana. Mi taj dokument smatramo spornim i nelegitimnim u onim odredbama koje se tiču Vojvodine. On vidi Vojvodinu kao nekakav budžetski trošak od 7 procenata, iako Vojvodina puni budžet države Srbije sa nikad manje od 40 posto. Hteo bih da se osvrnem na tvrdnju gospodina Antića da u Vojvodini postoji ideja o nezavisnosti. To nije istina. Građani Vojvodine nikad nisu razmišljali na taj način. Oni su i tokom ratnih devedesetih ostali privrženi državi Srbiji i borilili su se za nju. Bili su najveći akcionari srpske državnosti. Zato nije umesno govoriti da bi građani Vojvodine hteli da se otcepe i da idu u neku drugu državu ili drugi savez. To ne postoji u Vojvodini ni kod političara, ni kod građana. Što se tiče demokratske većine za autonomiju, sva istraživanja govore da je od ukidanja autonomije - a ove godine se navršava 25 godina od jogurt revolucije i 23 godine od kada je Milošević praktično ukinuo autonomiju - uvek više od polovine stanovništva Vojvodine bilo je za autonomiju. Gospodin Antić je pomenuo i navodni neuspeli pokušaj formiranja vojvođanske nacije. Ovde se niko ne zalaže za vojvođansku naciju. Naše zalaganje za republiku je građanska inicijativa proizašla iz želje za boljim i uređenijim životom. Jer, mi smatramo da vojvođanski kapaciteti i resursi nisu iskorišćeni zato što imamo centralnu administraciju koja je štetna za celu Srbiju, ne samo za Vojvodinu. Inače, regioni Banat, Srem i Bačka, za koje se zalaže gospodin Antić, su vojvođanski subregioni. Ti regioni su, zapravo, Vojvodina.
Čedomir Antić: Gospodin Odžić kaže da političke elite u Novom Sadu ne žele da se otcepe. Imali smo sličan slučaj i sa Crnom Gorom. I tvorci savremene crnogorske države su tvrdili da se njenim stvaranjem ne cepa srpstvo, da srpstvo u Crnoj Gori nije sporno, da time samo jača regionalna posebnost. Slično govore i zagovornici što veće autonomije Vojvodine. Međutim, Vojvodina je od Srpske Vojvodine postala SAP Vojvodina i započet je proces negiranja suvereniteta Republike Srbije u Vojvodini. Ako jednom regionu damo sudsku, izvršnu i zakonodavnu vlast, on postaje federalna jedinica. To nije regionalizam, nego federalizam. Ako imamo federalizam, onda se postavlja pitanje zašto federalna jedinica nema pravo da se otcepi. Velike sile ne dopuštaju da Bosna i Hercegovina postane federacija ili konfederacija zato što bi to podrazumevalo pravo entiteta da jednog dana zatraže nezavisnost. Gospodin Odžić kaže da je natpolovična većina građana Vojvodine za autonomiju. Ja mislim da građane niko nikad nije ni pitao da li su za autonomiju. Sadašnja autonomija Vojvodine nastala je u Beogradu i 1974. i 2001, pa na neki način i 2006. godine. Moj sagovornik kaže da Vojvodina puni budžet Srbije sa 40 posto. Tu cifru osporio je pre devet godina doktor Boško Mijatović i nisam video da ga je do sada iko demantovao. Onih 7 procenata iz budžeta Srbije namenjeno je samo finasiranju pokrajinskih nadležnosti. A gde je ogroman novac za penzije i plate. Kampanju, koja se vodi pod parolama “naš novac u našem džepu“ i “ako smo braća, nisu nam kese sestre“, već smo videli i u Sloveniji, i u Hrvatskoj, i u Crnoj Gori, a znamo čemu je ona vodila. Kada u prvom činu okačite pušku na zid, logično je da će ta puška na kraju biti upotrebljena.
Čedomir Antić: Uopšte nisam protiv toga da ekonomsko težište pređe na sever, ali sam protiv toga da se tamo stvara nova paradržava. Kada govorimo o siromaštvu, nije pošteno pričati samo o vojvođanskim seljacima koji, uostalom, imaju podršku ne samo Republike Srbije, nego i AP Vojvodine. Oni u ostatku Srbije su u mnogo gorem položaju. Kada bi Srbija postala ozbiljna regionalna država, sa Novim Sadom kao glavnim gradom, mislim da bi ljudima bilo bolje, ali moramo da razlučimo šta je problem. Da li je problem što neko misli da treba da stvori novu nacionalnu državu i da se odvoji od Srbije, ili je problem u tome što neko misli da nema dovoljno novca i da ga država zapostavlja. Mi iz Naprednog kluba verujemo da treba sprečiti da se jedan narod podeli oko tog pitanja za koje mislimo da može bezbolno da se reši.
Aleksandar Odžić: Vojvodina je ta koja drži budžet cele države. Iz nje se izvlači, a ništa se u nju ne vraća. Protivnici autonomije Vojvodine vole da Srbiju porede sa Hrvatskom, pa kažu da ni Dalmacija, ni Istra nemaju autonomiju. Ne postoji tu nikakva paralela. Vojvodina je specifikum i jedinstven slučaj i ne može da se poredi ni sa jednom državom bivše Jugoslavije, ali ono što je zajedničko za sve članice bivše Jugoslavije je da su one ostvarile svoj subjektivitet na avnojevskim principima, svojom ili tuđom voljom. Samo se prema Vojvodini primenjuju drugačiji kriterijumi. Da li je to pošteno? Da li Vojvodina treba da bude žrtva? Vojvodina je svakako žrtva, jer centralna vlast prema njoj ima kolonizatorski odnos. Nije ni to dovoljno, nego sada neko želi da joj ukine i status pokrajine. Na kraju krajeva, o tome treba da odluče građani i građanke Vojvodine na nekom budućem referendumu. To je jedino ispravno. Oni treba da odluče da li Vojvodina treba da bude autonomna pokrajina, republika u sastavu Srbije ili, možda, da se u svakom smislu ukine.
Čedomir Antić: Ne bih se složio sa tvrdnjom da nisu moguća poređenja sa drugim državama bivše Jugoslavije. Dalmacija je vrlo slična Vojvodini. Međutim, nikada nije dobila autonomiju, iako su mnogi Dalmatinci to tražili. Istra ima status županije i višestruko manje prihode nego Vojvodina. Rekao bih nešto i o referendumu. Ako tvrdite da Vojvođani i Vojvođanke treba da odluče o statusu Vojvodine, vi onda negirate jedinstvo srpske države. Pogledajte kako je to u Švajcarskoj. Kada se stvara novi kanton, četiri puta se ide na referendum i izjašnjava se stanovništvo cele Švajcarske. Zato se tako retko formiraju novi kantoni. Ovde je pomenut Ustav iz 2006. godine. Pa šta znači taj argument - da taj ustav nije prošao u Vojvodini? Vojvodina nije bila posebna celina u kojoj se sprovodi referendum o ustavu. Vojvodina nije čak ni posebna izborna jedinica. Ako realno posmatramo stvari, najviše građana je baš u Vojvodini glasalo za ovakav ustav. Pošto je izlaznost bila 70 do 80 posto, a više od 45 procenata upisanih birača je glasalo za ovaj ustav, pa koliko bi onda ljudi glasalo za bilo šta drugo?
Aleksandar Odžić: Ja nisam istoričar, a gospodin Antić jeste, ali on vrlo dobro zna da Vojvodina u ovakvom obliku nije nastala na tlu Srbije i svaki put je svojom voljom ulazila u sastav drugih država. I u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca i u SFRJ. Znači, neki narodni poslanici su doneli odluku da Vojvodina uđe u sastav tih država. Nije o tome odlučivao neko drugi nego Vojvođani, ljudi koji su živeli na tom prostoru. Kako je onda moguće da sada to pravo neko želi da im ospori ili da im nametne tuđu volju? To su istorijske činjenice koje ne možemo da prenebregnemo. Pomenuo bih još nešto. Vojvodina je u bivšoj Jugoslaviji po razvijenosti bila odmah iza Slovenije i Hrvatske. Danas je Vojvodina nedovoljno razvijeno područje i to jasno govori o maćehinskom odnosu centralne vlasti prema njoj. Prvi put od 1918. godine društveni proizvod Vojvodine je manji nego u centralnoj Srbiji. Plate u Vojvodini su znatno niže nego u Beogradu i Srbiji. Ovo je potpuno suludo i meni ovo liči kao da hoćete da koljete zlatnu koku zbog dve kile mesa. Problem je što neko misli da će sačuvati državu i finansijski sistem, ako ugasi vojvođansku administraciju, da će se bolje živeti, ako budemo imali centralnu državu i jednog vladara, jednog boga, jednog cara. E, pa neće. To će nas samo dodatno konzervirati, izolovati i uništiti. Mi moramo nešto promeniti. Ovakva Srbija, sa ovakvim položajem Vojvodine u njoj, ne može da finansira beogradsku oligarhiju koja se maćehinski odnosi prema Vojvodini. Došlo je vreme da se svedu računi i da Vojvodina bude definisana kao republika, jer je to jedini način da ona utiče da se ne donose pogrešne odluke, koje ne koštaju samo Vojvodinu nego, bojim se, i celu Srbiju.
Aleksandar Odžić: Što se tiče priključenja Vojvodine Kraljevini Srba Hrvata i Slovenaca, gospodin Antić kaže da su Baranja, Banat i Bačka, a i Srem tu odluku doneli samostalno. O tome, dakle, nije odlučivala centalna Srbija, što potvrđuje moju tezu da o sudbini Vojvodine treba da odlučuju Vojvođani. Kad je u pitanju odluka nakon završetka Drugog svetskog rata, ja ću podsetiti da su u julu mesecu 1945. godine narodni izaslanici doneli odluku da Vojvodina kao autonomna pokrajina uđe u sastav Srbije u Demokratskoj Federativnoj Jugoslaviji. Ustavom iz 1974. godine Vojvodina je de facto dobila status federalne jedinice. U periodu nakon 1974. godine zabeležen je njen najveći prosperitet. Ja se slažem da je to bio prosperitet na nivou cele države, ali on je bio izražen i u Vojvodini. Građani su jako dobro živeli u to vreme.
Čedomir Antić: Ovde je rečeno da narod Srbije nije odlučio o priključenju Vojvodine Srbiji. Podsetio bih da je srpska vojska već bila oslobodila ne samo Vojvodinu, nego i Temišvar i Arad. Narod u Novom Sadu je na izborima glasao za Veliku narodnu skupštinu koja je donela odluku o ujedinjenju. Ono što sam ja hteo da kažem je da istorijski regioni, koji su se prisajedinili Srbiji, nisu tada bili Vojvodina. Vojvodina nije postojala ni 1914, ni 1912. godine. Ona ne postoji od 1860. godine. Narodni izaslanici su slobodnom voljom odlučili da potvrde ono što je bio narodni san kada je 1848. godine stvorena Srpska Vojvodina. Rekao bih nešto i o ekonomiji. Od 1974. do 1998. godine privredni rast u Jugoslaviji je bio dvostruko manji nego u periodu od 1950. do 1974. godine. Nije SAP Vojvodina imala veliki rast. Ona je, kao i cela Jugoslavija, imala visok standard zato što su korišćeni strani krediti, zato što je vođena ekonomija destrukcije, kako ju je nazvao još uvek aktivni ministar Mlađan Dinkić. Inače, kad govorimo o tome kakav je odnos građana prema autonomiji, skrenuo bih pažnju na činjenicu da za stranku gospodina Čanka, koji je najviše radio na stvaranju autonomije, nikada nije glasalo više od 16-17 posto stanovništva severa Srbije. Ta stranka nikada nije mogla sama da uđe u Skupštinu Srbije. Iako su nakon 2000. godine zahvaljujući DOS-u imali veliki uticaj u skupštini Vojvodine, 2003. su doživeli veliki poraz na izborima. Nešto slično dešava se i sada. Pogledajte kako su stranke, koje se zalažu za proširenje autonomije, prošle na poslednjim izborima. Zbog toga ja tvrdim da je autonomija proizvod Beograda i njegove nespremnosti da raskine veze sa bivšom državom.
Aleksandar Odžić: Ponavljam, nisam istoričar, ali znam da je Vojvodina imala svoje jedinice, svoje bataljone koji su učestvovali u NOB-u i da su narodni izaslanici nakon toga doneli odluku o ulasku u sastav Srbije i Demokratske Federativne Jugoslavije. U tim ratnim dejstvima u Vojvodini nije bilo četnika, jer Vojvodina ima drugačiju kulturnu i istorijsku tradiciju. To su bitne razlike i mi ne možemo da se pravimo da ne postoje i da ih nipodaštavamo. Srpski narod jeste većinski, ali u poslednjih tridesetak godina prepolovljen je broj pripadnika nacionalnih zajednica u Vojvodini, dok je znatno povećan broj Srba zahvaljući izbeglicama iz Hrvatske i Bosne, koji su bili usmeravani u Vojvodinu. Ponavljam, činjenica je da je više od 50 posto stanovnika Vojvodine, a prema nekim istraživanjima čak i 60-70 posto, za autonomiju Vojvodine. I to je ono što je najvažnije. To je dokaz da Vojvodinu niko ne može ukinuti i da će Novi Sad uvek biti njen glavni grad.
Čedomir Antić: Kad je reč o bataljonima, komunistički pokret je bio zasnovan na prilično čudan način. Oni su federalizam razvijali tokom rata, pa je postojao Šumadijski bataljon, Moravski, Južnosrbijanski, ali to ne znači da Morava, Ibar, južna Srbija mogu da imaju neki međunarodni subjektivitet. A kad je reč o tome kako je Vojvodina glasala, ona je neprekidno glasala za stranke koje imaju centrale u Beogradu. Autonomističke stranke su imale malu podršku. Ako Beograd neprekidno govori o autonomiji da bi mogao da namiri sopstvene političke interese, naravno da će i građani govoriti o autonomiji.
Čedomir Antić: Moje je uverenje, a i mojih prijatelja iz Naprednog kluba, da građanima severa Srbije nije potrebna autonomna pokrajina onakva kakva je sada. Vojvodina je svima nama u srcu, čak i onima koji nikada u njoj nisu živeli, ali autonomna pokrajina je nešto što ne koristi nikome, osim jednoj grupi pripadnika novog nacionalnog pokreta i jednoj grupi ljudi koji žele da budu birokrate jedne nove samostalne, možda kasnije i međunarodno priznate države. Mi mislimo da Srbija treba da ima osam regiona, na severu bi bila tri regiona - Srem, Banat i Bačka, Beograd bi imao dva subregiona, a Novi Sad bi bio glavni grad. Verujemo da bi na taj način bila uspostavljena ravnoteža, da bi bili zaštićeni ekonomski interesi, posebno građana severa Srbije, i mislim da bi na taj način bilo moguće da se Srbija održi kao nezavisna i suverena država, da ne bude bolesnik Balkana.
Aleksandar Odžić: Vojvodina više ne može da čeka i ne može da egzistira na trulim političkim kompromisima. Mi se kao Vojvođanska partija zalažemo za donošenje novog ustava Srbije, u kojem će Vojvodina biti definisana kao republika u okviru složene države Srbije. U toj budućoj složenoj državi Vojvodina treba da ima sudsku, zakonodavnu i izvršnu vlast i da raspolaže svojom imovinom i prihodima, dok sve ono što su državni atributi - vojska, monetarna i spoljna politika i carina - treba da bude na nivou savezne države.
Čedomir Antić: Ne prihvatam mogućnost da sever Srbije sam odlučuje o svojoj sudbini, zato što smo mi jedna država. Sever Srbije može da određuje svoje nadležnosti u okvirima ustava, ali da građani Vojvodine odluče o tome da stvore republiku, a potom da postanu nezavisni, bilo bi potpuno neozbiljno.
Aleksandar Odžić: Ja ne vidim način na koji može nečija volja da se suzbije. Videli smo u bliskoj prošlosti šta se dešava kada nešto hoćete da postignete silom. Niko ne može odlučivati u nečije ime. Kao što mi ne možemo da odlučujemo šta će se događati u Sandžaku, Šumadiji ili na jugu Srbiji, niko drugi sem nas ne može odlučivati šta će se dešavati u Vojvodini. Naše je pravo da odlučujemo u kakvoj državi želimo da živimo.
Polemisalo se o tome kako se Vojvodina priključila Srbiji i Jugoslaviji, da li se to područje bitno razlikuje od ostalih delova Srbije, kako se centralna vlast odnosi prema Vojvodini, koliko pokrajina izdvaja za budžet Srbije, a koliko dobija, može li se Vojvodina porediti sa Dalmacijom i Istrom, da li je većina stanovnika za autonomiju, imaju li Vojvođani pravo da sami odluče o statusu svoje pokrajine, kao i o tome da li je otcepljenje od Srbije krajnji cilj onih koji se zalažu za republiku.
Omer Karabeg: Gospodine Antiću, zašto se zalažete da se ukine autonomija Vojvodine?
Čedomir Antić: Ima mnogo razloga za takvo zalaganje. Očigledno je da poslednjih 12 godina AP Vojvodina ide ka sve većoj samostalnosti. Mi, međutim, verujemo da - za razliku od većine ostalih republika i pokrajina bivše Jugoslavije - u Vojvodini ne postoji demokratska većina koja je za autonomoju, niti je narod ikada pitan o tome. Mi smatramo da Srbija ustavno nije ustrojena na najbolji način, a posledica toga je i sadašnja autonomija Vojvodine. Mislimo da bi Srbiju trebalo reorganizovati. Naše je uverenje da glavni grad Srbije treba da bude u Novom Sadu, a ne u Beogradu. Mi smo sa ovom idejom izašli u ovom trenutku, jer verujemo da je - posle neuspelog pokušaja da se stvori vojvođanska nacija, posle neuspeha autonomaških partija na poslednjim izborima i posle odluke Ustavnog suda Srbije o neustavnosti pojedinih članova Statuta Vojvodine donesenog 2008. godine - došlo vreme da se razmisli o ustavnom ustrojstvu Srbije.
Omer Karabeg: Koliko znam, vi se zalažete da umesto Autonomne Pokrajine Vojvodine budu tri regiona - Srem, Banat i Bačka?
Čedomir Antić: Tako je. S tim što bi ostatak Srbije bio podeljen na još pet regiona, a što se tiče Kosova i Metohije, jasno je da će se pitanje njegovog statusa rešiti na drugi način.
Omer Karabeg: Gospodine Odžiću, zašto smatrate da Vojvodina treba da bude republika?
Sva istraživanja govore da je uvek više od polovine stanovništva Vojvodine bilo za autonomiju.
Čedomir Antić: Gospodin Odžić kaže da političke elite u Novom Sadu ne žele da se otcepe. Imali smo sličan slučaj i sa Crnom Gorom. I tvorci savremene crnogorske države su tvrdili da se njenim stvaranjem ne cepa srpstvo, da srpstvo u Crnoj Gori nije sporno, da time samo jača regionalna posebnost. Slično govore i zagovornici što veće autonomije Vojvodine. Međutim, Vojvodina je od Srpske Vojvodine postala SAP Vojvodina i započet je proces negiranja suvereniteta Republike Srbije u Vojvodini. Ako jednom regionu damo sudsku, izvršnu i zakonodavnu vlast, on postaje federalna jedinica. To nije regionalizam, nego federalizam. Ako imamo federalizam, onda se postavlja pitanje zašto federalna jedinica nema pravo da se otcepi. Velike sile ne dopuštaju da Bosna i Hercegovina postane federacija ili konfederacija zato što bi to podrazumevalo pravo entiteta da jednog dana zatraže nezavisnost. Gospodin Odžić kaže da je natpolovična većina građana Vojvodine za autonomiju. Ja mislim da građane niko nikad nije ni pitao da li su za autonomiju. Sadašnja autonomija Vojvodine nastala je u Beogradu i 1974. i 2001, pa na neki način i 2006. godine. Moj sagovornik kaže da Vojvodina puni budžet Srbije sa 40 posto. Tu cifru osporio je pre devet godina doktor Boško Mijatović i nisam video da ga je do sada iko demantovao. Onih 7 procenata iz budžeta Srbije namenjeno je samo finasiranju pokrajinskih nadležnosti. A gde je ogroman novac za penzije i plate. Kampanju, koja se vodi pod parolama “naš novac u našem džepu“ i “ako smo braća, nisu nam kese sestre“, već smo videli i u Sloveniji, i u Hrvatskoj, i u Crnoj Gori, a znamo čemu je ona vodila. Kada u prvom činu okačite pušku na zid, logično je da će ta puška na kraju biti upotrebljena.
Aleksandar Odžić
Aleksandar Odžić: Nezavisnost Vojvodine nije moguća iz jednostavnog razloga što su Srbi većinski narod u pokrajini. Ja sam pripadnik srpskog naroda, moja partija se zalaže za republiku, ali to ne znači da mi hoćemo da se otcepimo od svoje matice Srbije. To bi bilo suludo. Mi se zalažemo za novo uređenje države Srbije, za donošenje novog ustava u kome će Vojvodina, zbog svoje demografske, kulturne i istorijske posebnosti, biti definisana kao republika u sastavu države Srbije. Da li će biti još federalnih jedinica? Naravno da će ih biti, jer bi Srbija u tom slučaju morala biti uređena na federalnom principu. To je nešto što mi ostavljamo drugima da o tome odlučuju. Morate razumeti da je Vojvodina najviše propala u poslednjih 25 godina. Kada danas prođete vojvođanskim selom, stičete utisak da ste u srednjem veku. Neosvetljene ulice, kuće koje se ruše, u tim selima niko ne živi. Nema dece ni za prvi razred osnovne škole. Kad god neko iz Vojvodine pomene novac kojim ova pokrajina puni budžet Srbije ili zatraži da se investira u Vojvodinu, odmah počinju optuživanja za separatizam, za ekstremizam ili nešto drugo. Nedavno sam pročitao da je predsednik Ustavnog suda Srbije rekao kako se neke stranke u Vojvodini zalažu da Vojvodina bude susedna država Srbiji. To niko nikad nije rekao. U kakvoj mi to državi živimo kada to izgovara predsednik Ustavnog suda?Čedomir Antić: Uopšte nisam protiv toga da ekonomsko težište pređe na sever, ali sam protiv toga da se tamo stvara nova paradržava. Kada govorimo o siromaštvu, nije pošteno pričati samo o vojvođanskim seljacima koji, uostalom, imaju podršku ne samo Republike Srbije, nego i AP Vojvodine. Oni u ostatku Srbije su u mnogo gorem položaju. Kada bi Srbija postala ozbiljna regionalna država, sa Novim Sadom kao glavnim gradom, mislim da bi ljudima bilo bolje, ali moramo da razlučimo šta je problem. Da li je problem što neko misli da treba da stvori novu nacionalnu državu i da se odvoji od Srbije, ili je problem u tome što neko misli da nema dovoljno novca i da ga država zapostavlja. Mi iz Naprednog kluba verujemo da treba sprečiti da se jedan narod podeli oko tog pitanja za koje mislimo da može bezbolno da se reši.
Aleksandar Odžić: Vojvodina je ta koja drži budžet cele države. Iz nje se izvlači, a ništa se u nju ne vraća. Protivnici autonomije Vojvodine vole da Srbiju porede sa Hrvatskom, pa kažu da ni Dalmacija, ni Istra nemaju autonomiju. Ne postoji tu nikakva paralela. Vojvodina je specifikum i jedinstven slučaj i ne može da se poredi ni sa jednom državom bivše Jugoslavije, ali ono što je zajedničko za sve članice bivše Jugoslavije je da su one ostvarile svoj subjektivitet na avnojevskim principima, svojom ili tuđom voljom. Samo se prema Vojvodini primenjuju drugačiji kriterijumi. Da li je to pošteno? Da li Vojvodina treba da bude žrtva? Vojvodina je svakako žrtva, jer centralna vlast prema njoj ima kolonizatorski odnos. Nije ni to dovoljno, nego sada neko želi da joj ukine i status pokrajine. Na kraju krajeva, o tome treba da odluče građani i građanke Vojvodine na nekom budućem referendumu. To je jedino ispravno. Oni treba da odluče da li Vojvodina treba da bude autonomna pokrajina, republika u sastavu Srbije ili, možda, da se u svakom smislu ukine.
Dalmacija je vrlo slična Vojvodini. Međutim, nikada nije dobila autonomiju, iako su mnogi Dalmatinci to tražili.
Omer Karabeg: Da raspravimo ovo pitanje. Gospodin Antić tvrdi da o statusu Vojvodine ne mogu da glasaju samo građani Vojvodine, nego celo stanovništvo Srbije.
Vojvodina nije nastala na tlu Srbije i svojom voljom je ušla i u sastav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i u sastav SFRJ.
Čedomir Antić, foto: Medija centar Beograd
Čedomir Antić: Samo da kažem nešto o uključivanju Vojvodine u Srbiju. Naime, 1918. godine krajem novembra zasedala je Skupština naroda Srema i donela odluku o bezuslovnom priključenju Kraljevini Srbiji. Potom je dan kasnije zasedala Velika narodna skupština Banata, Bačke i Baranje koja je također donela odluku o bezuslovom priključenju. Bila je to skupština uglavnom srpskog naroda, ali bilo je i predstavnika nekih drugih naroda. To govori da smo u pravu kada kažemo da su istorijski regioni autentičniji nego Autonomna pokrajina Vojvodina koja, prema rečima jednog od njenih ideologa, gospodina Čanka, ustvari nema tradiciju pre 1945. godine. Kada je reč o 1945. godini, podsetiću da tada nije ni zasedala skupština. Mi znamo da je 1945. bila poslednja godina demokratskih izbora koji su bili sprovedeni bez opozicije, sa onom “ćoravom kutijom“ i izbacivanjem ljudi sa biračkih spiskova. U takvim uslovima nije stvorena ni skupština, nego je nekakav Antifašistički front na brzu ruku poslan u Beograd da organizuje skupštinu, koja isto tako nije bila demokratska, i na kojoj je usvojena izjava o priključenju Srbiji. Teza da je Vojvodina bila razvijena kao Slovenija i Hrvatska ne stoji. Neki njeni krajevi su bili jako razvijeni, kao što je i Beograd bio jako razvijen, ali to se ne može reći za celu Vojvodinu. Inače, Vojvodina danas nije ispod republičkog proseka. Region Vojvodine ima indeks 95,2 posto bruto društvenog proizvoda, Šumadija i zapadna Srbija 71,4, a region južne i istočne Srbije 63 posto.Aleksandar Odžić: Što se tiče priključenja Vojvodine Kraljevini Srba Hrvata i Slovenaca, gospodin Antić kaže da su Baranja, Banat i Bačka, a i Srem tu odluku doneli samostalno. O tome, dakle, nije odlučivala centalna Srbija, što potvrđuje moju tezu da o sudbini Vojvodine treba da odlučuju Vojvođani. Kad je u pitanju odluka nakon završetka Drugog svetskog rata, ja ću podsetiti da su u julu mesecu 1945. godine narodni izaslanici doneli odluku da Vojvodina kao autonomna pokrajina uđe u sastav Srbije u Demokratskoj Federativnoj Jugoslaviji. Ustavom iz 1974. godine Vojvodina je de facto dobila status federalne jedinice. U periodu nakon 1974. godine zabeležen je njen najveći prosperitet. Ja se slažem da je to bio prosperitet na nivou cele države, ali on je bio izražen i u Vojvodini. Građani su jako dobro živeli u to vreme.
Istorijski regioni, koji su se prisajedinili Srbiji, nisu tada bili Vojvodina.
Aleksandar Odžić: Ponavljam, nisam istoričar, ali znam da je Vojvodina imala svoje jedinice, svoje bataljone koji su učestvovali u NOB-u i da su narodni izaslanici nakon toga doneli odluku o ulasku u sastav Srbije i Demokratske Federativne Jugoslavije. U tim ratnim dejstvima u Vojvodini nije bilo četnika, jer Vojvodina ima drugačiju kulturnu i istorijsku tradiciju. To su bitne razlike i mi ne možemo da se pravimo da ne postoje i da ih nipodaštavamo. Srpski narod jeste većinski, ali u poslednjih tridesetak godina prepolovljen je broj pripadnika nacionalnih zajednica u Vojvodini, dok je znatno povećan broj Srba zahvaljući izbeglicama iz Hrvatske i Bosne, koji su bili usmeravani u Vojvodinu. Ponavljam, činjenica je da je više od 50 posto stanovnika Vojvodine, a prema nekim istraživanjima čak i 60-70 posto, za autonomiju Vojvodine. I to je ono što je najvažnije. To je dokaz da Vojvodinu niko ne može ukinuti i da će Novi Sad uvek biti njen glavni grad.
Čedomir Antić: Kad je reč o bataljonima, komunistički pokret je bio zasnovan na prilično čudan način. Oni su federalizam razvijali tokom rata, pa je postojao Šumadijski bataljon, Moravski, Južnosrbijanski, ali to ne znači da Morava, Ibar, južna Srbija mogu da imaju neki međunarodni subjektivitet. A kad je reč o tome kako je Vojvodina glasala, ona je neprekidno glasala za stranke koje imaju centrale u Beogradu. Autonomističke stranke su imale malu podršku. Ako Beograd neprekidno govori o autonomiji da bi mogao da namiri sopstvene političke interese, naravno da će i građani govoriti o autonomiji.
Omer Karabeg: Ja bih sad privodio kraju ovaj razgovor. Vaš zaključak, gospodine Antiću?
Autonomna pokrajina je nešto što ne koristi nikome osim jednoj grupi ljudi koji žele da budu birokrate jedne nove samostalne, možda kasnije i međunarodno priznate države.
Omer Karabeg: Vaš zaključak, gospodine Odžiću?
Aleksandar Odžić: Vojvodina više ne može da čeka i ne može da egzistira na trulim političkim kompromisima. Mi se kao Vojvođanska partija zalažemo za donošenje novog ustava Srbije, u kojem će Vojvodina biti definisana kao republika u okviru složene države Srbije. U toj budućoj složenoj državi Vojvodina treba da ima sudsku, zakonodavnu i izvršnu vlast i da raspolaže svojom imovinom i prihodima, dok sve ono što su državni atributi - vojska, monetarna i spoljna politika i carina - treba da bude na nivou savezne države.
Čedomir Antić: Ne prihvatam mogućnost da sever Srbije sam odlučuje o svojoj sudbini, zato što smo mi jedna država. Sever Srbije može da određuje svoje nadležnosti u okvirima ustava, ali da građani Vojvodine odluče o tome da stvore republiku, a potom da postanu nezavisni, bilo bi potpuno neozbiljno.
Aleksandar Odžić: Ja ne vidim način na koji može nečija volja da se suzbije. Videli smo u bliskoj prošlosti šta se dešava kada nešto hoćete da postignete silom. Niko ne može odlučivati u nečije ime. Kao što mi ne možemo da odlučujemo šta će se događati u Sandžaku, Šumadiji ili na jugu Srbiji, niko drugi sem nas ne može odlučivati šta će se dešavati u Vojvodini. Naše je pravo da odlučujemo u kakvoj državi želimo da živimo.