UNDP o COVID-19: Zašto su posledice najteže u bogatim zemljama i kako zaštititi milijardu siromašnih?

U borbi protiv COVID-19, bolesti koju izaziva korona virus, trenutno najvažnije pitanje je kada će postati dostupna vakcina i ko će imati najbrži pristup do nje, navodi glavni statističar Programa za razvoj Ujedinjenih nacija (UNDP) Milorad Kovačević u intervjuu za Radio Slobodna Evropa (RSE).

UNDP je krajem aprila objavio analize statističkih podataka koje ističu ogromne razlike među 189 država sveta u pogledu njihove sposobnosti da se nose sa krizom izazvanom pandemijom korona virusa, te mogućnosti da se od nje oporave.

Panedmija, koju je Svetska zdravstvena organizacija proglasila 11. marta, odnela je najveći broj žrtava u državama sa visoko razvijenim zdravstvenim sistemima.

No, za globalnu zajednicu ostaje jedno od ključnih pitanja kako odgovoriti na rizike koje bi novi virus mogao doneti četvrtini ljudske populacije koja živi u uslovima visokog siromaštva ili rizika da sklizne u siromaštvo.

"Mislim da je jasno da je kriza COVID-19 više od globalne zdravstvene opasnosti. Reč je o sistemskoj krizi ljudskog razvoja koja u suštini odražava našu interakciju sa prirodom i njenim ekosistemima. Možemo s pravom reći da nijedna država na svetu nije bila, niti je, dovoljno spremna da se suoči sa pandemijom novog i nepoznatog virusa ovog intenziteta“, podvlači Kovačević.

Analiza UNDP-a ukazuje, kako objašnjava Kovačević, na trenutno stanje spremnosti društava ili zemalja da se suoče sa krizom ove vrste i ovog intenziteta. U analizi se ukazuje i na kapacitete država Zapadnog Balkana, koje su, poput Srbije, statistički na evropskom nivou, dok je poverenje u javnosti u domaće zdravstvo upitno.

Intervju Milorad Kovačević

Zašto je najviše žrtava u najrazvijenijim zemljama?

RSE: Koliko onespokojava to što u državama sa razvijenijim zdravstvenim i socijalnim sistemima, na primer u Velikoj Britaniji, imamo najveći broj žrtava?

Kovačević: Širenje virusa zavisi od mnoštva faktora koji nisu nužno zdravstveni. Gustina stanovništva, zavisnost od javnog prevoza, dužina putovanja do radnog mesta, veličina javnih skupova, da pomenem samo nekoliko. Uspešnost mera za suzbijanje širenja virusa kao što je lična higijena, čuveno pranje ruku od dvadeset sekundi, društveno distanciranje, karantin zavise od dimenzija ljudskog razvoja.

Obrazovanost, jednakost, od životnog standarda stanovništva, solidarnosti, kohezije, svakako pristup internetu i što je vrlo važno, poverenje u državne i društvene institucije. Svakako, mogućnost dijagnostičkog testiranja je značajna. Kapacitet zdravstvenog sistema će postati značajan tek kod lečenja obolelih.

RSE: I ko ima najbolje rezultate?

Kovačević: Ako pogledate zdravstvene kapacitete svakako da su to zemlje na većem stepenu ljudskog razvoja.

RSE: Konkretno govorimo, između ostalih, o Norveškoj, je li tako?

Kovačević: Pa, recimo Norveška. Na primer i Švedska je jedna od zemalja koja ima najveći broj doktora na 10.000 stanovnika. U Finskoj i Norveškoj najveći je broj medicinskih sestara na 10.000 stanovnika. Ako govorimo o bolničkim ležajevima onda je Nemačka na prvom mestu.

Primer Nemačke

RSE: Kakvi su rezultati za Nemačku? Kakve su vaše cifre za tu državu koja se smatra jednom od onih koja je do sada pružila poželjan odgovor pandemiji?

Kovačević: Nemacka ima 43 lekara na 10.000 stanovnika i 130 medicinskih sestara, broj bolničkih ležajeva je 83, a izdvajanje za zdravstvo je negde oko 11% od bruto domaćeg proizvod. To je negde u sredini kada pogledate evropske zemlje.

Dvoje lekara tokom smene na intezivnoj nezi gde pomažu inficiranima korona virusom u bolnici u Ulmu, na jugu Nemačke.

Statistika u Srbiji na evropskom nivou

RSE: Kada se analizira vaše istraživanje rezultati Srbije na primer, na Zapadnom Balkanu, nisu loši.

Kovačević: Tako je. Srbija je vrlo dobro pozicionirana u okviru svojih suseda na Zapadnom Balkanu. Ta država ima najveći broj lekara na 10.000 stanovnika, 31,3, ima veliki broj medicinskih sestara, 61 na 10.000 stanovnika. Ima zadovoljavajući broj bolničkih kapaciteta u smislu broja ležajeva – 57. Takođe, Srbija izdvaja dovoljno za zdravstveni sektor, iznad 9% domaćeg bruto proizvoda.

RSE: Ipak, opet u nekim od država koje pominjete, pa i u Srbiji, dominira utisak o nedovoljno dobrom zdravstvenom sistemu. Bez obzira što je statistika negde i bliska evropskoj ali to nepoverenje u zdravstveni sistem je izraženo. Kako bismo to mogli objasniti?

Kovačević: Brojevi koje sam ja ovde pripremio i naveo, koje analiza UNDP su osnovni brojevi koji ne govore ništa o samom kvalitetu medicinske usluge što takođe igra možda čak i presudnu ulogu.

Sumarna mera kvaliteta zdravstvenih usluga ili kvaliteta zdravstvenog sistema jeste očekivano trajanje života građana pošto je ono bazirano na stopama smrtnosti kroz životni vek i on u Srbiji zaostaje za ostalim državama u Zapadnom Balkanu. Evo, navešću vam samo primer.

U Srbiji je očekivano trajanje života za muškarce i žene u proseku 75,8 godina a recimo Albanija ima 78,5, gotovo tri godine duže. Ako pogledate Hrvatsku, 78,3. Takođe oko 2,5 godine duže. U Makedonija ima godinu dana dužeg očekivanog trajanja života. Drugim rečima, verovatno ima aspekata kvaliteta zdravstvenih usluga koje odaju utisak da srpski zdravstveni sistem nije na nivou većine razvijenih zemalja u Evropi.

Lica niških anesteziologa govore više od reči

Zašto je Švedska izabrala drugačiji put?

RSE: Pomenuli smo Švedsku. Ne mogu da vas ne pitam, da li ta pozitivna statistika za Švedsku koja pokazuje veliki broj bolničkog osoblja i bolničkih kapaciteta u odnosu na broj stanovnika, može biti razlog zbog koga je Švedska izabrala put u krizi drugačiji od većine evropskih država?

Kovačević: Možda zvuči da je Švedska enigma i različita od ostalih zemalja. Međutim, tačno je takođe da je njihov ministar zdravstva rekao da Švedska ima dovoljno kapaciteta da se suoči sa intenzitetom pandemije. Za razliku od mnogih drugih zemalja koje nisu imale po sopstvenim procenama dovoljno niti lekara, niti bolničkih kapaciteta.

Ali sa druge strane Švedska ima disciplinovanu populaciju i bez obzira što nije bilo zvaničnih restrikcija kretanja i zvaničnih poziva na izolaciju i društveno distanciranje većina Šveđana je to poštovala samoinicijativno. Još uvek smo u procesu, još uvek smo verovatno u sredini ili možda čak na samom početku pandemije. Ona će trajati, ostaće sa nama još sigurno nekoliko meseci.

Krajnji rezultati će biti značajni. Krajnji rezultati, što znači broj umrlih, broj preživelih, koji su se oporavili ali sa oštećenjima itd. Ti konačni rezultati će biti najznačajniji da bi se procenilo koji sistem, koji pristup i koja zemlja je bila u pravu ili ima bolji i efikasnije pristup.

Četvrtina sveta u borbi za preživljavanje

RSE: Na drugoj strani od ovih država se nalaze države sa prosekom od sedam bolničkih kreveta, 2,5 lekara i šest medicinskih sestara na 10.000 stanovnika. U uslovima pandemije, laički posmatrano, stiče se utisak da je rešenje za ove države jedino izolacija kako bi se sprečilo širenje virusa. Kada se udubite u vašu statistiku zapitate da li čak ima da leči taj broj ljudi.

Kovačević: Nažalost to su zemlje koje su najmanje razvijene. To je uglavnom Afrika ispod Sahare. U njima i druge zarazne bolesti odnose milione života svake godine.

Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji 2016. godine, daću vam primer, u ovim zemljama se desilo preko tri miliona smrti godišnje zbog respiratornih infekcija, 1,4 miliona zbog infektivne dijareje, 1,3 miliona zbog tuberkuloze, oko milion od side i oko pola miliona od malarije.

Ovi brojevi su uglavnom registrovani u najsiromašnijim zemljama za koje ste izneli prosek njihovih medicinskih kapaciteta. U tim zemljama je manje fokus na lečenju a više na iskorenjivanju siromaštva i gladi, na poboljšanju standarda življenja.

Na čistoj vodi za piće koja je luksuz za većinu, na bezbednim sanitarijama i svakako na adekvatnom lečenju vakcinama i lekovima. Ali društveno-ekonomski aspekt ovih zaraznih bolesti se ne sme zanemariti. I on je u ovom kontekstu čak značajniji nego medicinski.

RSE: Utvrdili ste u analizi da jedna četvrtina svetske populacije jeste višedimenzionalno siromašna, te da 40% ne uplaćuje osiguranje. Zaista je teško biti optimista kada izgovorite ovu statistiku.

Kovačević: Nažalost, bez obzira na uspehe poslednjih godina u smanjenju siromaštva naša procena je da u svetu trenutno ima oko 1,3 milijarde ljudi koji žive u siromaštvu, koji su uskraćeni istovremeno u mnogim aspektima života koje većina ljudi ima razlog da vrednuje i koje većina ljudi uzima zdravo za gotovo.

'Populacija u takvom višedimenzionalnom siromaštvu je u najvećem riziku od pandemije i od ekonomske krize kao njene posledice' (Kenija, april 2020)

Dodatnih 900 miliona je na ivici da postane siromašno ako bude izloženo zdravstvenom, ekonomskom ili klimatskom šoku ili krizi.

Populacija u takvom višedimenzionalnom siromaštvu je u najvećem riziku od pandemije i od ekonomske krize kao njene posledice.

Uz sve to naši podaci otkrivaju da više od 40% svetske populacije nema nikakvu socijalnu zaštitu, ni zdravstvenu zaštitu, ni novčanu naknadu za nezaposlenost, ni plaćeno porodiljsko odsustvo, ni plaćeno bolovanje, ni starosnu penziju. Ti podaci su poražavajući da u XXI veku imate neverovatno veliki broj ljudi koji apsolutno nisu zaštićeni ni na koji način, koji zavise samo od sebe i svog rada i eventualno rada svoje porodice.

Šta je višedimenzionalno siromaštvo?

RSE: Te ljude definišete kao višedimenzionalne siromašne. Govorimo o ljudima koji se bore za svaki segment svog života. I za hranu, i za vodu, i za zdravstvo, i za svoju porodicu, dakle nijedan segment života im nije siguran.

Kovačević: Apsolutno. Mi smo počeli 2010. godine da merimo višedimenzionalno siromaštvo uvođenjem indeksa višedimenzionalnog siromaštva. A ideja je bila da se fokus stavi na stvari koje su ljudima uskraćene. Recimo da ljudi ne mogu da priušte da šalju decu u školu, jer su im deca potrebna da rade kućne poslove ili da rade na nekom imanju ili čak da budu u nekom smislu robovi na imanjima drugih da bi porodica mogla da preživi.

Takve porodice obično su nepismene, nemaju apsolutno nikakvo obrazovanje. Takve porodice imaju problem sa nabavljanjem dovoljno hrane, imaju problem sa ishranom. U takvim porodicama se rađaju deca nedovoljne težine.

Deca koja zbog nedovoljne ishrane ne mogu da fizički napreduju kako bi trebalo, što utiče na njihovu fizičku i mentalnu sposobnost i to ih prati kroz ceo život. U takvim porodicama je velika smrtnost dece.

U takvim porodicama imate problem da nemaju vodu za piće, da moraju da idu po vodu za piće više od pola sata da bi je pola sata doneli nazad. Takve porodice nemaju pristup bezbednim sanitarijama.

Takve porodice nemaju pristup električnoj mreži, koristi se za kuvanje obično čvrsto gorivo koje emituje ugljen monoksid, od kojeg je vazduh u okviru kuće zagađen i izaziva probleme sa respiratornim organima. Takve porodice nemaju kuće od dobrog materijala, nemaju dobre podove. Podovi su uglavnom zemlja, zemljani podovi.

Nemaju dovoljno dobre krovove tako da svaka veća oluja dovodi do prokišnjavanja. Oni nemaju nikakva sredstva, niti sredstva za rad, niti sredstva za pokret. Nemaju bicikle, nemaju čamce, nemaju apsolutno ništa.

Kako zdravstveno zaštititi najsiromašnije?

RSE: Pa kako onda uopšte da govorimo o poboljšanju zdravstvenih kapaciteta država čije je stanovništvo u situaciji koju opisujete?

Kovačević: Vidite, ovaj višedimenzioni pristup razumevanju siromaštva omogućava vladama, državnim organima, da shvate u kom delu zemlje je najveći problem na primer pitka voda, tako da se investicije mogu usmeriti ka boljim izvorima vode, takođe boljim instalacijama za donošenje vode do mesta gde ljudi žive.

Mogu da vide zašto deca ne idu u školu u nekim delovima zemlje zbog toga što je stanovništvo rasuto, zbog toga što nema interesa ili opravdanja da se napravi škola u takvom prostoru. Zašto u nekim delovima zemlje ne postoji električna energija.

Znači kroz razumevanje ovih dimenzija koje se prepliću i u siromaštvu vlade mogu bolje da ciljaju i usmeravaju svoja sredstva za popravljanje standarda ovih ljudi. To su dugoročne mere. U kratkom roku kao što je pandemija kratkoročne mere bi svakako bile u slanju adekvatnog medicinskog osoblja da testira, posmatra i leči ove ljude na prvoj, na front liniji.

Bez stabilnog interneta 85 odsto populacije

RSE: Navodite u vašem istraživanju takođe i podatak o 85 odsto populacije koja nema pouzdan širokopojasni pristup internetu. Pretpostavljam da kada govorimo o tom procentu ponovo govorimo pre svega o siromašnim državama, ali generalno govoreći to stvara utisak da su neki koncepti prevencije i zaštite od korona virusa teško izvodivi. Na primer rad od kuće.

Kovačević: Taj digitalni jaz, kako se zove u literaturi, jaz između onih koji imaju pristup internetu i koji nemaju je sada značajniji nego ikada. Jer, kao što ste rekli nekoliko milijardi ljudi širom sveta još uvek nema pristup pouzdanom širokopojasnom internetu iz svojih kuća.

Tako da to mora da postane prioritet u raznim političkim, ekonomskim i društvenim merama koje će vlade ubrzano donositi posle ili čak u toku trenutne pandemije i trenutne krize omogućiti svim građanima na svojoj teritoriji da imaju mogućnost jeftinog pristupa pouzdanom internetu. Imati pristup internetu ili nemati je izvor novih nejednakosti.

Kako su se škole prilagodile pandemiji korona virusa

To važi takođe za decu koja pokušavaju da uče od kuće koristeći školske programe koji se sada sve više i masovnije omogućavaju kroz internet. Ali ne smemo zanemariti takođe ulogu i značaj mobilnih telefona za održavanje veza u vreme pandemije u povezanom svetu.

Kontakt sa porodicom i prijateljima, kontakt sa medicinskim stručnjacima, tzv. tele-zdravstvo, medicinske konsultacije, neki poslovi se mogu obaviti telefonom, npr. porudžbine ili ponude i prodaja. Ali možda je najvažnije što se na mobilnom telefonu mogu primati informacije o pandemiji, o njenom lokalnom širenju, o zaraženim ličnim kontaktima itd.

Dobar primer upotrebe mobilnog telefona u uspešnom suzbijanju širenja korona virusa je Južna Koreja. Informacijska i komunikacijska tehnologija je odjednom postala vrlo važna u suzbijanju širenja korona virusa. I preživljavanju vrste ako hoćete.

Raspodela vakcine i strah od diskriminacije

RSE: Ono što će svakako biti najvažnije i te diskusije se već vode jeste kako će biti raspodeljena vakcina jednog dana kada se pojavi. A može li se tu obezbediti pristup koji bi podrazumevao nediskriminaciju bilo koga? Da li na osnovu ovog vašeg istraživanja i na osnovu možemo doći do zaključka da su najugroženiji najsiromašniji, pa time i do zaključka da bi oni morali imati prioritet u raspodeli vakcine?

Kovačević: To je u ovom trenutku najvažnije pitanje kada će postati dostupna vakcina i ko će imati najbrži pristup, ko može da to sebi priušti. Moj utisak je da su se istraživači oko sveta i proizvođači na neki čudan način udružili u traženju vakcine i traženju leka protiv korona virusa.

RSE: U čemu prepoznajete tu, možemo li to nazvati solidarnost, na šta i pozivate iz UNDP-a?

Kovačević: Ja čak ne bih išao tako daleko, ne bih to nazvao solidarnošću, radije bih to nazvao možda takmičenjem. Možda solidarnost u tome da oni imaju i koriste iste rezultate naučnih radova pre korona virusa, u toku korona virusa i trenutno.

Znači postoji u tom smislu nekakva istraživačka solidarnost. Ako hoćete da tako stavite. Međutim ono što je značajno jeste da je očigledan nedostatak javne intervencije. Vlade, uključujući čak Ujedinjene nacije, nisu prisutne u vođstvu ka ovoj mogućoj budućoj vakcini.

Zbog tog vakuuma, zbog tog nedostatka javne intervencije zavisićemo od vakcine koja će nastati u sistemu koji je zasnovan na monopolu i koji ceni više profit od ljudskih života. To je veliki problem.

Doći će se do vakcine, doći će sa cenom koju mnogi neće moći da priušte u tom smislu, barem ne u početku, sve dok ta vakcina ne postane javno dobro. Sve dok ta vakcina ne bude takva da Svetska zdravstvena agencija, organizacija može da otkupi velike količine i da siromašnoj populaciji u siromašnim zemljama.

Ali do tada će biti potrebno puno vremena. Možda je ovo moj pesimistički pogled ali sva čitanja i praćenja kako se i ko razvija vakcinu, sve te kompanije su kompanije za profit.

BLOG UŽIVO: U svetu skoro 300.000 žrtava korona virusa

Svet posle pandemije

RSE: Pandemija kao kriza bez presedana dovodi do političkih, socijalnih i ekonomskih promena a i drugačijeg definisanja prioriteta. Da li je vaš utisak da će i društva da pojačaju zahteve ka jačanju zdravstvenog sektora, te da će pod tim pritiskom i političke elite prepoznati to kao nužnost?

Kovačević: Ja mislim da je to pravac daljeg razvoja. I najbolji odgovor na ovo pitanje je formulisao generalni sekretar Ujedinjenih nacija Antonio Gutereš (Antonio Gutteres) u svom okviru za neposredan odgovor za COVID-19 gde je istakao značaj pet pravaca delovanja.

Pet principa za odgovor na COVID-19 krizu: Antonio Gutereš, generalni sekretar UN

Prvo, omogućavanje osnovnih zdravstvenih i zaštitnih usluga.

Drugo, pomoć građanima kroz adekvatne programe socijalne zaštite i osnovne servise.

Treće, uspostavljanje programa za ekonomsku pomoć i oporavak za očuvanje poslova, pomoć malim kompanijama i kompanijama srednje veličine, kao i radnicima u neformalnom sektoru.

Četvrto, fiskalni i finansijski stimulusi da bi makroekonomske mere radile za većinu pogođenih i da bi se ojačalo multilateralno i regionalno povezivanje, angažovanje i kooperacija.

I peto, promovisanje socijalne kohezije i kontinuirano investiranje u otpornost i robusnost na nivou lokalnih zajednica.

Ovih pet tačaka, moj je utisak, definišu neposredni socijalni, ekonomski i program za sve zemlje sveta preporučujući striktnu pažnju na ljudsku okolinu i prirodu i aktivnosti u harmoniji sa idejama jednakosti.

I to je u stvari jedna od motivacija koju smo mi imali kad smo napravili našu analizu. Koja kao što sam rekao na početku nije epidemiološka jer je gledana na celokupnu sliku mogućeg otpora bolesti i krizi, ekonomskoj krizi i gleda koje su najugroženije grupe u okviru populacije.