Ni 10 godina od sukoba na Kosovu nije poznata sudbina skoro 1.800 ljudi koji se vode kao nestali. Predstavnici Beograda i Prištine sastali su se još jednom u Beogradu u nastojanju da nađu rešenje za njihovu sudbinu. Istovremeno, Međunarodni komitet Crvenog krsta upozorava obe strane da moraju da pojačaju napore kako bi brzo pribavile nove informacije.
Porodice nestalih više od jedne decenije nose teret neizvesnosti šta se desilo sa njihovim najbližima. Među njima je i Bajram Čerkinaj iz Mitrovice koji je danas bio u Beogradu.
„Meni je nestao sin 1999. godine u maju mesecu. Imao je 30 godina tada. Znam da je izašao u grad, da se sreo sa nekim komšijama. Od tada ga nikad više nisam video. Znao sam ljude koji su ga odveli, odmah sam ih pitao, oni su mi rekli ne znamo, ne znamo. I dan danas tako pričaju, nikad nisu pričali istinu. A ja verujem da oni znaju gde mi je sin“, svedoči Bajram Čerkinaj o nestanku svog sina Rešata.
Olgica Božanić iz Orahovca je tokom sukoba na Kosovu izgubila više od 10 članova svoje šire porodice.
“Nekad se pitam dokle ću izdržati. Borim se nekako koliko mogu ali je jako teško, iscrpljujuće. Ne znam ko bi ovo mogao da izdrži, da traga za svojim najbližima”, kaže Olgica Božanić.
Zato je Međunarodni Crveni krst i pored svih napora veoma zabrnut zbog sporosti procesa. Lina Miler, predsedavajuća radnom grupom za nestala lica, u vezi sa događajima na Kosovu kaže da odsustvo novih informacija o potencijalnim grobnicama i pitanje neidentifikovanih posmrtnih ostataka predstavljaju stvarne prepreke bržem napretku.
“Ostvaren je napredak, ali je to nedovoljan napredak. I jedna i druga strana bi morale da intenziviraju aktivnost kako bi brže zadovoljile osnovno pravo porodica da znaju šta se desilo njihovim najbližima”, poručila je Milerova.
Od aprila prošle godine kada se radna radna grupa sastala u Prištini rasvetljena je sudbina samo 74 lica. Tokom protekle godine vlasti u Prištini i Beogradu ispitale su lokacije navodnih grobnica u Srbiji i na Kosovu, u Perućcu, Livoču i Medveđi, dok se još uvek radi u Raškoj, na Košarima i Žilivodama.
Problem manjak novih informacija
Predstavnik prištinske delegacije Pajazit Nuši najavio je da će naredne godine biti obavljena iskopavanja na 36 lokacija za koje se sumnja da se na njima nalaze posmrtni ostavi nestalih lica.
Obe strane svesne su da njihovi napori nisu dovoljni ali tvrde da rade na rasvetljavanju sudbine nestalih bez obzira na versku, rasnu ili bilo koju drugu pripadnost. Veljko Odalović, šef beogradske delegacije kaže da je za šest godina rasvetljena sudbina oko 1.500 lica ali da je najveći probem što nema novih informacija.
„Prepoznali smo kao problem status tela u mrtvačnici u Prištini gde blizu 400 tela već više od deset godina čeka na potvrdu identiteta iako su skoro sve porodice dale krvne uzorke. Postoji i potreba hitne, nepristrasne i sveobuhvatne istrage vezane za trgovinu ljudskim organima. Pitanje Raške, odnosno Rudnice, za nas ostaje otvoreno. Želimo da to razrešimo, da damo odgovore i ukoliko je Rudnica potencijalna masovna grobnica da pronađemo posmrtne ostatke i predamo porodicama“, kaže Odalović.
U Srbiji je neposredno nakon rušenja Miloševićevog režima otkriveno nekoliko masovnih grobnica, sa telima 866 tela kosovskih Albanaca, od kojih su se neke nalazile u neposrednoj blizini Beograda.
Upravo je politička spremnost najvažniji momenat u otkrivanju sudbine nestalih, kaže Sandra Orlović iz Fonda za humanitarno pravo, organizacije koja objavljuje Kosovsku knjigu pamćenja, u kojoj će se naći imena i sudbine svih ubijenih tokom kosovskih sukoba.
„Oni koji znaju gde su sahranjeni posmrtni ostaci nestalih osoba i u jednoj i u drugoj državi se moraju osećati dovoljno bezbednim i motivisanim da izađu i kažu gde su grobnice sa posmrtnim ostacima nestalih osoba. U Srbiji takve atmosfere nema, kada znamo da su svedoci koji su se odlučivali da svedoče u suđenjima za ratne zločine, govorim o svedocima policjacima, oni su zastrašivani i na njih je vršen takav pritisak da su odustajali od vojih svedočenja. Tako je poslata poruka da svi koji znaju nešto o zločinima, pa samim tim i o tome gde su sakrivana tela ubijenih, oni se sigurno ne osećaju dovoljno sigurnim u Srbiji da bi otkrili te onformacije“, kaže Orlovićeva.
Porodice nestalih više od jedne decenije nose teret neizvesnosti šta se desilo sa njihovim najbližima. Među njima je i Bajram Čerkinaj iz Mitrovice koji je danas bio u Beogradu.
„Meni je nestao sin 1999. godine u maju mesecu. Imao je 30 godina tada. Znam da je izašao u grad, da se sreo sa nekim komšijama. Od tada ga nikad više nisam video. Znao sam ljude koji su ga odveli, odmah sam ih pitao, oni su mi rekli ne znamo, ne znamo. I dan danas tako pričaju, nikad nisu pričali istinu. A ja verujem da oni znaju gde mi je sin“, svedoči Bajram Čerkinaj o nestanku svog sina Rešata.
Raška, mesto na kojem se još traga za mogućom grobnicom, foto Enes Halilović, 2010.
„Dete da ti neko uzme iz ruke... teško je i nikad ne možeš da spavaš ni da živiš ni da budeš raspoložen. Uvek imaš na pameti njegovu sliku, njegovo hodanje, njegovo ponašanje“, priča nam Čerkinaj.Olgica Božanić iz Orahovca je tokom sukoba na Kosovu izgubila više od 10 članova svoje šire porodice.
“Nekad se pitam dokle ću izdržati. Borim se nekako koliko mogu ali je jako teško, iscrpljujuće. Ne znam ko bi ovo mogao da izdrži, da traga za svojim najbližima”, kaže Olgica Božanić.
Zato je Međunarodni Crveni krst i pored svih napora veoma zabrnut zbog sporosti procesa. Lina Miler, predsedavajuća radnom grupom za nestala lica, u vezi sa događajima na Kosovu kaže da odsustvo novih informacija o potencijalnim grobnicama i pitanje neidentifikovanih posmrtnih ostataka predstavljaju stvarne prepreke bržem napretku.
“Ostvaren je napredak, ali je to nedovoljan napredak. I jedna i druga strana bi morale da intenziviraju aktivnost kako bi brže zadovoljile osnovno pravo porodica da znaju šta se desilo njihovim najbližima”, poručila je Milerova.
Od aprila prošle godine kada se radna radna grupa sastala u Prištini rasvetljena je sudbina samo 74 lica. Tokom protekle godine vlasti u Prištini i Beogradu ispitale su lokacije navodnih grobnica u Srbiji i na Kosovu, u Perućcu, Livoču i Medveđi, dok se još uvek radi u Raškoj, na Košarima i Žilivodama.
Problem manjak novih informacija
Predstavnik prištinske delegacije Pajazit Nuši najavio je da će naredne godine biti obavljena iskopavanja na 36 lokacija za koje se sumnja da se na njima nalaze posmrtni ostavi nestalih lica.
Pajazit Nushi
„Za nas je, moram to da priznam, za 2012. godinu prioritet zatvoriti pitanje masovne grobnice u Rudnici, blizu Raške. Ili postoji ili ne postoji. Taj proces mora da bude zatvoren sledeće godine“, rekao je Nuši.Obe strane svesne su da njihovi napori nisu dovoljni ali tvrde da rade na rasvetljavanju sudbine nestalih bez obzira na versku, rasnu ili bilo koju drugu pripadnost. Veljko Odalović, šef beogradske delegacije kaže da je za šest godina rasvetljena sudbina oko 1.500 lica ali da je najveći probem što nema novih informacija.
„Prepoznali smo kao problem status tela u mrtvačnici u Prištini gde blizu 400 tela već više od deset godina čeka na potvrdu identiteta iako su skoro sve porodice dale krvne uzorke. Postoji i potreba hitne, nepristrasne i sveobuhvatne istrage vezane za trgovinu ljudskim organima. Pitanje Raške, odnosno Rudnice, za nas ostaje otvoreno. Želimo da to razrešimo, da damo odgovore i ukoliko je Rudnica potencijalna masovna grobnica da pronađemo posmrtne ostatke i predamo porodicama“, kaže Odalović.
U Srbiji je neposredno nakon rušenja Miloševićevog režima otkriveno nekoliko masovnih grobnica, sa telima 866 tela kosovskih Albanaca, od kojih su se neke nalazile u neposrednoj blizini Beograda.
Upravo je politička spremnost najvažniji momenat u otkrivanju sudbine nestalih, kaže Sandra Orlović iz Fonda za humanitarno pravo.
Upravo je politička spremnost najvažniji momenat u otkrivanju sudbine nestalih, kaže Sandra Orlović iz Fonda za humanitarno pravo, organizacije koja objavljuje Kosovsku knjigu pamćenja, u kojoj će se naći imena i sudbine svih ubijenih tokom kosovskih sukoba.
„Oni koji znaju gde su sahranjeni posmrtni ostaci nestalih osoba i u jednoj i u drugoj državi se moraju osećati dovoljno bezbednim i motivisanim da izađu i kažu gde su grobnice sa posmrtnim ostacima nestalih osoba. U Srbiji takve atmosfere nema, kada znamo da su svedoci koji su se odlučivali da svedoče u suđenjima za ratne zločine, govorim o svedocima policjacima, oni su zastrašivani i na njih je vršen takav pritisak da su odustajali od vojih svedočenja. Tako je poslata poruka da svi koji znaju nešto o zločinima, pa samim tim i o tome gde su sakrivana tela ubijenih, oni se sigurno ne osećaju dovoljno sigurnim u Srbiji da bi otkrili te onformacije“, kaže Orlovićeva.