Tragedija u kojoj je u Beogradu stradala porodica jednog vojnog penzionera šokirala je srpsku javnost i otvorila pitanje koliko društvo vodi računa o onima kojima je pomoć najpotrebnija. Bivši kapetan jugoslovenske vojske i njegova supruga skočili su sa detetom u naručju sa šestog sprata vojnog hotela.
Razloge zbog kojih su supružnici Palko i Ilonka Ponjiger sa trogodišnjim sinom u rukama skočili u smrt trebalo bi da utvrdi istraga. Oboje su poginuli na licu mesta, a
Prvo što je javnost pretpostavila je da se bivši vojni oficir na očajnički čin možda odlučio zbog nemaštine i teškog života.
Dragan Šutanovac, ministar odbrane Srbije, izjavio je da veruje da samoubilački potez pedesetjednogodišnjeg Palka Ponjigera ipak nije posledica ekonomskih razloga, jer je imao mesečna primanja od 51.000 dinara, što je oko 500 evra.
“Pretpostavljam da će istraga utvrditi kako i zbog čega se to dogodilo, ali moram da kažem da mislim da ovo nije bilo pitanje socijalnog karaktera. Zaista, ukoliko bi analizirali sve ekonomske i finansijske aspekte ne vidimo ni jedan razlog da se desi nešto tako tragično”, kazao je Šutanovac.
Porodica je poslednjih godina u skromnim uslovima živela u malom stanu vojnog samačkog hotela na Zvezdari jer, kao i brojna druga vojna lica po dolasku u Srbiju tokom rata u bivšoj Jugoslaviji, nisu imali rešeno stambeno pitanje.
Beogradska štampa piše da je Palko Ponjiger kao kapetan Ratnog vazduhoplovstva Jugoslovenske narodne armije do početka devedesetih radio na aerodromu Rajlovac kod Sarajeva, i da je raspadom SFRJ izgubio sve što je imao.
Dan posle tragedije komšije Ponjigerovih palile su sveće na mestu pogibije. Među je bila i Marija, sedamdesetdvogodišnja penzionerka iz susedstva, koja nam je rekla da ne može da veruje da se dogodilo nešto tako strašno.
Prema podacima Udruženja vojnih beskućnika, u Srbiji u raznim vojnim hotelima, depadansima i kasarnama, u uslovima ispod kriterijuma normalnog života, živi još oko tri hiljade nekadašnjih vojnih lica koja je trebalo da dobiju stanove umesto onih kojih su se odrekli u mestima službovanja nakon povlačenja JNA iz drugih tadašnjih jugoslovenskih republika.
Jedan od njih je i vojni penzioner Goran Milošević, komšija Ponjigerovih u vojnom samačkom hotelu u Batutovoj ulici, koji nam je rekao da tu živi već dve decenije.
Besperspektivnost najčešći uzrok
Ekonomska kriza i stanje u društvu vojne penzionere bez sopstvenog krova nad glavom učinile su jednom od najugroženijih kategorija stanovništva.
Velizara Rabrenovića, predsednika Udruženja vojnih beskućnika koji već dvadeset godina živi u prinudnom vojnom smeštaju beogradskog hotela “Bristol”, pitali smo kako se dogodilo da jedan broj vojnih lica toliko dugo ostane bez stanova.
“Pa desilo se da su ti stanovi otišli u nepoznato, ako me razumete. Kriminal, korupcija, otudjenje imovine, prisutno je sve… Kao i u drugim segmentima društva to nije zaobišlo ni vojne strukture. Videlo se da je i vojska podložna tome”, priča Rabrenović.
Razlozi zbog kojih se bivši vojni oficir Palko Ponjiger odlučio na očajnički korak verovatno će dugo ostati tajna.
Sociolog Vladimir Vuletić kaže za RSE da su oni koji su nekada imali normalan,
“Karakteristično je da su oni na izvestan način nekada bili privilegovani, ako se to tako može reći. Potpuno su precizno i jasno znali šta je ono što se od njih očekuje i šta je ono što će biti neka njihova nagrada. Svi ti ljudi u principu su bili vredni, pošteni i uzorni, a danas jednostavno vide da im se to ni na koji način ne vraća. Naprosto nisu uspeli da se snađu u ovom novom vremenu, ostali su na društvenoj margini. Prilikom ove tragedije očigledno je postojala i psihološka podloga, i sav taj pritisak za njihovu porodicu je postao neizdrživ”, smatra Vuletić.
Vladimir Vuletić zaključuje da bi zbog svih okolnosti država u ovom vremenu velike ekonomske krize posebnu pažnju trebalo da posveti najranjivijim grupama društva.
“Postoji jedna relativno široka grupa ljudi čiji rad nikome nije potreban. Ljudi koji ne mogu očekivati da se sada može reći da će im uskoro biti bolje. Dakle, glavni razlog za tragedije ove vrste nisu toliko nemaština i opšte siromaštvo. Već je besperspektivnost najčešći uzrok ovakvih očajničkih poteza”, oceonjuje on.
Razloge zbog kojih su supružnici Palko i Ilonka Ponjiger sa trogodišnjim sinom u rukama skočili u smrt trebalo bi da utvrdi istraga. Oboje su poginuli na licu mesta, a
Goran Milošević, komšija Ponjigerovih u vojnom samačkom hotelu
jedina dobra vest u ovoj tragediji koja je užasnula celu zemlju je da je njihovo trogodišnje dete preživelo iako lekari kažu da mu predstoje brojne operacije zbog teških povreda.Prvo što je javnost pretpostavila je da se bivši vojni oficir na očajnički čin možda odlučio zbog nemaštine i teškog života.
Dragan Šutanovac, ministar odbrane Srbije, izjavio je da veruje da samoubilački potez pedesetjednogodišnjeg Palka Ponjigera ipak nije posledica ekonomskih razloga, jer je imao mesečna primanja od 51.000 dinara, što je oko 500 evra.
“Pretpostavljam da će istraga utvrditi kako i zbog čega se to dogodilo, ali moram da kažem da mislim da ovo nije bilo pitanje socijalnog karaktera. Zaista, ukoliko bi analizirali sve ekonomske i finansijske aspekte ne vidimo ni jedan razlog da se desi nešto tako tragično”, kazao je Šutanovac.
Porodica je poslednjih godina u skromnim uslovima živela u malom stanu vojnog samačkog hotela na Zvezdari jer, kao i brojna druga vojna lica po dolasku u Srbiju tokom rata u bivšoj Jugoslaviji, nisu imali rešeno stambeno pitanje.
Beogradska štampa piše da je Palko Ponjiger kao kapetan Ratnog vazduhoplovstva Jugoslovenske narodne armije do početka devedesetih radio na aerodromu Rajlovac kod Sarajeva, i da je raspadom SFRJ izgubio sve što je imao.
Dan posle tragedije komšije Ponjigerovih palile su sveće na mestu pogibije. Među je bila i Marija, sedamdesetdvogodišnja penzionerka iz susedstva, koja nam je rekla da ne može da veruje da se dogodilo nešto tako strašno.
Prema podacima Udruženja vojnih beskućnika, u Srbiji u raznim vojnim hotelima, depadansima i kasarnama, u uslovima ispod kriterijuma normalnog života, živi još oko tri hiljade nekadašnjih vojnih lica koja je trebalo da dobiju stanove umesto onih kojih su se odrekli u mestima službovanja nakon povlačenja JNA iz drugih tadašnjih jugoslovenskih republika.
Jedan od njih je i vojni penzioner Goran Milošević, komšija Ponjigerovih u vojnom samačkom hotelu u Batutovoj ulici, koji nam je rekao da tu živi već dve decenije.
Besperspektivnost najčešći uzrok
Ekonomska kriza i stanje u društvu vojne penzionere bez sopstvenog krova nad glavom učinile su jednom od najugroženijih kategorija stanovništva.
Velizara Rabrenovića, predsednika Udruženja vojnih beskućnika koji već dvadeset godina živi u prinudnom vojnom smeštaju beogradskog hotela “Bristol”, pitali smo kako se dogodilo da jedan broj vojnih lica toliko dugo ostane bez stanova.
“Pa desilo se da su ti stanovi otišli u nepoznato, ako me razumete. Kriminal, korupcija, otudjenje imovine, prisutno je sve… Kao i u drugim segmentima društva to nije zaobišlo ni vojne strukture. Videlo se da je i vojska podložna tome”, priča Rabrenović.
Razlozi zbog kojih se bivši vojni oficir Palko Ponjiger odlučio na očajnički korak verovatno će dugo ostati tajna.
Sociolog Vladimir Vuletić kaže za RSE da su oni koji su nekada imali normalan,
Vojni hotel u kojem se odigrala tragedija, 7. decembar 2011.
sređen život, kao što je kategorija vojnih oficira, sada suočeni sa potpuno suprotnom situacijom koja ih u najdrastičnijim momentima može uvesti u tragediju.“Karakteristično je da su oni na izvestan način nekada bili privilegovani, ako se to tako može reći. Potpuno su precizno i jasno znali šta je ono što se od njih očekuje i šta je ono što će biti neka njihova nagrada. Svi ti ljudi u principu su bili vredni, pošteni i uzorni, a danas jednostavno vide da im se to ni na koji način ne vraća. Naprosto nisu uspeli da se snađu u ovom novom vremenu, ostali su na društvenoj margini. Prilikom ove tragedije očigledno je postojala i psihološka podloga, i sav taj pritisak za njihovu porodicu je postao neizdrživ”, smatra Vuletić.
Vladimir Vuletić zaključuje da bi zbog svih okolnosti država u ovom vremenu velike ekonomske krize posebnu pažnju trebalo da posveti najranjivijim grupama društva.
“Postoji jedna relativno široka grupa ljudi čiji rad nikome nije potreban. Ljudi koji ne mogu očekivati da se sada može reći da će im uskoro biti bolje. Dakle, glavni razlog za tragedije ove vrste nisu toliko nemaština i opšte siromaštvo. Već je besperspektivnost najčešći uzrok ovakvih očajničkih poteza”, oceonjuje on.