Osamnaestog januara 1987. u "Politici" izlazi "humoreska" pod naslovom "Vojko i Savle" u kojoj se prepoznaju akademici Gojko Nikoliš i Pavle Savić. Tekst izaziva potrese u redakciji. Traži se odgovornost glavnog urednika Živorada Minovića i javno izvinjenje čitaocima i akademicima, ali to Minović i njegov kolegijum odbijaju. Kreće serija partijskih sastanaka, a Minović u međuvremenu dobija direktivu od Slobodana Miloševića da u slučaj humoreske uplete Ivana Stambolića.
Humoreska:
Kao penzioner i dugogodišnji predsednik kućnog saveta, imam vremena i sklonosti za posmatranje ljudi. Već odavno posmatram dvojicu suseda — Vojka Nikolića i Savla Pavića. Obojica zaslužni ljudi, borci iz poslednjeg rata, bivši visoki funkcioneri, poznate ličnosti i takođe penzioneri, ponekad aktivni u našoj mesnoj zajednici. U svemu ostalom se razlikuju.
Drug Vojko je mlađi, kočoperniji, i, moram priznati, imućniji, ima dve-tri kuće negde na moru i dalje, a njegova gospođa, madam Argo, žalila se na stepenicama mojoj drugarici kako imaju i račun u nekoj švajcarskoj banci. Šta će biti s njihovim teško stečenim novcem ako kapitalizam propadne, ko će njima sve to nadoknaditi? Moja drugarica je, kaže, uveravala da ne brine, drug Vojko je sposoban i sve će to ponovo zaraditi.
Drug Savle, međutim, nema ništa osim skromnog stana, naučnih priznanja, ordenja i jedne lovačke puške — na zidovima mu stoji nekoliko lovačkih trofeja. Njegova drgugarica, supruga mu još od pre rata, često. poziva moju na kafu, a ja njega obilazim samo kad čestitam državne prazniže svim stanarima. Drug Savle je inače vrlo namrgođen i strog.
Biografija druga Vojka puna je zanimljivih pojedinosti. Iz rata je izašaao kao visoki funkcioner i pamtim da je nekako uvek, valjda po prirodi svog posla, bio uz ili pri najvišim rukovodstvima. Legendu o sebi sa sve onim "uz i pri" širio je uglavnom sam, nije želeo da opterećuje zvanične istoričare, a umeo je i lepo da se oblači. Iz vojske je, pošto se osećao dovoljno sposobnim i upućenim, otišao u diplomatiju - ne znam tačno za šta se spremao posle toga. Bio je upućen u jednu zemlju na jugu Azije čije ime neću pominjati.
Putovao je, razume se, brodom, i putovanje se oteglo kao u starim filmovima. Obrvan dosadom, sreo je madam Argo i ona je srela njega — zaljubili su se istog trenutka. Kao klasno svesnom čoveku, nije mu. smetalo što je ona francuska plemkinja, međunarodna novinarka, udata žena i verovatno pomalo saradnica njihovih službi. U ljubavi, mislio je, nema ničeg subverzivnog ni neprijateljskog.
Madam Argo je, raaume se, putovala u isti glavni grad u koji i drug Vojko — kao u novijim našim filmovima, i tamo su nastavili da se viđaju. Ko zna koliko bi njihova ljubav trajala da nisu počele da se događaju čudne stvari. Poverljivom drugu Vojku prvo su nestali svi ključevi, da bi se sutradan iznenada pojavili na nekom drugom mestu. Zatim mu je, baš kao na filmu, nestao i kofer sa poverljivim diplomatskim spisima - nepoznato lice kasnije je predalo vrataru naše ambasade. I svi su posumnjali u madam Argo osim druga Vojka. On se nije dao smetati.
Podneo je ostavku na svoj položaj, razveo madam Argo od drugog, oženio je za sebe i vratio se u zemlju.
(Njegova bivša supruga, takođe drugarica moje drugarice, neće ništa da kaže o tome). Od tada su susedi moji i druga Savla. I živeli su mirno i odsutno — često su putovali i obilazili svoje kuće, a možda i onaj kontou švajcarskoj banci ugrožen tamošnjom ekonomskom krizom. Jedino se ponekad iz njhovog stana čuo kultivisan plač madam Argo jer je drug Vojko periodiično pokušavao da se ubije — drug Savle je tada namrgođeno priskakao u pomoć svom ratnom drugu. Kćer druga Vojka iz prvog braka bogato su udali u Francuskoj, i kupili su jednog rasnog pekinezera - to je sve.
I šta je u svemu tome čudno, pitaćete se vi? Zar se malo drugova oženilo gospođama? Nije, međutim, čudno to, već nešto drugo. Drug Vojko se posvađao sa drugom Savlom, a moja drugarica odmah sa mnom - ljuti se što branim namrgođenog Savla i napadam šarmantnog Vojka. Pošto sam neću da donosim odluku, kao što nisam nikada do sada, molim vas, cenjeni drugovi novinari, da vi odgovorite umesto mene.
Drug Vojko i drug Savle pripadaju istom naučno-penzionerskom klubu i tamo su vršili razne funkcije, ne znam tačno kakve pošto se ne nalaze na teritoriji naše mesne zajednice. Čak su se izgleda, kao susedi tako dalje, dobro i slagali. Nesporazum je izbio, kažu, oko nekog pisma koje je, greškom ili namerom novinara, prodrlo u javnost i uznemirilo duhove. U njemu se, kažu šamara istorija unazad i unapred. Kad je drug Savle stavio primedbe na to pismo, drug Vojko se pobunio - dokazivao je da pismo ne postoji, kao što je, za svoju diplomatsku tašnu nekada tvrdio da hije ukradena. I tu je drugu Savlu rekao da je obaveštajac, to jest da radi za neke službe, a ovaj je njemu odgovorio da će mu kad se sledeći put bude ubijao — poslati odgovarajućeg doktora.
Time su bitno narušeni naši dobrosusedski odnosi, a uzgred i moji bračni. Moja drugarica smatra da pismo nije ni postojalo iako je objavljeno. Ja smatram da je ona Vojkova tašna postojala — iako nije objavljena. Situacija se neumoljivo komplikuje i preti da ugrozi sastanak kućnog saveta.
Ako je madam Argo zapadnog smera, da li onda drug Vojko ima pravo da prebacuje to drugu Savlu? Ako mi, međutim, to kažemo drugu Vojku, bojimo se da ćemo narušiti njegovu nestabilnu psihičku ravnotežu. Ako stvari ostanu nerešene, moja drugarica i ja moraćemo da stanujemo u raznim mesnim zajednicama.
Zato raspetljavajte, drugovi novinari, ono što ste sami zapetljali.