Dvadeset godina je prošlo otkako je preminuo Milan Mladenović, jedan od najznačajnijih autora jugoslovenske rok scene, uz čije su pesme genracije odrastale. U sećanje na frontmena Ekatarine Velike i osnivača Šarla Akrobate, u Domu omladine Beograda u sredu je održana tribina na kojoj su o Milanu Mladenoviću i njegovoj poetici govorili njegovi prijatelji, kolege i fanovi.
Sala „Amerikana“ Doma omladine popunjena je do poslednjeg mesta, pa je veliki broj posetilaca na nogama propratio tribinu. Među njima su momci i devojke koji su rođeni u vreme kada je EKV objavio svoj poslednji studijski album, ali i vremešni rokeri, živi svedoci takozvanog zlatnog doba ex-Yu rocka. Svi su oni došli da odaju počast Milanu Mladenoviću.
Neki od njih za naš program govore o tome šta im danas znače Mladenovićevi stihovi:
Vaš browser nepodržava HTML5
Posetioci tribine o Milanu Mladenovicu
Ekatarina Velika bila je jedina grupa na tadašnjoj jugoslovenskoj sceni koja je uspela da objedini autorski kvalitet i komercijalni uspeh, istakao je Aleksandar Žikić, novinar i autor biografske knjige o Milanu Mladenoviću pod nazivom „Mesto u mećavi“. Značajna karika koja je objedinjavala ta dva segmenta bila je, smatra Žikić, Mladenovićeva autorska nepotkupljivost.
„I u tom smislu on je izuzetan primer, zato što se pokazalo da ljudi koji znaju bolje i žele bolje mogu da dopru do ogromnog broja ljudi, da oni nisu samo neka alternativa koja svira po nekim podrumima i koje niko ne razume. Naprotiv, mnogi ljudi su razumeli i odazvali se tome što su Milan i Ekatarina Velika ponudili. To su uradile i neke druge grupe, ali nikad u toj meri kao Milan i Ekatarina“, kaže Žikić.
No, i pre nego što je osnovao EKV, Mladenović je udario temelje Novog talasa sa bendom Šarlo Akrobata,u kojem su, pored njega, svirala još dva muzička individualca: Dušan Kojić Koja i Ivan Vdović – VD.
Njihov jedini album „Bistriji il’ tuplji čovek biva kad...“ doneo je na Rock’n’roll scenu dotad neviđenu mladalačku razbarušenost i neukrotivu energiju. I ovde je, kao i u narednim muzičkim avanturama, došao do izražaja jedinstven vokal Milana Mladenovića, smatra Dragan Ambrozić, odgovorni urednik programa Doma omladine.
„Milan Mladenović je, osim što se pojavljuje kao vrlo dobar gitarista, bio nezapamćeno dobar glas u našoj muzici. Nezapamćeno dobar zato što nije samo pevač, nego je na neki način glumio u svakoj toj pesmi neku ulogu. Uspeo je nešto da vam prenese, nešto što ima potencijal, naraciju, nešto što ima neku priču koju posle pamtite. To je počelo još sa Šarlom Akrobatom i produžilo se dalje sa Ekatarinom Velikom sve do njegovog poslednjeg projekta Angel’s breath“, rekao je Ambrozić.
Učesnici tribine u Domu omladine
Kada je početkom devedesetih nacionalistički virus počeo da ispoljava prve smrtonosne simptome na ratištima po Hrvatskoj i Bosni, Milan Mladenović nije okrenuo glavu. U grupi Rimtutituki, sa članovima Partibrejkersa i Električnog orgazma, peva: „Više volim tebe mladu/, nego pušku da mi dadu./Mir, mir, brate, mir“; a ’94. na dodeli nagrade za grupu godine, koju je prenosila Radio-televizija Beograd, se obraća publici ovim rečima:
„Molim vas, da li možemo jedan minut ćutanja za one koji su poginuli u ovom ratu koji nema smisla.“
Eskapizam u slučaju Milana Mladenovića i nije bio moguć, ako se ima u vidu da je reč o autoru koji je, prema rečima novinara Mome Rajina, u svojim tekstovima pre svih nosio nemir i strepnju pred vremenom koje dolazi.
„Milan je“, ističe Rajin, „bio urbani autor koji je na zaista briljantan način umeo da naznači vreme kojem hrlimo u susret jer je na neki način to bolje predosećao, osećao i predviđao. Nažalost, mnoge od ovih stvari su se obistinile u devedesetim pa i dvehiljaditim godinama. Ali, veliki autori i ljudi koje s pravom možemo da nazovemo i umetnicima upravo to rade: oni vide više, bolje i jasnije od svih nas. Milan Mladenović je bio jedan od takvih ljudi.“
Milan Mladenović preminuo je 5. novembra 1994, u 37. godini života. Iza sebe ostavio je nekoliko vanvremenskih rock albuma i generacije slušalaca koji su odrastale na njegovoj ideji lične slobode.
Dušan Vesić, novinar i autor dokumentarnog filma „EKV – Kao da je bilo nekad“ zaključuje da se ceo region prepoznao u stihovima „dečaka iz vode“.
„Odjednom je ceo region prepoznao sebe u toj patnji, u tom bolu, u svemu onome što je taj veseli i dragi dečko ustvari rekao u nekim svojim važnim pesmama. Danas sam siguran u to da će ti narodnjaci sve više padati u drugi plan i da će Ekatarina Velika samo rasti vremenom“, rekao je Vesić.