"Opcija razmene teritorija između Beograda i Prištine, nije na stolu. Prema svemu što je viđeno u mnogo prethodnih meseci, ona više nije na raspolaganju, iako je možda ranije bila", kaže za Radio Slobodna Evropa (RSE) Ivan Vejvoda, naučni savetnik na Institutu za humanističke nauke (IWM) u Beču, a prethodno potpredsednik za programe u Nemačkom Maršalovom fondu (German Marshall Fund, GMF) Sjedinjenih Američkih Država.
U intervjuu za RSE Vejvoda kaže i da ne veruje da su srpska vlada i predsednik Srbije Aleksandar Vučić spremni da u ovom trenutku potpišu sporazum koji bi podrazumevao priznanje nezavisnosti Kosova.
Veruje, međutim, da će, uprkos opoziciji iz redova krajnje desnice i ekstremnih nacionalista, tiha većina na obema stranama prihvatiti racionalan sporazum koji je proizaći iz pregovora.
RSE: Gospodine Vejvoda, dugo ste uključeni u političke procese na Balkanu. Kako vidite trenutnu situaciju u balkanskim zemljama, u pogledu unutrašnje-političke situacije u njima, kao i njihovih međusobnih odnosa?
Vejvoda: Balkan, odnosno, preciznije Zapadni Balkan, prošao je kroz vrlo dramatičan proces, pre svega, raspada Jugoslavije, koji je počeo početkom 90-ih godina, a takva situacija je definisala političko okruženje čitavu jednu deceniju – sve do 2000. godine, do pada Miloševićevog režima (Slobodan Milošević, nekadašnji predsednik Savezne Republike Jugoslavije, prim. red.).
Specijali RSE:
Tek posle toga počele su evroatlantske integracije zemalja regiona, prilike su stabilizovane i uspostavljen trajni mir. Pomerajući se ka sadašnjoj situaciji, 30 godina nakon pada Berlinskog zida, 20 godina od pada Miloševića i 25 godina od potpisivanja Dejtonskog sporazuma, vidimo da su zemlje ovog regiona u različitim fazama svojih evrointegracija. Neke su postale članice NATO-a, kao što su Albanija, Hrvatska i sad Severna Makedonija, a sve imaju kao strateški prioritet da postanu članice Evropske unije.
Naravno, na sve ove zemlje je uticala vrlo dramatična svetska finansijska kriza iz 2008., koja je počela krahom banke Lehman brothers, kao i drugi ekonomski i finansijski problemi oko eura.
Sve je to dovelo do situacije u kojoj je ekonomski rast bio drastično smanjen; umesto rasta od šest-sedam odsto, koji smo imali do 2008-2009. godine, stope rasta su pale, a to je značilo da vlade nisu bile u stanju da pune džepove građana, što je rezultiralo ekonomskim i socijalnim tenzijama.
Na kraju, iako to nije manje važno, imali smo i nerešene bilateralne probleme između zemalja regiona, a glavni među njima je nerešen problem između Srbije i Kosova. Bilo je tu dobrih momenata pomirenja posle 20 godina, ali, naravno, bilo je i loših, ali nijedan od njih, uprkos ovim "katastrofičarima" koji predviđaju da će ponovo izbiti rat na Balkanu, neće ponovo dovesti do oružanog sukoba u regionu. Mnogi od nas stalno govore da oružani sukob u regionu neće ponovo izbiti jer smo imali rat 90-ih.
RSE: U poslednje vreme je samo Severna Makedonija napredovala – i na unutrašnjem i na međunarodnom planu. Na drugoj strani, između Kosova i Srbije nastavljene su tenzije, a imamo i teškoće u funkcionisanju Bosne i Hercegovine, a tu su i tenzije između Srbije i Crne Gore zbog problema vlasništva imovine Srpske pravoslavne crkve. Ima li rizika od novih konflikta na Balkanu, ne mislim time na rat već na sukobe manjeg obima?
Vejvoda: Ne mislim da ćemo imati konflikte niskog intenziteta, ali to što ih neće biti nije dovoljno dobro jer i prisutne tenzije visokog nivoa ne vode ekonomskom rastu niti daljem privlačenju stranih investicija. Nijedna naša država u regionu nema ekonomiju koja je sposobna za samoinvestiranje i stoga smo svi jako zavisni od direktnih stranih investicija, koje dolaze uglavnom iz Evrope i Sjedinjenih Država.
Svi smo jako zavisni od direktnih stranih investicija, koje dolaze uglavnom iz Evrope i SAD.
Investitori traže mesta u svetu gde vide stabilnost i dugotrajni mir. A činjenica da imamo ta dugotrajna nerešena pitanja koja mogu dovesti do, kako kažete, manjih sukoba, što, opet, ne verujem da će se dogoditi, nije nešto što pomaže opštem prosperitetu regiona i svake pojedine zemlje.
RSE: Fokusirajući se na dijalog između Srbije i Kosova, kako vidite napredak tog dijaloga? Bio je dug period prekida tih razgovora, a sada se nastavlja uz posredovanje Evropske unije.
Vejvoda: Kao što znamo, dijalog je formalno počeo u martu 2011. godine. U Srbiji je tada na vlasti bila (Demokratska) stranka predsednika (Borisa) Tadića. Bilo je od tada do danas mnogo uspona i padova. Glavni uspeh postignut je, naravno, u aprilu 2013. godine, kada je postignut Briselski sporazum. Tadašnja visoka predstavnica Evropske unije Ketrin Ešton (Catherine Ashton) je tada bila posrednica u dijalogu.
I kao što se sećamo, potpisnici tog sporazuma odmah su otišli u sedište NATO, a taj savez je dao neku vrstu garancije da će se taj sporazum poštovati. Evropska unija, pod čijim se posredovanjem ovaj dijalog vodi, što je i pravi put da se to postigne, jer smo na evropskom kontinentu, a naša istorija i kulture su povezane sa Evropom, sada je, rekao bih, na mestu vozača, uz, naravno, vrlo važnu ulogu koju igraju Sjedinjene Države.
Pročitajte i ovo: Borelj: EU za zadržavanje postojećih granica između Srbije i Kosova
Evropska unija i Sjedinjene Države su uvek govorile da će zajedno raditi na rešavanju ove krize. Podsetimo, Evropska unija je uvek vrlo jasno poručivala da neće primiti novu članicu koja ima nerešeno teritorijalno pitanje, jer je opekla prste na Kipru. Rekla je: nikada nećemo u svoje redove primiti novi Kipar. To je bio, rekao bih, opšti geopolitički okvir, posebno stavljen pred Srbiju, da to pitanje mora rešiti ukoliko želi da napreduje na putu ka evropskim integracijama.
Činjenica je da smo zbog unutrašnje nestabilnosti, pri čemu sada posebno imamo na umu Kosovo, gde je došlo do promena vlasti i gde je bilo novih pristupa dijalogu, imali, kao što ste i sami spomenuli, zastoj u dijalogu koji je dugo trajao. Sada smo se vratili dijalogu sa spoznajom da je za obe strane važno da se krene napred što je brže moguće.
Pročitajte i ovo: Tomas Kantrimen za RSE: Kosovo i Srbija nisu spremni za sporazum u Beloj kući
Dozvolite mi takođe, da podsetim, da ako posmatramo globalno probleme poput ovog - iako je svaka situacija, naravno, vrlo specifična, kao što je i ona između Srbije i Kosova - da oni, ipak, imaju neke zajedničke osobine.
Sada dve strane mogu da odaberu "da imaju odnose poput Indije i Pakistana, gde imate problem koja ostaje nerešen 70 godina, pri čemu znamo koliko ljudi tamo zbog toga pati. Ili, pak, situaciju na Kipru, gde već 45 godina problem ostaje nerešen.
Vaš browser nepodržava HTML5
'Vatra' koja se rodila u kosovskom ratu
Mi smo sada prešli put od 20 godina, ako računamo 2000. godinu posle bombardovanja 1999. To znači da smo već proveli dosta vremena u nerešenom problemu, što u osnovi znači - da se vratimo na socijalno-ekonomsko pitanje - da mnogi investitori ne gledaju u ovaj region zato što vide nerešen problem.
Mislim da će, ako postoji razborit i racionalan pristup na obe strane, i u Prištini i u Beogradu, lideri pokušati i učiniti sve da pronađu rešenje koje će konačno staviti tačku na nerešeno pitanje, nakon čega region zaista može da nađe punu stabilnost i mir.
RSE: U međuvremenu, za 2. septembar zakazan je sastanak u između delegacija dveju strana u Vašingtonu. Mislite li da će na tom susretu biti postignut neki važan sporazum?
Vejvoda: Mislim da će to biti korak u pravom smeru. Već su mnogi analitičari još od najave tog sastanka za 2. septembar, isticali da od njega ne treba mnogo očekivati jer će biti više fokusiran na ekonomska pitanja. Međutim, ja smatram da ne treba minimizirati važnost ekonomskih pitanja, jer svi znamo da su prosečne plate u našim zemljama niske i da je osnovni interes građana da vide da im životni standard raste.
Pročitajte i ovo: Haradinaj za RSE: U Vašington po konačni sporazum sa Srbijom
U tom smislu, ako postoje neki ekonomski paketi koji se pripremaju u slučaju postizanja sporazuma koji će voditi stabilnosti, u šta bi, pretpostavljam, bili uključeni Međunarodni monetarni fond, Svetska banka, možda Evropska banka za obnovu i razvoj ili Evropska investiciona banka - to su dobri signali. A mislim da je moguće da nas ovaj sastanak može približiti takvom paketu, odnosno, različitim investicionim programima i projektima, ali, opet, nemojmo zadržavati dah, moramo najpre videti šta će se desiti.
Naravno, moramo i podsetiti da je ovo sastanak koji je trebalo da se dogodi ranije, ali je odložen zbog situacije koja se dogodila sa predsednikom Hašimom Tačijem (Hashim Thaci).
Želim da ponovim - ništa se neće dogoditi na putu postizanja ovog sporazuma, do koga će, nadajmo se, doći, bez zajedničkog nastojanja, bez udruženog napora Evropske unije koja je na mestu vozača i Sjedinjenih Država koje će uvek biti prisutne u tom procesu.
RSE: Na Kosovu kažu da će deo konačnog sporazuma biti uzajamno priznanje. Mislite li da bi (predsednik Srbije Aleksandar) Vučić bio spreman da potpiše tako nešto?
Vejvoda: Ne verujem da su srpska vlada ili predsednik Vučić spremni da potpišu uzajamno priznanje u ovom trenutku. Ko zna šta se može desiti u budućnosti, ali sve što je on rekao ili sve što je izjavila i što govori srpska vlada jeste da oni žele sporazum, ali ne sporazum koji bi podrazumevao priznavanje nezavisnosti Kosova. Ono što ja vidim jesu koraci koji vode ka većoj stabilnosti. Zbog toga se u poslednjih 15 ili 20 godina mnogo govorilo o takozvanom scenariju dve Nemačke.
Pročitajte i ovo: Most: Šta će Vučić tražiti u zamenu za priznanje Kosova?
Da podsetim, to je rešenje kojim je nekadašnja Zapadna Nemačka "dozvolila", odnosno, "prihvatila" da Istočna Nemačka postane punopravna članica Organizacije Ujedinjenih nacija, ali nije priznavala njenu nezavisnost. U tom smislu govorimo o nekom obliku ili nekoj formi sporazuma (između Srbije i Kosova) koji bi podrazumevao kompromis, pri čemu bi za srpsku stranu ključni elementi bili garancije za sigurnost, bezbednosti i prosperitet srpske zajednice, Asocijacija/Zajednica opština sa srpskom većinom na severu Kosova, kao i status Srpske pravoslavne crkve.
Kao što sam rekao, postoji mnogo sličnih slučajeva u Evropi i svetu, iako svaki od njih ima svoje specifičnosti. U Evropi možemo pomenuti slučaj Južnog Tirola između Italije i Austrije, ili raniji slučaj Šlezvig-Holštajna između Danske i Nemačke.
Dakle, rešenja za ova pitanja, za ove i druge teritorijalne sporove, pronađena su. Ono što mislim da je ovde ključno jesu vođstvo i hrabrost i u tom pogledu je vrlo indikativan primer rešenja spora između Severne Makedonije i Grčke. Iako se konflikt između te dve zemlje oko imena ne može porediti sa sporom između Prištine i Beograda, taj problem je bio vrlo težak za obe strane u pogledu istorije, identiteta. Svi znamo koliko je jaka bila opozicija i u Grčkoj i u Severnoj Makedoniji sporazumu koji je postignut.
'Verujem da će većina na obema stranama prihvatiti predlog racionalnog sporazuma.'
Ja verujem i da će na obema stranama, kako na Kosovu, tako i u Srbiji, biti opozicije, posebno iz redova radikalne desnice i ekstremnih nacionalista, sporazumu koji će biti predložen, ali verujem da će na kraju pobediti tiha većina i na jednoj i na drugoj strani, oni koji shvataju da smo istorijski došli u fazu kada rešenje konflikta mora da se nađe. Dakle, verujem da će većina na obema stranama prihvatiti predlog racionalnog sporazuma koji će proizaći iz pregovora.
RSE: Već duže vreme se govori o razmeni teritorija između Kosova i Srbije kao delu konačnog sporazuma između dve zemlje. Onda je rečeno da takvo rešenje više nije deo rešenja. Da li je, po vašem mišljenju, pitanje teritorijalne razmene još uvek na stolu?
Vejvoda: Mislim da to nije više na stolu. Iz svega što smo videli u mnogo proteklih meseci ta opcija nije više "na raspolaganju", iako je to možda ranije bila. U prethodnih 20 godina mnogo scenariji su razmatrani od strane vlada od Berlina do Vašingtona u njihovim nastojanjima da vide šta je realistično i šta bi bilo moguće postići.
Vaš browser nepodržava HTML5
Srbi na jugu, Albanci na severu: Čekajući 'razgraničenje'
Prema mom mišljenju, ta opcija razmene teritorija, razgraničenja, definitivno nije na dnevnom redu zato što se traži evropsko rešenje za taj spor, pri kojem bi i jedna i druga strana bile "nesrećne" ili samo delimično "srećne" budućim rešenjem. Tome nas i istorija uči. Mi, zapravo, tražimo takav sporazum koji neće podrazumevati bilo kakvo teritorijalno pitanje.
To naročito snažno dolazi iz Berlina, a znamo da je Nemačka ključni partner regiona u svakom aspektu – političkom, ekonomskom, bezbednosnom. Činjenica da sada imamo udružene napore Francuske i Nemačke, u obličju predsednika (Emanuela) Makrona (Macron) i kancelarke (Angele) Merkel govori mi da Evropa želi da na ovaj izvor nestabilnosti na svojoj teritoriji, to jest na spor između Srbije i Kosova, konačno stavi tačku.
Vaš browser nepodržava HTML5
Gde su vaše granice?
Kad je reč o Srbiji, predsednik Vučić sada ima jak, neometan, mandat, dvotrećinsku većinu u parlamentu, što znači da postoji mogućnosti da se promeni Ustav i izađe na referendum. Mislim da je to veoma značajan politički momenat.
A na kosovskoj strani, što vi znate bolje, ostaje da vidimo da li će vlada premijera Avdulaha (Avdullah) Hotija potrajati ili će biti novih izbora. Bilo kako bilo, prethodne dve decenije govore nam, ako smo pravi Evropljani i težimo da živimo životom evropskih vrednosti, da je vreme da krenemo napred i nađemo rešenje.