I 16 godina nakon genocida u Srebrenici, glavnooptuženi za najveći zločin posle Drugog svetskog rata uživa podršku većine građana u Srbiji.
Iako ocenjuju da je proces suočavanja sa sopstvenom prošlošću bolan i spor, sagovornici Radija Slobodna Evropa upućuju i na odgovornost političkih elita što pitanje ratnih zločina i saradnje sa Haškim tribunalom neiskreno i pod spoljaškim pritiskom „odrađuju“, očekujući da će se pukim protokom vremena samo od sebe rešiti.
Srbija 2011. i odnos prema najtraženijem beguncu od haške pravde izražen procentualno ovako izgleda: Ratka Mladića Haškom tribunalu ne bi izručilo 51 odsto građana. Samo trećina, odnosno, 34 odsto, ispitanika podržava hapšenje Mladića.
Najtraženiji haški begunac heroj je za čak 40 odsto anketiranih, a 78 od 100 njih ne bi ga prijavilo ni za nagradu od 10 miliona evra.
Ovo su rezultati istraživanja javnog mnenja sprovedenog početkom maja, koje je u intervju lokalnim medijima obelodanio Rasim Ljajić, predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom i ministar za socijalnu politiku.
I Beograđani u našoj anketi daju slične odgovore:
- Na pamet mi ne pada! Kako da izdam narodnog heroja?! Ajte, molim vas!
-Kad biste znali gde je Ratko Mladić, da li biste ga prijavili?
- Sigurno bih, bez dileme.
- Ne bih. Štaviše, da sam u mogućnosti, pomogao bih mu da ga ne uhvate. On je srpski heroj. Jure jedino što je valjalo u srpskoj vojsci! Naše prodane duše to rade!
- Ne bih zato što ga ne smatram ratnim zločincem.
-Ne bih ni slučajno.
- Bih, bih, naravno, da.
- Ma, ne interesuje me!
Ubrizgavanje mita
Sociolog Janja Beč smatra da je je u odnosu na devedesete godine, kada je 98 odsto ljudi monolitno podržavalo srpski nacionalistički projekat, brojka od trideset odsto građana koji podržavaju hapšenje Mladića, ipak, ohrabrujući podatak.
Te promene se događaju vrlo sporo, kaže, ali dodaje da je za njihovu sporost odgovorna i država, odnosno, državna strategija poricanja:
“Ovde je još uvek skoro neučtivo govoriti o Srebrenici. Gde vidim državno? Pa, u apsolutnom doziranju i kontrolisanju medija, u apsolutnom negovanju te obožavane uloge žrtve. U obrazovanju, koje je masakrirano, koje je pogubno, u kojem se deca od ’97. godine uče da postoji šest holokausta ili genocida – ali samo nad Srbima: mađarski, hrvatski, italijanski, bugarski, albanski... To je zvanični udžbenik koji je izdala i odobrila institucija ove države koja se zove Ministarstvo obrazovanja. Dakle, toj deci se već u dvanaest generacija ubrizgava taj mit o srpskoj žrtvi”, kaže sagovornica našeg radija i naglašava da političke elite stvaraju pogodni ambijent za poricanje i guranje ratnih zločina pod tepih.
“A sve je u skladu sa dominantna tri stuba: to je kultura laži, to je kultura prevare, to je kultura zastrašivanja. Ja ne moram da budem u pravu, ali prema mojim saznanjima i uvidima, genocid je zločin države, poricanje je strategija države i tu treba tražiti odgovore”, ocenjuje Janja Beč.
Nagodbama, odnosno, simboličnim uslovnim kaznama jatacima haškog optuženika Stojana Župljanina, država građanima šalje poruku da priču o ratnim zločinima otaljava i da li joj je od principijelnog odnosa prema ratnom zločinu važnije da ne okreće glasače protiv sebe, ocenjuje za Radio Slobodna Evropa pravnik i advokat Srđa Popović:
“Ja imam opšti utisak da je tu doneta, čak bi se usudio da kažem, i neka politička odluka da se ti nezgodni i nelagodni slučajevi – tu uključujem i atentat na Đinđića – nekako, kako bilo, otaljavaju, da ne stoje na vidiku i da vlast ne bude stalno prozivana zbog njih. A da se, s druge strane, ne antagonizuje ta jedna masa koja je još uvek u tom grču zaostalom iz devedesetih, bombardovanja i tog sukoba sa svetom. Ja tako tumačim čak i ovu euforiju oko Novaka Đokovića, koji im dođe kao neki osvetnik”, ocenjuje Popović.
Kao šumski požar
Blagim kaznama Župljaninovim jatacima država zapravo šalje poruku da je na izvestan način njihov saučesnik, kaže Janja Beč.
“Država time šalje poruku: mi vas nagrađujemo za to. Vlast, dakle, šalje direktnu poruku da je pravni sistem takav da će amnestirati ljude koji su sakrivali begunce. Ona, u suštini, na taj način saučestvuje sa njima. To je, ja bih rekla, post mortem kolaboracija – što znači da država saučestvuje time što se ne distancira od zločina”, kaže Janja Beč.
Vlast još uvek barata problematičnim definicijama skore prošlosti i odgovorna je za pokušaj njenog umivanja, ocenjuje za RSE Branka Prpa, direktorka Istorijskog arhiva Srbije.
“Mislim da su čak ovi rezultati lošiji od ranijeg ispitivanja javnog mnenja oko definicije Ratka Mladića i ratnih zločina, pre svega zločina u Srebrenici, najvećeg zločina u Evropi posle Drugog svetskog rata. To znači da se permanentno radilo na toj vrsti zaborava ili na pokušaju umivanja jedne vrlo drastične istorije, čije posledice snosimo ne samo mi nego će snositi i generacije budućnosti”, ocenjuje Prpa.
Ona naglašava da vlast svesno gaji dvostruki odnos prema procesuiranju ratnih zločina. U praksi sarađuje sa Haškim tribunalom zato što mora, ali u obraćanju domaćoj javnosti čitavu tu priču o ratnim zločinima i Hagu amoritizuje:
“I onda kod građana preovladava mišljenje da smo mi ucenjena zemlja, da naši političari čine sve što je u njihovoj moći da iz te inferiorne i patronatske pozicije izađemo, ali situacija nam je takva da nemamo drugu soluciju. Dakle, to je ono najstrašnije što nam se dešava u političkoj praksi i to je dubinski razlog ovakve reakcije građana", ocenjuje Prpa.
Odgovarajući na pitanje koliko je vlast odgovorna što ne čini više u procesu suočavanja sa prošlošću i ratnim zločinima koje su počinili pripadnici srpskog naroda, Popović kaže da vlast očekuje da se bolna pitanja prošlosti slegnu i nekako nestanu sama od sebe:
“Demokratska stranka čeka da to prođe samo od sebe, kao neki šumski požar; da to sve izgori i nestane, da polako biološki nestanu i te generacije koje su direktni učesnici. To je nekakva njihova generalna strategija od samog početka”, ocenjuje Popović.
Iako ocenjuju da je proces suočavanja sa sopstvenom prošlošću bolan i spor, sagovornici Radija Slobodna Evropa upućuju i na odgovornost političkih elita što pitanje ratnih zločina i saradnje sa Haškim tribunalom neiskreno i pod spoljaškim pritiskom „odrađuju“, očekujući da će se pukim protokom vremena samo od sebe rešiti.
Srbija 2011. i odnos prema najtraženijem beguncu od haške pravde izražen procentualno ovako izgleda: Ratka Mladića Haškom tribunalu ne bi izručilo 51 odsto građana. Samo trećina, odnosno, 34 odsto, ispitanika podržava hapšenje Mladića.
Najtraženiji haški begunac heroj je za čak 40 odsto anketiranih, a 78 od 100 njih ne bi ga prijavilo ni za nagradu od 10 miliona evra.
Ovo su rezultati istraživanja javnog mnenja sprovedenog početkom maja, koje je u intervju lokalnim medijima obelodanio Rasim Ljajić, predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom i ministar za socijalnu politiku.
I Beograđani u našoj anketi daju slične odgovore:
- Na pamet mi ne pada! Kako da izdam narodnog heroja?! Ajte, molim vas!
-Kad biste znali gde je Ratko Mladić, da li biste ga prijavili?
- Sigurno bih, bez dileme.
- Ne bih. Štaviše, da sam u mogućnosti, pomogao bih mu da ga ne uhvate. On je srpski heroj. Jure jedino što je valjalo u srpskoj vojsci! Naše prodane duše to rade!
- Ne bih zato što ga ne smatram ratnim zločincem.
-Ne bih ni slučajno.
- Bih, bih, naravno, da.
- Ma, ne interesuje me!
Ubrizgavanje mita
Sociolog Janja Beč smatra da je je u odnosu na devedesete godine, kada je 98 odsto ljudi monolitno podržavalo srpski nacionalistički projekat, brojka od trideset odsto građana koji podržavaju hapšenje Mladića, ipak, ohrabrujući podatak.
Te promene se događaju vrlo sporo, kaže, ali dodaje da je za njihovu sporost odgovorna i država, odnosno, državna strategija poricanja:
Janja Beč: Sve je u skladu sa dominantna tri stuba: to je kultura laži, to je kultura prevare, to je kultura zastrašivanja.
“Ovde je još uvek skoro neučtivo govoriti o Srebrenici. Gde vidim državno? Pa, u apsolutnom doziranju i kontrolisanju medija, u apsolutnom negovanju te obožavane uloge žrtve. U obrazovanju, koje je masakrirano, koje je pogubno, u kojem se deca od ’97. godine uče da postoji šest holokausta ili genocida – ali samo nad Srbima: mađarski, hrvatski, italijanski, bugarski, albanski... To je zvanični udžbenik koji je izdala i odobrila institucija ove države koja se zove Ministarstvo obrazovanja. Dakle, toj deci se već u dvanaest generacija ubrizgava taj mit o srpskoj žrtvi”, kaže sagovornica našeg radija i naglašava da političke elite stvaraju pogodni ambijent za poricanje i guranje ratnih zločina pod tepih.
“A sve je u skladu sa dominantna tri stuba: to je kultura laži, to je kultura prevare, to je kultura zastrašivanja. Ja ne moram da budem u pravu, ali prema mojim saznanjima i uvidima, genocid je zločin države, poricanje je strategija države i tu treba tražiti odgovore”, ocenjuje Janja Beč.
Nagodbama, odnosno, simboličnim uslovnim kaznama jatacima haškog optuženika Stojana Župljanina, država građanima šalje poruku da priču o ratnim zločinima otaljava i da li joj je od principijelnog odnosa prema ratnom zločinu važnije da ne okreće glasače protiv sebe, ocenjuje za Radio Slobodna Evropa pravnik i advokat Srđa Popović:
“Ja imam opšti utisak da je tu doneta, čak bi se usudio da kažem, i neka politička odluka da se ti nezgodni i nelagodni slučajevi – tu uključujem i atentat na Đinđića – nekako, kako bilo, otaljavaju, da ne stoje na vidiku i da vlast ne bude stalno prozivana zbog njih. A da se, s druge strane, ne antagonizuje ta jedna masa koja je još uvek u tom grču zaostalom iz devedesetih, bombardovanja i tog sukoba sa svetom. Ja tako tumačim čak i ovu euforiju oko Novaka Đokovića, koji im dođe kao neki osvetnik”, ocenjuje Popović.
Kao šumski požar
Blagim kaznama Župljaninovim jatacima država zapravo šalje poruku da je na izvestan način njihov saučesnik, kaže Janja Beč.
“Država time šalje poruku: mi vas nagrađujemo za to. Vlast, dakle, šalje direktnu poruku da je pravni sistem takav da će amnestirati ljude koji su sakrivali begunce. Ona, u suštini, na taj način saučestvuje sa njima. To je, ja bih rekla, post mortem kolaboracija – što znači da država saučestvuje time što se ne distancira od zločina”, kaže Janja Beč.
Vlast još uvek barata problematičnim definicijama skore prošlosti i odgovorna je za pokušaj njenog umivanja, ocenjuje za RSE Branka Prpa, direktorka Istorijskog arhiva Srbije.
“Mislim da su čak ovi rezultati lošiji od ranijeg ispitivanja javnog mnenja oko definicije Ratka Mladića i ratnih zločina, pre svega zločina u Srebrenici, najvećeg zločina u Evropi posle Drugog svetskog rata. To znači da se permanentno radilo na toj vrsti zaborava ili na pokušaju umivanja jedne vrlo drastične istorije, čije posledice snosimo ne samo mi nego će snositi i generacije budućnosti”, ocenjuje Prpa.
Ona naglašava da vlast svesno gaji dvostruki odnos prema procesuiranju ratnih zločina. U praksi sarađuje sa Haškim tribunalom zato što mora, ali u obraćanju domaćoj javnosti čitavu tu priču o ratnim zločinima i Hagu amoritizuje:
“I onda kod građana preovladava mišljenje da smo mi ucenjena zemlja, da naši političari čine sve što je u njihovoj moći da iz te inferiorne i patronatske pozicije izađemo, ali situacija nam je takva da nemamo drugu soluciju. Dakle, to je ono najstrašnije što nam se dešava u političkoj praksi i to je dubinski razlog ovakve reakcije građana", ocenjuje Prpa.
Odgovarajući na pitanje koliko je vlast odgovorna što ne čini više u procesu suočavanja sa prošlošću i ratnim zločinima koje su počinili pripadnici srpskog naroda, Popović kaže da vlast očekuje da se bolna pitanja prošlosti slegnu i nekako nestanu sama od sebe:
“Demokratska stranka čeka da to prođe samo od sebe, kao neki šumski požar; da to sve izgori i nestane, da polako biološki nestanu i te generacije koje su direktni učesnici. To je nekakva njihova generalna strategija od samog početka”, ocenjuje Popović.