Premijer Srbije Aleksandar Vučić izjavio je da se vrši "tabloidizacija" helikopterske nesreće u kojoj je poginulo sedmoro ljudi, uključujući i jednu bebu.
Vučić je, u strogom tonu, rekao i da „delu ljudi koji su komentarisali pad helikoptera uopšte nije bilo stalo do istine, već su pokušali da na najprljaviji način politički zloupotrebe ovu nesreću".
Ovu izjavu, Vučić je beogradskoj „Politici“ dao samo dva dana nakon konferencije za medije, tokom koje je više puta ulazio u rasprave sa novinarima od kojih je zahtevao da mu, kako je formulisao, postavljaju prava pitanja.
„Cela ta priča sa helikopterskom nesrećom je od samog jutra, u subotu, postavljena na jedan vrlo zanimljiv, zabrinjavajuć, nervozan i histeričan način“, rekao nam je novinar nedeljnika „Vreme“ Miloš Vasić koga smo pitali gde je premijer našao prostor u kome je prepoznao da su mediji ti koji osporavaju delo stradalih pilota i bolničara.
Vasić: To meni, nekako, više govori o nečistoj savesti nego o bilo čemu drugome. Napad je najbolja odbrana i to se polako pretvorilo u standardnu radikalsku priču – evo svi nas mrze, vama nije stalo... i onda se tu stalno odgovara na neizrečene optužbe. Naime, niko nikada nije tvrdio da bebu ne treba spasavati. Naprotiv, bebu treba spasavati i to je potpuno jasno i to niko nije dovodio u pitanje. E sada, mene jako zanima šta bi bilo da je taj helikopter uspešno sleteo? Možemo da zamislimo šta bi bilo, da sada ne ulazimo u to.
Mesto pada vojnog helikoptera
Problem je u tome što su ljudi koji nešto znaju o avijaciji počeli da postavljaju logična pitanja. Naime, pojavljuju se vrlo nekonzistentne tvrdnje u javnosti od strane vlasti i medija bliskih vlasti o tome da je surčinski aerodrom bio bezbedan za sletanje. Nije bio bezbedan za sletanje! To je potpuno jasno i nemojte da lažete. Bilo je magle da je to bila katastrofa. Odmah sam pomislio – zašto čovek nije sleteo recimo gore, na Banjici, kod Vojnomedicinske akademije (VMA), gde su tri heliodroma i nadmorska visina je takva da sve i da je bilo magle, ne bi bila toliko gusta. E onda se ispostavilo da je tu išla i neka komunikacija mobilnim, GSM telefonima, umesto komunikacije službenom VHF i UHF radio–vezom koja se koristi u vazduhoplovstvu. Bilo je i ove komunikacije takođe, ali generalu (Predragu) Bandiću se omaklo u jednom trenutku na pres konferenciji, da kaže da je poslednji put kontaktirano mobilnim telefonom. Šta su oni to imali da pričaju mobilnim telefonom što se nije moglo obaviti službenom radio–vezom, a što kasnije proceduralne olakšava mnogo stvari?
Još nisam prošao kroz izveštaj, ali sama pomisao na neki nivo alkohola u krvi nađen prilikom obdukcije, pritom obdukcioni nalazi nisu objavljeni, upućuje polako na nameru da se, uz veliko žaljenje i preko volje, prizna "da je eto izgleda posada kriva, mada su oni naši heroji, i tako dalje, i tako dalje..."
Sve to vreme, Aleksandar Vučić reaguje uobičajeno svadljivo, nabusito i histerično. U nekakvoj normalnoj državni, nekakvi normalni ljudi na odgovornim mestima bi prvo sačekali i ne bi govorili ništa dok se ne napravi izveštaj i dok se ne vidi šta je zapravo bilo. Izgleda da ovde nikoga ne zanima šta je zapravo bilo, ali se zato koristi prilika da se u nekoj vrsti očigledne samoodbrane, izgrdi sve i svja, ko god drugačije misli i pita šta ima da pita.
Ono što me najviše brine je to što se odgovara na optužbe koje nisu izrečene, uključujući i Vučićevu anticipaciju da bi mu bilo zamereno što nije spasavao bebu druge veroispovesti, što je skandal svoje vrste. Šta čovek da očekuje od nekoga ko je 18 godina bio izložen neposrednom uticaju Vojislava Šešelja i hvalisao njegove knjige i znate već šta je bilo...
Aleksandar Vučić
To je ono što Aleksandra Vučića „svrbi“. Da je malo sačuvao živce, da se nije drao – verovatno ste primetili da stalno viče – cela bi stvar ispala normalno. Takve se stvari događaju u celom svetu... Pritom, još uvek mi nije jasno da li je ili nije u tom izveštaju objašnjena vrlo čudna okolnost da je taj helikopter očito tresnuo sa vrlo velike visine i izvan svake kontrole. To se vidi po olupini i po tome što niko nije preživeo. To je ključan detalj. Time se ne bavi niko. Znači, mi smo tu ostali manje, više uskraćeni za neke stvari, ali nas zato stalno mlate po glavi drugim stvarima koje nemaju veze.
Čini se da fokus više i nije na nalazima komisije, na svim tim pitanjima koja su ostala neodgovorena, a kada se neko od tih pitanja postavi, javnost se optuži za osporavanje posade...
Vasić: Imam utisak da je reč o nečistoj savesti, da neko nešto skriva. To je utisak koji čovek jednostavno ne može da izbegne znajući aktere.
Čega je posledica ta stalna polemika u koju se ulazi sa medijima i ta neka vrsta verbalnog rata?
Vasić: Mislim da je ova afera, ne mogu to drugačije da nazovem, samo pojačala kod Vučića i njegovih uobičajeni antagonizam koji imaju prema medijima, prema medijima koji nisu njihovi. I sada čovek više ne sme ništa da pita jer će odmah da ga zalepe da je izdajnik, tabloid, ovo ili ono... Jednostavno, ponašaju se na očekivan način u jednoj krajnje neprimerenoj situaciji.
Stiče se i utisak da je stvorena jedna vrsta konfuzije gde su posadu helikoptera prvo proglasili herojima, onda se pojavio taj izveštaj o alkoholu u krvi, čime su ih, hteli to ili ne označili kao krive... Vučić sada ponovo govori da su heroji... Kakvu atmosferu to pravi u društvu?
Vasić: Stvara se atmisfera zbunjenosti. Čekajte, polako, ne bih se izražavao u tako preteranim kategorijama – heroji ili pijanci. Oni ljudi rade svoj posao. Lete kako znaju i umeju i treba im naravno odati priznanje. Ali, i dalje ostaje nejasno zašto su ih terali da lete tamo gde oni nisu hteli i kada su imali puno pametnije ideje.