Dvadeset i četiri sporne privatizacije po Savetu za borbu protiv korupcije, odnosno 27 po vicepremijeru Aleksandru Vučiću, nisu samo srpski problem. Izvestilac Evropskog parlamenta Jelko Kacin, ni malo se ne držeći diplomatskih manira, tokom trodnevnog boravka u Srbiji to je jasno stavio do znanja.
Nije poznato da li je još nekoj državi sa evrpskom ambicijom u posetu došao neki od evropskih službenika, pa makar to bio i izvestilac institucije sa upitnom realnom snagom kakav je Evropski parlament, i bez okolišanja ukazivao na osporene privatizacije.
Saradnik nevladine “Transparentnosti Srbija” Vladimir Goati nudi objašnjenje:
“Mi prolazimo kroz nešto uže sito nego što prolaze drugi zbog nekih razloga kojih se možemo setiti iz istorije.”
I zaista gledajući u oči predstavnike države kojoj je u posetu došao Jelko Kacin je govorio o tome da je znatan deo njegove misije vezan upravo za “zloupotrebe od strane države”. A onda je, bez previše takta, upotrebio i frazu “srpska posla”, te istu objasnio:
“Srpska posla znači sistemska korupcija. Mislim da nema političara u ovoj zemlji koji to ne bi priznao.”
U tom duhu se izražava i u intervjuima koji je dao skoro svim srpskim medijima, a sa naslovne strane “Danasa” poručuje:
“Vlast da počne da hapsi svoje ako hoće Srbija u EU.”
Da se bolje razume, koristi i ovdašnje poslovice, pa podseća da “riba smrdi od glave”, ali ne izgovara ni jedno ime pa ni bilo koga iz vladajuće strukture koga bi rado video iza rešetaka.
Ipak, nema onog ko se danas u Srbiji ne pita – koga bi trebalo hapsiti?
Zagorka Golubović nekadašnja je članica Saveta za borbu protiv korupcije. I sama je istraživala pre svih slučaj zrenjaninske “Jugoremedije”.
Pamti se da je pisala i tražila prijem kod bivšeg predsednika Borisa Tadića kako bi ga pitala ko štiti nosioce problematičnih privatizacija. Do susreta nije došlo, ali ona danas kaže da nije previše nejasno koji bi trag treablo pratiti.
Od kako je stekao satus bivšeg premijera Mirko Cvetković se jednom oglasio, navodeći da su optužbe na njegov račun “potpuno besmislene”.
Bilo je to kada su ga doveli u vezu sa aferom “Agrobanka” te serijom hapšenja osumnjičenih za nerauzmnu podelu kredita. Ako bi nastavila tempom započetim udarcem na sistem “Agrobanke”, moglo bi se reći da je Dačićeva Vlada ušla u složen proces od čijeg uspeha će zavisiti i njen ugled.
Usputno neki su, uslovno rečeno, već postradali – ne mislimo na pritvorene. Naime, iz Saveta za borbu protiv korupcije (proslavljenog za života beskompromisne Verice Barić) razrešen je Danilo Šuković upravo zbog članstva u Upravnom odboru “Agrobanke”.
Njegovim odlaskom upravljanje Savetom preuzeo je potpredsednik, po struci hirurg, Miroslav Milićević:
“Savet nikada nije razmatrao ‘Agrobanku’ jer sve slučajeve mi ne možemo da razmatramo. Onog trenutka kada je ‘Agrobanka’ postala bitna afera i kada su na videlo izbila odrđena saznanja, onda je njegov ostanak u Savetu postao inkopatibilan sa radom u Upravnom odboru. To ne znači da je on krivično optužen bilo za šta. Jednostavno uslovi su se promenili.”
Dačićeva alergija
Sporni član Saveta tako je ispao neka vrsta kolateralne štete u slučaju “Agrobanka” otvorenom u drugoj nedelji nove Vlade, kao sigurni pokazatelj da je počelo suzbijanje visokonaponske korupcije. Počelo se rano, insistira Milićević:
“U podnožju korupcije su uvek ljudi. Ako je visokonaponska korupcija onda su to veoma uticajni i moćni ljudi. S njima borba ne može biti laka, ne može biti kratkotrajna, ona se ne može završiti samo na hapšenjima, već treba mobilisati sve snage društva, sve institucije da zajedno krenu u borbu protiv korupcije.”
“Samo sam alergičan na to da neko stalno dolazi u Beograd sa stavom da vam deli lekcije.”
Dačić se nije držao diplomatskih manira ništa više od Kacina. Šta god da im je bila namera ta razmena neodmerenih izjava izbila je u prvi plan, a da nisi ponudili ni naznaku odgovara na pitanje šta koči utvrđivanje odgovornosti kreatora i realizatora privatizacija, koje su se neretko pretvarale u pljačku javne imovine. Vladimir Goati komentariše:
“Aktuelni premijer Vlade, srećom ili nesrećom – ne i najmoćniji čovek u Vladi, ne ustručava se čak i lično da kaže kako mu je dosta. Pa znate kako, mi uopšte ne moramo da slušamo ni Kacina, ni to što nam Evropska unija poručuje ukoliko nećemo u EU. Ukoliko hoćete u jednu organizaciju onda to da vam je dosadno to što vam ta organizacija traži u nekakvoj je suprotnosti sa željom i idejom da budete u članstvu.”
Pogotovu što se Srbija evropskim partnerima ne može pohvaliti ni završetkom procesa koje je sama otvorila. Idealan primer je gonjenje optuženih za smišljeno srozavanje vrednosti nekih od privrednih giganata, zarad ostvarivanja lične dobiti i jeftine prodaje javne imovine.
Proces takozvanoj “stečajnoj mafiji”, zbog kog se iza rešetaka 2006. godine našao i bivši predsednik Trgovinskog privrednog suda Goran Kljajević, do danas nije okončan – osim što je u jednom od procesa koji se protiv njega vodi (predmet “Poštanska štedionica) oslobođen odgovornosti, ali zbog zastarelosti.
Uopšte u odnosu na broj krupnih afera, cifra onih koji su za to odgovorali je zanemarljiva. Iz skupštinske Agencije za borbu protiv korupcije Slobodana Beljanskog smo pitali ko je za to kriv.
“Sudovi naravno deluju u situaciji kada deluju javni tužilac i policija. Meni se čini da oni ne čine dovoljno. Tu postoji jedan selektivan pristup. Pristup koji je u tesnoj sprezi sa istim centrima moći”, kaže Beljanski.
U danima u kojima se moć dobrim delom prenosi u druge ruke, slika procesa koje treba istražiti i dalje je mutna, pa je u javnosti prisutnije iščekivanje nego osećaj da se stvar konačno rasvetljava.
Nova vlast mora još puno učiniti kako bi dokazala svoju odlučnost, a u protivnom, strahuje Zagorka Golubović, ostaće dovoljno prostora za ni malo neosnovane sumnje:
“Pošto su mnoge od tih privatizacija nastale u vreme onih koji su partneri ove vlasti, tojestu u vreme DSS-a i Koštunice, ja ne verujem da oni hoće da se to stvarno razreši. Nego mislim da je u pitanju pre svega revanšizam, odnosno možda impicite revanšizam, a eksplicitno da popularišu svoju vlast koja eto uzima u obzir ono što je najspornije.”
Nije poznato da li je još nekoj državi sa evrpskom ambicijom u posetu došao neki od evropskih službenika, pa makar to bio i izvestilac institucije sa upitnom realnom snagom kakav je Evropski parlament, i bez okolišanja ukazivao na osporene privatizacije.
Saradnik nevladine “Transparentnosti Srbija” Vladimir Goati nudi objašnjenje:
“Mi prolazimo kroz nešto uže sito nego što prolaze drugi zbog nekih razloga kojih se možemo setiti iz istorije.”
I zaista gledajući u oči predstavnike države kojoj je u posetu došao Jelko Kacin je govorio o tome da je znatan deo njegove misije vezan upravo za “zloupotrebe od strane države”. A onda je, bez previše takta, upotrebio i frazu “srpska posla”, te istu objasnio:
“Srpska posla znači sistemska korupcija. Mislim da nema političara u ovoj zemlji koji to ne bi priznao.”
U tom duhu se izražava i u intervjuima koji je dao skoro svim srpskim medijima, a sa naslovne strane “Danasa” poručuje:
“Vlast da počne da hapsi svoje ako hoće Srbija u EU.”
Da se bolje razume, koristi i ovdašnje poslovice, pa podseća da “riba smrdi od glave”, ali ne izgovara ni jedno ime pa ni bilo koga iz vladajuće strukture koga bi rado video iza rešetaka.
Ipak, nema onog ko se danas u Srbiji ne pita – koga bi trebalo hapsiti?
Zagorka Golubović nekadašnja je članica Saveta za borbu protiv korupcije. I sama je istraživala pre svih slučaj zrenjaninske “Jugoremedije”.
Pamti se da je pisala i tražila prijem kod bivšeg predsednika Borisa Tadića kako bi ga pitala ko štiti nosioce problematičnih privatizacija. Do susreta nije došlo, ali ona danas kaže da nije previše nejasno koji bi trag treablo pratiti.
Mirko Cvetković u Skupštini za vreme dok je bio premijer, 2011.
“Najveći broj loših privatizacija je sproveden za vreme Mirka Cvetkovića koji je bio premijer. Zbog toga mislim da nisu ni hteli to da uzmu u obzir. On je najodgovorniji jer je bio direktor Agencije za privatizaciju u vreme u kom su vršene najlošije privatizacije. Na njih sam mu ja skretala pažnju, jer sam u Savetu za borbu protiv korupcije bila zadužena za analizu procesa privatizacije. On je to glatko odbijao i nije uopšte uzimao u obzir. To je prolazilo a meni je jasno zašto. Zato što je Savet za borbu proti korupcije utvrdio da je direktor Agencije za privatizaciju u sukobu interesa budući da je bio direktor Agencije, a istovremeno član Komisije koja je procenjivala kako će se odrediti status privatizacije”, navodi Zagorka Golubović.Od kako je stekao satus bivšeg premijera Mirko Cvetković se jednom oglasio, navodeći da su optužbe na njegov račun “potpuno besmislene”.
Bilo je to kada su ga doveli u vezu sa aferom “Agrobanka” te serijom hapšenja osumnjičenih za nerauzmnu podelu kredita. Ako bi nastavila tempom započetim udarcem na sistem “Agrobanke”, moglo bi se reći da je Dačićeva Vlada ušla u složen proces od čijeg uspeha će zavisiti i njen ugled.
Usputno neki su, uslovno rečeno, već postradali – ne mislimo na pritvorene. Naime, iz Saveta za borbu protiv korupcije (proslavljenog za života beskompromisne Verice Barić) razrešen je Danilo Šuković upravo zbog članstva u Upravnom odboru “Agrobanke”.
Njegovim odlaskom upravljanje Savetom preuzeo je potpredsednik, po struci hirurg, Miroslav Milićević:
“Savet nikada nije razmatrao ‘Agrobanku’ jer sve slučajeve mi ne možemo da razmatramo. Onog trenutka kada je ‘Agrobanka’ postala bitna afera i kada su na videlo izbila odrđena saznanja, onda je njegov ostanak u Savetu postao inkopatibilan sa radom u Upravnom odboru. To ne znači da je on krivično optužen bilo za šta. Jednostavno uslovi su se promenili.”
Dačićeva alergija
Sporni član Saveta tako je ispao neka vrsta kolateralne štete u slučaju “Agrobanka” otvorenom u drugoj nedelji nove Vlade, kao sigurni pokazatelj da je počelo suzbijanje visokonaponske korupcije. Počelo se rano, insistira Milićević:
“U podnožju korupcije su uvek ljudi. Ako je visokonaponska korupcija onda su to veoma uticajni i moćni ljudi. S njima borba ne može biti laka, ne može biti kratkotrajna, ona se ne može završiti samo na hapšenjima, već treba mobilisati sve snage društva, sve institucije da zajedno krenu u borbu protiv korupcije.”
Ivica Dačić
Pre svih toga bi morao biti svestan premijer i šef policije Ivica Dačić, koji nije krio nervozu koju je kod njega probudio nastup Jelka Kacina. Pa mu je uz savet da “snizi ton”, još i pojasnio:“Samo sam alergičan na to da neko stalno dolazi u Beograd sa stavom da vam deli lekcije.”
Dačić se nije držao diplomatskih manira ništa više od Kacina. Šta god da im je bila namera ta razmena neodmerenih izjava izbila je u prvi plan, a da nisi ponudili ni naznaku odgovara na pitanje šta koči utvrđivanje odgovornosti kreatora i realizatora privatizacija, koje su se neretko pretvarale u pljačku javne imovine. Vladimir Goati komentariše:
“Aktuelni premijer Vlade, srećom ili nesrećom – ne i najmoćniji čovek u Vladi, ne ustručava se čak i lično da kaže kako mu je dosta. Pa znate kako, mi uopšte ne moramo da slušamo ni Kacina, ni to što nam Evropska unija poručuje ukoliko nećemo u EU. Ukoliko hoćete u jednu organizaciju onda to da vam je dosadno to što vam ta organizacija traži u nekakvoj je suprotnosti sa željom i idejom da budete u članstvu.”
Pogotovu što se Srbija evropskim partnerima ne može pohvaliti ni završetkom procesa koje je sama otvorila. Idealan primer je gonjenje optuženih za smišljeno srozavanje vrednosti nekih od privrednih giganata, zarad ostvarivanja lične dobiti i jeftine prodaje javne imovine.
Proces takozvanoj “stečajnoj mafiji”, zbog kog se iza rešetaka 2006. godine našao i bivši predsednik Trgovinskog privrednog suda Goran Kljajević, do danas nije okončan – osim što je u jednom od procesa koji se protiv njega vodi (predmet “Poštanska štedionica) oslobođen odgovornosti, ali zbog zastarelosti.
Uopšte u odnosu na broj krupnih afera, cifra onih koji su za to odgovorali je zanemarljiva. Iz skupštinske Agencije za borbu protiv korupcije Slobodana Beljanskog smo pitali ko je za to kriv.
“Sudovi naravno deluju u situaciji kada deluju javni tužilac i policija. Meni se čini da oni ne čine dovoljno. Tu postoji jedan selektivan pristup. Pristup koji je u tesnoj sprezi sa istim centrima moći”, kaže Beljanski.
U danima u kojima se moć dobrim delom prenosi u druge ruke, slika procesa koje treba istražiti i dalje je mutna, pa je u javnosti prisutnije iščekivanje nego osećaj da se stvar konačno rasvetljava.
Nova vlast mora još puno učiniti kako bi dokazala svoju odlučnost, a u protivnom, strahuje Zagorka Golubović, ostaće dovoljno prostora za ni malo neosnovane sumnje:
“Pošto su mnoge od tih privatizacija nastale u vreme onih koji su partneri ove vlasti, tojestu u vreme DSS-a i Koštunice, ja ne verujem da oni hoće da se to stvarno razreši. Nego mislim da je u pitanju pre svega revanšizam, odnosno možda impicite revanšizam, a eksplicitno da popularišu svoju vlast koja eto uzima u obzir ono što je najspornije.”