Pišu: Andrej Šarogradski i Aleksandar Gostjev (Priredila Anamaria Ramač Furman)
Nakon rekonstrukcije velike Moskovske centralne džamije na njenom ponovnom otvaranju 23. septembra bili su prisutni brojni lideri i političari iz islamskih zemalja, među njima i predsednici Turske i Kazahstana Redžep Tajip Erdogan i Nursultan Nazarbajev kao i predsednik Palestine Mahmud Abas. Kremlj je ovaj događaj predstavio kao istorijski, ističući da nova moskovska džamija, najveća u Evropi, simobolizuje preporod multikonfesionalne Rusije.
Otvaranje džamije trebalo bi ponajpre da pokaže Zapadu kako u istoj državi skladno žive predstavnici različitih religija, kao i to da je Moskva uspela da izgradi odlične odnose sa celim “islamskim svetom”. Ali da li uopšte postoji takav pojam kao što je “islamski svet”, i do koje mere je život ljudi koji u Ruskoj Federaciji ispovedaju islam bezbrižan?
Rekonstrukcija Moskovske centralne džamije trajala je 10 godina. Njena površina je sada 20 puta uvećana – čak na 19 hiljada kvadratnih metara raspoređenih na šest nivoa, te može da primi deset hiljada vernika. Kupole minareta, visoke 78 metara, kao i 48-metarska glavna kupola su pozlaćene, da bi se cela džamija, kako je objasnio zamenik predsednika Saveta muftija Rusije Rušan Abjasov, uklopila u arhitektonske tradicije Moskve i bila u harmoniji s kompleksom moskovskog Kremlja. Rekonstrukcija ovog zdanja je prema zvaničnim podacima koštala 170 miliona dolara, većina tih sredstava je obezbeđena putem donacija, uglavnom od biznismena Sulejmana Kerimova, ali i iz inostranstva – od Turske koja je u Moskvu poslala svoje majstore da oslikaju zidove džamije, i od Mahmuda Abasa, koji je obezbedio 25 hiljada dolara “оd dece Palestine”.
Otvaranje Centralne džamije predstavlja doprinos u postizanju međunacionalne i međureligijske sloge u Rusiji, i još će više učvrstiti njene veze s “islamskim svetom” – to je suština brojnih izjava koje su ovim povodom davali visoki rukovodioci i činovnici, kao i zvanični mediji. Upadljivo je bilo i to što su pri tome u mnogim komentarima bili suprotstavljeni dobri “rusko-muslimanski” odnosi i razni problemi koje proživljavaju Evropa i SAD zbog nesuglasja sa islamskim svetom. Pominjala se i evropska kriza sa stotinama hiljada izbeglica iz zemalja Bliskog Istoka i severne Afrike, i borba s radikalnim islamskim terorizmom, pre svega s organizacijom “Islamska država”, i ratovi u Siriji i Libiji, i nuklearni program Irana, i propast nadanja u liberalno-demokratski uspeh “arapskog proleća”, i štošta drugo.
Unutrašnjost džamije u Moskvi
Ali da li uopšte ima smisla govoriti o postojanju nekog “islamskog sveta”ili “muslimanskog sveta”kao jedinstvene celine i o bilo kakvim odnosima s njim, kao s nekim saveznčkim blokom? Prema mišljenju stručnjaka iz moskovskog Karnegi centra Alekseja Malašenka, takav svet ne postoji:
"Nepoznato je šta je to muslimanski svet. Ali istovremeno govorimo o odnosima između Rusije i muslimanskog sveta, SAD i muslimanskog sveta! Odnosi se grade na nivou država – postoje rusko-iranski odnosi, rusko-egipatski, rusko-azerbejdžanski, rusko-indonežanski itd. Ipak i dalje živi taj pojam 'muslimanski svet' koji mnogi pokušavaju da shvate, da ga objasne, i sve to seinterpretira na različite načine. S mog aspekta, kada govorimo o odnosima između 'muslimanskog sveta' i Rusije, u njihovoj osnovi leži postulat 'Mi nismo Zapad'. Rusija 'nije Zapad', i muslimanski svet takođe 'nije Zapad'. Postoje 'oni' i postojimo 'mi' koji uopšte nismo nalik njima. Zajedničko je to što i u 'muslimanskom svetu' mnogi ljudi pokušavaju da zamisle neki (nemoguć!) 'muslimanski pravac razvoja'. 'Evo, mi, muslimani se razvijamo na ovaj način'. 'Mi, Rusi, razvijamo se na ovakav način, ovo je naš nacionalni put razvoja'. 'А Zapad se razvija ovako. Mi se razlikujemo'. To bi bila neka osnova da bi se ovo lakše shvatilo.
Druga stvar je to što u praksi sve to ostaje samo ideja, sve ostaje samo slika, prilično idealna. Kada je Rusija postala član Organizacije islamske konferencije početkom 2000-ih godina, to nije dalo nikakav rezultat. To je bilo lepo, mnogo se o tome pisalo, govorilo – i šta, zar je to nekako promenilo situaciju? Naravno da nije! Ako bismo dodali da Rusija sarađuje s mnogim muslimanskim zemljama, i s Iranom, i sa Saudijskom Arabijom, а te dve države su u međusobnom sukobu, ispada da je situacija veoma zamršena. To je paradoks s kojim neki spekulišu, neki pokušavaju da ga shvate, ali suština je da se ovde radi o bilateralnim odnosima. Ali kada je reč o odnosima SAD s muslimanskim svetom, i tu se inače takođe primećuje ista ta ideja. Oni grade odnose odvojeno s Egiptom, odvojeno s Iranom, odvojeno s još nekom zemljom, s Indonezijom, ali pri tome 'Mi, Amerikanci – to smo mi, a vi – to ste vi, muslimani'. Kada je Barak Obama u Kairu nastupio s poznatim govorom, govorio jе upravo o odnosima između SAD i 'muslimanskog sveta'. А da li se može formulisati pitanje: 'Egipat i hrišćanski svet', 'Indonezija i hrišćanski svet'? Takvo pitanje se ne postavlja. Eto kako je naš svet paradoksalan!"
Nesuglasice na liniji Moskva - Ankara
U paradoksalnom svetu o kojem govori politolog Aleksej Malašenko, između ostalog i o famoznom “islamskom svetu”, svaki igrač prati svoje interese. Stručnjaci iz američke privatne obaveštajno-analitičke kompanije Strategic Forecastind Inc. (Stratfor), koja se zove još i “CIA iz senke”, tvrde da se pojačala napetostizmeđu Rusije i Turske. Nesuglasicama između Vladimira Putina i Redžepa Tajipa Erdogana oko sudbine krimskih Tatara u anektiranom Krimu, izgradnje međunarodnog gasovoda “Turski tok” i budućnosti Sirije u kojoj Rusija povećava svoje vojno prisustvo, dodata je i tema zamrznutog jermensko-azerbejdžanskog konflikta u Nagornom Karabahu. Ranije je Ankara, član Minske grupe OEBS-a za Nagorni Karabah i osnovni saveznik Bakua na Kavkazu, istupala kao jedan od garanta za razrešenje sukoba. Međutim sada je Vladimir Putin, prema informacijama kompanije Stratfor, oštro aktivizovao veze s azerbejdžanskim predsednikomIlhamom Alijevim u ovoj oblasti (koji je uzgred takođe bio pozvan na otvaranje Centralne džamije u Moskvi) s očiglednim ciljem da počne lično da kontroliše situaciju.
Bajram u Moskovskoj džamiji
Prema podacima međunarodnih i ruskih zaštitnika za ljudska prava, i pored basnoslovnih medijskih saopštenja koja su se mogla čuti u vezi s otvaranjem obnovljene džamije, nasilje izazvano međuetničkom i međureligijskom mržnjom i netrpeljivošću se nije smanjilo. Do koje mere možemo da govorimo o dobrosusedskim odnosima između muslimana i svih ostalih ljudi u savremenoj Rusiji? Na ovo pitanje odgovara sociolog religije, stručnjak moskovskog informaciono-analitičkog centra za zaštitu ljudskih prava “Sova” Olga Sibirjeva:
"Dobrosusedski odnosi postoje ali ne uvek. Ksenofobija prema muslimanima u ruskom društvu je sveprisutna i manifestuje se u najrazličitijim oblicima. Radi se pre svega o direktnom nasilju. Dobra promena je to što se beleži neznatno smanjenje nasilja prema muslimanima kao prema ljudima određene konfesije, tj. nasilja motivisanog religioznom netrpeljivošću. Muslimani postaju žrtve ksenofobičnog nasilja, ali ono, uglavnom, nije motivisano religijskom, već etničkom netrpeljivošću – ljudi se prebijaju a ponekad čak i ubijaju zbog toga što su s stranci s etničkog aspekta, a ne zbog toga što su muslimani. Ali to što ih mrze zbog njihove spoljašnjosti, а ne zbog veroispovesti, nije nimalo olakšavajuća okolnost po žrtve."
Porast ksenofobije
RSE: Mnogi ruski mediji, govoreći o izbegličkoj krizi u Evropi, tvrde da se radi uglavnom o muslimanima-migrantima – što je, prema njihovom mišljenju, pretnja koja može da “promeni lice Evrope”. U Rusiji živi mnogo muslimanskih naroda koji su vekovima živeli u okvirima ove ili one ruske države, i mnogo muslimana-imigranata, Tadžika, Uzbeka, Kirgiza, Kazaha, Azera, Turaka. Da li se prema njima rusko stanovništvo odnosi drugačije, s obzirom da je za rusko društvo tipično da se sve deli na “svoje” i “tuđe”. Da li se ta podela primećuje i ovde? Da li to znači da su jedni, uslovno rečeno – “naši muslimani”, а da su ovi drugi “neki strani”, dakle, оni su naši neprijatelji?
Sibirjeva: Osoba koja ne živi u muslimanskom okruženju najverovatnije ne može da razlikuje muslimana-migranta od muslimana “ne migranta”. U njenom slučaju ona će sve muslimane doživljavati kao strance! Ovaj zaključak potvrđuju i problemi oko izgradnje džamija u nemuslimanskim regionima Rusije koji su takođe prilično veliki i povezani sa ksenofobijom lokalnog stanovništva. Ljudima koji tamo žive uopšte nije bitno da li je neki musliman proživeo u njihovom gradu 10 ili 20 godina, da li se tamo rodio ili se tek nedavno doselio. Prema njihovom shvatanju džamija predstavlja nešto sasvim strano i oni su ubeđeni da će se u njoj okupljati “opasni stranci”. Problem se komplikuje kada se umešaju i predstavnici desničarskih radikalnihorganizacija, što se često dešava. Oni tvrde da će džamiju posećivati samo imigranti.
RSE: Kada se u današnjoj Rusiji jedan musliman suočava s predstavnicima države – s činovnicima, policajcima, lekarima u bolnici, koliko često on mora da odgovara na neka provokativna, neprijatna, ksenofobična pitanja koja nemaju veze s ciljem njegovog obraćanja datoj instanci?
Sibirjeva: Policajci imaju veoma česte dodatna pitanja. Svi znaju za pretrese džamija u kojima policija u različitim regionima periodično upada u džamije i vrši u njima racije. One su u glavnom motivisane “potragom za ilegalnim migrantima”. Ali u krajnjem ishodu oštećeni su uvek svi muslimani koji su došli da se pomole!
RSE: Svi pamtimo stihijske narodne nemire izazvane nezadovoljstvom zbog čestih sitnih zločina, a koje su “izvršili muslimani”, što se veoma često pominje, i mnogi ruski mediji vole to da naglašavaju. Može li se reći da postoji svojevrstan bolni čir koji u različitim trenucima različito boli, ali koji može da natekne i neočekivano da prsne? Da li postoji neka povećana strepnja među svim muslimanima, migrantima i ne migrantima, naročito onima koji žive u velikim ruskim gradovima?
Sibirjeva: Slučajevi koje ste pomenuli su ipak bili izazvani pre etničkom ksenofobijom, nego mržnjom prema muslimanima, nezadovoljstvom što su ti ljudi pridošlice, činjenicom što su ti ljudi “pogrešne nacionalnosti”. Popularna medijska fraza “lice kakvkaske nacionalnosti” je svima poznata. U medijima se često ističe upravo etnička pripadnost prestupnika ili osumnjičenog u tipičnom naslovu poput “Tadžik ubio Moskovljanina”, recimo. Međutim, nisu retki ni antimuslimanski tekstovi. U poslednje vreme, prema našim zapažanjima, izgleda da ih je malo manje. Ipak, osnovne fraze koje se koriste jesu veza islama i ekstremizma. Ako mediji govore o nekim muslimanima, onda ih oni predstavljaju ili kao potencijalne, ili kao stvarne ekstremiste koji predstavljaju pretnju po našu državu.
Zabranjeni naslovi islamske literature
RSE: Kada govorimo o pretnji od radikalnog islamskog terorizma, do koje mere se sadašnja ruska vlast pribojava svake muslimanske aktivnosti – kulturne, duhovne, obrazovne – ako ona nije inicirana od strane države i nije prvo ugrađena u sistem zvaničnih “državnih” verskih institucija?
Sibirjeva: Pribojava se u istoj onoj meri u kojoj se Kremlj inače boji bilo kakve nekontrolisane društvene aktivnosti. Borba s nekomercijalnim organizacijama izazvana je upravo zbog bojazni – šta ako se društvo samo organizuje i uradi nešto što vlast ne može da kontroliše! Muslimani su i veoma pogodno strašilo, od kojeg je veoma lako napraviti sliku neprijatelja. A neprijatelji su vlasti uvek potrebni da bi se ona još jače učvrstila. Stoga, s jedne strane, vlast koristi ova ksenofobična raspoloženja koje već postoje u društvu, a s druge, ona ih potpiruje svojom antiekstremističkom politikom koja veoma često nije nimalo efikasna. Zaista, radikalni islam postoji, i u Rusiji takođe. Međutim zaštitne represivne mere koje država preduzima ne rešavaju problem, već ga produbljuju i pogoršavaju. Govorim pre svega o zabrani muslimanske literature. Poslednjih godina je veliki broj knjiga uvršten u federalni spisak ekstremističkog materijala. Pomenimo, recimo, “legendarnu” odluku orenburškog suda koji je u roku od 20 minuta u zabranjeni spisak uključio odjednom 68 naslova islamske literature. Kasnije je jedan deo izuzeo, da bi kasnije iz tog dela opet iznova jedan deo uvrstio u spisak!
Prirodno je da ovo izaziva negodovanje kod muslimana, jer većina ove literature je potpuno benigna, to su poznata dela koja ne predstavljaju nikakvu pretnju. Poznat je i nedavni skandal oko zabrane stihova i sura iz Kurana. To ozlojeđuje znatan deo muslimana. Moguće je i da će neko ko prvobitno nije bio sklon radikalizmu zahvaljujući ovakvim merama početi da naginje ka radikalnom islamu. Sada se na osnovu ovih čudnih odluka vode sudski procesi, ljudima se izriču presude, što muslimane ne čini nimalo boljim i lojalnijim prema državi. Država sama oblikuje tu neprijateljsku sliku i čini gore sebi.