„Svečanim otvaranjem radova na ’Južnom toku’ u Srbiji i pre izvesnog vremena u Bugarskoj i Rusiji, želi se samo pokazati da je projekat još u igri. Ne očekujem značajnije odluke o investicijama u ’Južni tok’ dok se suštinski ne promeni situacija na globalnom energetskom tržištu, pre svega u Evropi, zatim u zakonskoj regulativi u EU, ali i na ruskom tržištu, gde se još uvek traga za novim modelom poslovanja Gasproma. Ne verujem da će se u skorijoj budućnosti realizovati ovaj projekat kako je zamišljen“, kaže za Radio Slobodna Evropa Neil Melvin, direktor programa za oružane sukobe i njihovo rešavanje u Međunarodnom institutu za praćenje mira sa sedištem u Stokholmu (SIPRI).
Istovremeno, Artem Uljunian, analitičar iz Moskve, ističe u intervjuu za RSE da ovakvi projekti služe kao podsetnik svim onim zemljama koje žele da osim u Evropsku Uniju uđu i u NATO, „da političke ambicije članstva u EU ne treba kombinovati sa vojnim, odnosno članstvom u Severnoatlantskoj alijansi“.
Radovi na „Južnom toku“ kroz Srbiju su otvoreni u trenutku kada Ukrajina odustala od potpisivanja sporazuma sa EU o pridruživanju i vratila se pod okrilje Rusije, što, uz druge nedoumice kao što je globalna ekonomska kriza, baca dodatnu senku na isplativost ovog projekta. Naime, glavni razlog za pokretanje inicijative za gradnju „Južnog toka“ bila je neizvesnost i sporovi oko tranzita ruskog gasa preko Ukrajine, kao glavnog kanala za snabdevanje evropskog tržišta.
To se dešava u vreme kada je na vlasti u Ukrajini bila prozapadna struja, pre svega predsednik Juščenko i premijerka Timošenko. Međutim, sa nedavnim odbijanjem Kijeva da potpiše sporazum sa EU o pridruživanju i njegovim okretanjem ka Rusiji, „Južni tok“ kao da dodatno gubi na značaju.
„Nema sumnje da je obezbeđivanje funkcionalog i efikasnog tranzita preko Ukrajine, najdelotvornije za energetsku sigurnost Evrope. To bi išlo u prilog svima – i Rusiji i EU i Ukrajini. Potrošiti nekoliko desetina milijardi evra na gradnju „Južnog toka“ da bi se izbegao pomenuti problem tranzita preko Ukrajine – veoma je skupa opcija i nema mnogo smisla. Zato je najbolje da se sve tri strane dogovore. To je i političko pitanje a najavljenu gradnju ’Južnog toka’ Kremlj koristi kao sredstvo dodatnog pritiska na Ukrajinu da popusti njegovim zahtevima“, ističe Melvin.
Postavlja pitanje da li je onda osnovan veliki entuzijazam u Srbiji povodom početka gradnje „Južnog toka“?
„Očigledno je da ovakve projekte prati veliki entuzijazam, naročito onih koji imaju neposredan interes, odnosno koristi od učešća u gradnji. Međutim, sveukupni pozitivan efekat je beznačajan u poređenju sa benefitima od potpuno otvorenog pristupa evropskom tržištu, investicijama i mogućnostima za trgovinu. Dakle, treba izvagati koje su koristi od ’Južnog toka’ a koje od članstva u EU.
Pitanje je da li će investitor da rizikuje svoj novac. Naime, ’Južni tok’ neće biti funkcionalan i isplativ ako se ne uskladi sa evropskom regulativom“, smatra Melvin.
Pitanje je da li će Srbija preskupo plaćati gas iz „Južnog toka“.
„Kako sada stvari stoje, postoje jeftinije alternative od ’Južnog toka’. Naime, njegova gradnja će biti veoma skupa, a na kraju će potrošači sve to platiti kroz visoku cenu gasa u decenijama koje dolaze. ’Južni tok’ je izuzetno skup projekat i može dostići 20 milijardi evra, dok je izgradnja terminala za tečni gas 3-4 puta jeftinija. Smatram da Srbija treba sveobuhvatno sagleda to pitanje imajući u vidu bezbednost zemlje“, kaže analitičar iz Stokholma.
„Južni tok“ neisplativ
Melvin podseća da je sada prilično drugačija situacija nego kada je pokrenuta inicijativa za gradnju „Južnog toka“ 2007. Pozicija Rusije je bila mnogo jača, jer je Evropska Unija tada mnogo više zavisila od njene energije, zatim gas je bio skuplji. U međutvremenu, evropsko tržište gasa se dramatično promenilo nakon izbijanja ekonomske krize a i novih izvora snabdevanja ovim energentom kao što su škriljci u SAD, a što ima višestruki efekat, tako da sada na stari kontinent stiže sve više i tečnog gasa, zatim jeftiniji ugalj.
„U međuvremenu, od Gasproma i kompanija koje sa njim blisko sarađuju očekuje se da primeni takozvani ’Treći energetski paket’ EU koji se tiče poslovnog odnosa prema klijentima na starom kontinentu. S druge strane, i sam Gasprom se suočava sa izazovima, uključujući i oko svog monopola na izvoz gasa, jer pojedine privatne ruske firme vrše pritisak u cilju promene njegove privilegovane pozicije. U Rusiji se, takođe, vodi rasprava i o delimičnom preusmeravanju gasa namenjenog Evropi ka Aziji.
Imajući sve ovo u vidu, ’Južni tok’ gubi adute koji su mu išli u prilog kada je lansirana ideja o njegovoj gradnji. Istovremeno, i zapadni projekat gasovoda ’Nabuko’ je manje više na izdisaju, pogotovo od kada se Azerbejdžan, koji je trebalo da bude glavni izvor gasa za ovaj projekat, okrenuo drugim opcijama – kao što je gasovod ’Trans Anatolija’ (TANAP).
Kada je reč o „Južnom toku“, postoji izvesna inercija jer je ovaj projekat izgubio i nekadašnji geopolitički značaj. Rusija zato nastoji da održu u životu ideju njegove gradnje, ali bez velikih investicija, sa mogućnošću da ga oživi u budućnosti ako se ukaže potreba“, ističe Melvin.
Da li će ovaj gasovod ikada biti završen jer se stalno pomera rok?
„Još nema odgovora na mnoga pitanja. Reč je o veoma skupom projektu. Zatim, nije jasno sa kojih će nalazišta u Rusiji biti obezbeđen gas za ’Južni tok’. Na kraju, još se ne zna tačno ko će sve biti korisnici. Zato je veoma ambiciozan plan da se tako veliki projekat završi do 2016. godine, imajući u vidu i da postoje viškovi gasa na postojećim pravcima preko Ukrajine i ’Severnim tokom’. Dakle, isplativost ’Južnog toka’ je na klimavim nogama da bi se nastavila njegova gradnja“, smatra Melvin.
Da li je moguće da „Južni tok“ uopšte ne bude završen?
„Gledano iz današnje perspektive, upravo je to opcija sa kojom se ’Južni tok’ može suočiti, osim ako EU ubrzo ne izađe iz ekonomske krize i u njoj dramatično poraste potražnja za gasom, zatim da Azija zbog konstantnog rasta potrošnje počne mnogo više da koristi tečni gas (LNG), odnosno smanji uvoz iz Rusije. Uobičajeno je da se ne odustaje od energetskih projekata, kada zapadnu u probleme, nego se održavaju u životu stalnim odlaganjem“, ističe analitičar iz Stokholma.
„Južni tok“, istovremeno, ima očito za cilj i da izbaci iz igre rivalski evropski projekat „Nabuko“. U kojoj meri balkanske zemlje mogu da se oslone na Jonsko-jadranski gasovod koji treba da se spoiji na Trans-jadranski gasovod (TAP) kojim švajcarska kompanija EGL namerava da poveže grčki gasni transportni sistem od Soluna kopnenim gasovodom preko Grčke i Albanije, odnosno do Fiere na albanskoj obali i dalje podmorskim prekojadranskim gasovodom sa Brindisijem i talijanskim gasovodom?
„Kaspijski gas će možda stiči na evropsko tržište, ali to neće u velikoj meri pomoći balkanskom tržištu. Upravo je zbog toga Nabuko bio delimično bitan i za južni deo Evrope. No, ni ’Južni tok’ nije realistična alternativa za snabdevanje balkanskih zemalja. Očito se rešenje mora tražiti u izgradnji bolje infrastrukture unutar Evropske Unije, odnosno kapaciteta za prenos gasa, zatim traganju za novim izvorima, kao što je tečni gas. Sama Ukrajina raspolaže znatnim rezervama gasa i ukoliko uspe da pokrene njegovu eksploataciju, to može biti novi izvor ovog energenta, koji je mnogo isplativiji od ’Južnog toka’“, kaže Melvin.
„Južni tok“ kao brana NATO-u
Osim ekonomske isplativosti postavlja se i pitanje da li ovim projektom Rusija nastoji da ojača svoj uticaj na Balkanu kao i pritisak na Evropsku Uniju.
„Prvi je čisto politički. Naime, Rusija teži da preko ovog i sličnih projekata - ne da otvoreno dominira već da osigura svoje istorijsko prisustvo. Drugo, da ostvari neposredan uticaj na zemlje kroz koje će proći „Južni tok“, pre svega Bugarsku i Srbiju. Treći cilj se tiče odnosa Rusije i EU. Moskva nastoji da proširi svoj uticaj, pre svega u istočnom delu starog kontinenta. Poslednji primer je nadmetanje oko uticaja u Ukrajini koja je odustala od potpisivanja sporazuma sa EU o pridruživanju i vratila se u okrilje Rusije. Kremlj nastoji da iskoristi tešku ekonomsku situaciju u Bugarskoj da utiče na njenu političku elitu, kao i na rukovodstvo Srbije koje je blisko Rusiji bez obzira na opredeljenje za evropske integracije. Dakle, ove dve zemlje mogu biti veoma važan ulog Moskve u odmeravanju sa Evropskom Unijom“, kaže analitičar iz Moskve Artem Uljunian u intervjuu za Radio Slobodna Evropa.
Ideja o gradnji „Južnog toka“ pre svega počiva na geopolitičkim projekcijama, mada je na početku verovatno bilo i neke ekonomske kalkulacije, smatra Neil Melvin:
„Dakle, reč je o geopolitičkom projektu, kao što je, uostalom i evropski plan o gradnji ’Nabuka’. Novija istorija pokazuje da nije moguće izgraditi efektivan gasovod ako je on pre svega geopolitički motivisan, jer se na kraju ispostavi da nije ekonomski isplativ i održiv. Ni ’Nabuko“’ niti ’Južni tok’ nisu realistični projekti. Rusija bi trebalo da uloži ogromni novac u ’Južni tok’. a pri tom se balkanske zemlje postepeno približavaju EU“.
Za razliku od Bugarske koja ima 51 odsto akcija u zajedničkom preduzeću, a ruski partner 49, u Srbiji je država manjinski partner sa 49 procenata, što je nastavak ustupaka Moskvi nakon prodaje Naftne industrije Srbije za samo 400 miliona evra 2008. godine.
„Bugarska je potpisala pre nekoliko godina sporazum po kome ona kontroliše 51 odsto akcija u zajedničkom preduzeću, a Rusija 49. Očito je Kremlj uvideo da to nije dobro za njegove interese i zato je insistirao da ta klauzula promeni u slučaju Srbije. Za Srbiju je veoma važno da balansira svoju poziciju između EU i Rusije. One snage u Beogradu koje podržavaju „Južni tok“, definitivno su protiv članstva Srbije u NATO a pitanje i koliko se iskreno zalažu za članstvo u EU“, ocenjuje Artem Uljunian.
Neil Melvin pak smatra da je uobičajeno da država domaćin ima većinski paket u ovakvim projektima:
„Ne znam sve detalje ugovora, ali bi investiranje u alternativne projekte bilo jeftinije. Naime, gasovodi nisu fleksibilni projekti. To znači vezivanje ruku dugoročnim ugovorima, uključujući i plaćanje visoke cene ovog energenta u trenutku kada mu pada cena na svetskom tržištu. Međutim, gas kao energent postaje sve fleksibilniji, imajući u vidu, na primer, tečni gas“.
Da Rusija želi da zadrži uticaj na Balkanu, potvrđuje i izjava njenog ambasadora u Beogradu Aleksandra Čepurina da je za Mosvku „crvena linija“, odnosno neprihvatljivo članstvo Srbije u NATO-u. Artem Uljunian.
„Ovakvi projekti služe kao podsetnik svim onim zemljama koje žele da osim u Evropsku Uniju uđu i u NATO, da političke ambicije članstva u EU ne treba kombinovati sa vojnim, odnosno članstvom u Severnoatlantskoj alijasni. Dakle, ova ’polučlanstva’, odnosno samo ulazak u Evropsku Uniju je deo taktike Kremlja koji želi da spreči ulazak ovih zemalja i u zapadnu vojnu alijansu. Da podsetim da su Srbija i Rusija nedavno potpisale sporazum o vojnoj saradnji, a što je još jedan korak u ostvarenju takve politike“.
Može li prisustvo „Južnog toka“ da oteža put balkanskim zemljama ka EU.
„Jedini način da ’Južni tok’ profukncioniše bilo bi usklađivanje njegovog funkcionisanja sa evropskim zakonodavstvom u energetskom sektoru – sa takozvanim ’Trećim energetskim paketom’ – na čemu insistira EU. Dakle, ukoliko se nastavi gradnja „Južnog toka“ – a pritom se bude ignorisalo evropsko zakonodavstvo – to onda može usporiti ulazak balkanskih zemalja u EU, jer bi se iskomplikovali pregovori o energetskoj bezbednosti na starom kontinentu u šta treba da se uklope i nove članice Unije. Možda je to razlog što se žurilo da se pre početka tih pregovora izgrade makar neki elementi ’Južnog toka“, naglašava Melvin.
Istovremeno, Artem Uljunian, analitičar iz Moskve, ističe u intervjuu za RSE da ovakvi projekti služe kao podsetnik svim onim zemljama koje žele da osim u Evropsku Uniju uđu i u NATO, „da političke ambicije članstva u EU ne treba kombinovati sa vojnim, odnosno članstvom u Severnoatlantskoj alijansi“.
Radovi na „Južnom toku“ kroz Srbiju su otvoreni u trenutku kada Ukrajina odustala od potpisivanja sporazuma sa EU o pridruživanju i vratila se pod okrilje Rusije, što, uz druge nedoumice kao što je globalna ekonomska kriza, baca dodatnu senku na isplativost ovog projekta. Naime, glavni razlog za pokretanje inicijative za gradnju „Južnog toka“ bila je neizvesnost i sporovi oko tranzita ruskog gasa preko Ukrajine, kao glavnog kanala za snabdevanje evropskog tržišta.
To se dešava u vreme kada je na vlasti u Ukrajini bila prozapadna struja, pre svega predsednik Juščenko i premijerka Timošenko. Međutim, sa nedavnim odbijanjem Kijeva da potpiše sporazum sa EU o pridruživanju i njegovim okretanjem ka Rusiji, „Južni tok“ kao da dodatno gubi na značaju.
„Nema sumnje da je obezbeđivanje funkcionalog i efikasnog tranzita preko Ukrajine, najdelotvornije za energetsku sigurnost Evrope. To bi išlo u prilog svima – i Rusiji i EU i Ukrajini. Potrošiti nekoliko desetina milijardi evra na gradnju „Južnog toka“ da bi se izbegao pomenuti problem tranzita preko Ukrajine – veoma je skupa opcija i nema mnogo smisla. Zato je najbolje da se sve tri strane dogovore. To je i političko pitanje a najavljenu gradnju ’Južnog toka’ Kremlj koristi kao sredstvo dodatnog pritiska na Ukrajinu da popusti njegovim zahtevima“, ističe Melvin.
Postavlja pitanje da li je onda osnovan veliki entuzijazam u Srbiji povodom početka gradnje „Južnog toka“?
„Očigledno je da ovakve projekte prati veliki entuzijazam, naročito onih koji imaju neposredan interes, odnosno koristi od učešća u gradnji. Međutim, sveukupni pozitivan efekat je beznačajan u poređenju sa benefitima od potpuno otvorenog pristupa evropskom tržištu, investicijama i mogućnostima za trgovinu. Dakle, treba izvagati koje su koristi od ’Južnog toka’ a koje od članstva u EU.
Pitanje je da li će investitor da rizikuje svoj novac. Naime, ’Južni tok’ neće biti funkcionalan i isplativ ako se ne uskladi sa evropskom regulativom“, smatra Melvin.
Pitanje je da li će Srbija preskupo plaćati gas iz „Južnog toka“.
„Kako sada stvari stoje, postoje jeftinije alternative od ’Južnog toka’. Naime, njegova gradnja će biti veoma skupa, a na kraju će potrošači sve to platiti kroz visoku cenu gasa u decenijama koje dolaze. ’Južni tok’ je izuzetno skup projekat i može dostići 20 milijardi evra, dok je izgradnja terminala za tečni gas 3-4 puta jeftinija. Smatram da Srbija treba sveobuhvatno sagleda to pitanje imajući u vidu bezbednost zemlje“, kaže analitičar iz Stokholma.
„Južni tok“ neisplativ
Melvin podseća da je sada prilično drugačija situacija nego kada je pokrenuta inicijativa za gradnju „Južnog toka“ 2007. Pozicija Rusije je bila mnogo jača, jer je Evropska Unija tada mnogo više zavisila od njene energije, zatim gas je bio skuplji. U međutvremenu, evropsko tržište gasa se dramatično promenilo nakon izbijanja ekonomske krize a i novih izvora snabdevanja ovim energentom kao što su škriljci u SAD, a što ima višestruki efekat, tako da sada na stari kontinent stiže sve više i tečnog gasa, zatim jeftiniji ugalj.
„U međuvremenu, od Gasproma i kompanija koje sa njim blisko sarađuju očekuje se da primeni takozvani ’Treći energetski paket’ EU koji se tiče poslovnog odnosa prema klijentima na starom kontinentu. S druge strane, i sam Gasprom se suočava sa izazovima, uključujući i oko svog monopola na izvoz gasa, jer pojedine privatne ruske firme vrše pritisak u cilju promene njegove privilegovane pozicije. U Rusiji se, takođe, vodi rasprava i o delimičnom preusmeravanju gasa namenjenog Evropi ka Aziji.
Imajući sve ovo u vidu, ’Južni tok’ gubi adute koji su mu išli u prilog kada je lansirana ideja o njegovoj gradnji. Istovremeno, i zapadni projekat gasovoda ’Nabuko’ je manje više na izdisaju, pogotovo od kada se Azerbejdžan, koji je trebalo da bude glavni izvor gasa za ovaj projekat, okrenuo drugim opcijama – kao što je gasovod ’Trans Anatolija’ (TANAP).
Kada je reč o „Južnom toku“, postoji izvesna inercija jer je ovaj projekat izgubio i nekadašnji geopolitički značaj. Rusija zato nastoji da održu u životu ideju njegove gradnje, ali bez velikih investicija, sa mogućnošću da ga oživi u budućnosti ako se ukaže potreba“, ističe Melvin.
Da li će ovaj gasovod ikada biti završen jer se stalno pomera rok?
„Još nema odgovora na mnoga pitanja. Reč je o veoma skupom projektu. Zatim, nije jasno sa kojih će nalazišta u Rusiji biti obezbeđen gas za ’Južni tok’. Na kraju, još se ne zna tačno ko će sve biti korisnici. Zato je veoma ambiciozan plan da se tako veliki projekat završi do 2016. godine, imajući u vidu i da postoje viškovi gasa na postojećim pravcima preko Ukrajine i ’Severnim tokom’. Dakle, isplativost ’Južnog toka’ je na klimavim nogama da bi se nastavila njegova gradnja“, smatra Melvin.
Da li je moguće da „Južni tok“ uopšte ne bude završen?
„Gledano iz današnje perspektive, upravo je to opcija sa kojom se ’Južni tok’ može suočiti, osim ako EU ubrzo ne izađe iz ekonomske krize i u njoj dramatično poraste potražnja za gasom, zatim da Azija zbog konstantnog rasta potrošnje počne mnogo više da koristi tečni gas (LNG), odnosno smanji uvoz iz Rusije. Uobičajeno je da se ne odustaje od energetskih projekata, kada zapadnu u probleme, nego se održavaju u životu stalnim odlaganjem“, ističe analitičar iz Stokholma.
„Južni tok“, istovremeno, ima očito za cilj i da izbaci iz igre rivalski evropski projekat „Nabuko“. U kojoj meri balkanske zemlje mogu da se oslone na Jonsko-jadranski gasovod koji treba da se spoiji na Trans-jadranski gasovod (TAP) kojim švajcarska kompanija EGL namerava da poveže grčki gasni transportni sistem od Soluna kopnenim gasovodom preko Grčke i Albanije, odnosno do Fiere na albanskoj obali i dalje podmorskim prekojadranskim gasovodom sa Brindisijem i talijanskim gasovodom?
„Kaspijski gas će možda stiči na evropsko tržište, ali to neće u velikoj meri pomoći balkanskom tržištu. Upravo je zbog toga Nabuko bio delimično bitan i za južni deo Evrope. No, ni ’Južni tok’ nije realistična alternativa za snabdevanje balkanskih zemalja. Očito se rešenje mora tražiti u izgradnji bolje infrastrukture unutar Evropske Unije, odnosno kapaciteta za prenos gasa, zatim traganju za novim izvorima, kao što je tečni gas. Sama Ukrajina raspolaže znatnim rezervama gasa i ukoliko uspe da pokrene njegovu eksploataciju, to može biti novi izvor ovog energenta, koji je mnogo isplativiji od ’Južnog toka’“, kaže Melvin.
„Južni tok“ kao brana NATO-u
Osim ekonomske isplativosti postavlja se i pitanje da li ovim projektom Rusija nastoji da ojača svoj uticaj na Balkanu kao i pritisak na Evropsku Uniju.
„Prvi je čisto politički. Naime, Rusija teži da preko ovog i sličnih projekata - ne da otvoreno dominira već da osigura svoje istorijsko prisustvo. Drugo, da ostvari neposredan uticaj na zemlje kroz koje će proći „Južni tok“, pre svega Bugarsku i Srbiju. Treći cilj se tiče odnosa Rusije i EU. Moskva nastoji da proširi svoj uticaj, pre svega u istočnom delu starog kontinenta. Poslednji primer je nadmetanje oko uticaja u Ukrajini koja je odustala od potpisivanja sporazuma sa EU o pridruživanju i vratila se u okrilje Rusije. Kremlj nastoji da iskoristi tešku ekonomsku situaciju u Bugarskoj da utiče na njenu političku elitu, kao i na rukovodstvo Srbije koje je blisko Rusiji bez obzira na opredeljenje za evropske integracije. Dakle, ove dve zemlje mogu biti veoma važan ulog Moskve u odmeravanju sa Evropskom Unijom“, kaže analitičar iz Moskve Artem Uljunian u intervjuu za Radio Slobodna Evropa.
Ideja o gradnji „Južnog toka“ pre svega počiva na geopolitičkim projekcijama, mada je na početku verovatno bilo i neke ekonomske kalkulacije, smatra Neil Melvin:
„Dakle, reč je o geopolitičkom projektu, kao što je, uostalom i evropski plan o gradnji ’Nabuka’. Novija istorija pokazuje da nije moguće izgraditi efektivan gasovod ako je on pre svega geopolitički motivisan, jer se na kraju ispostavi da nije ekonomski isplativ i održiv. Ni ’Nabuko“’ niti ’Južni tok’ nisu realistični projekti. Rusija bi trebalo da uloži ogromni novac u ’Južni tok’. a pri tom se balkanske zemlje postepeno približavaju EU“.
Za razliku od Bugarske koja ima 51 odsto akcija u zajedničkom preduzeću, a ruski partner 49, u Srbiji je država manjinski partner sa 49 procenata, što je nastavak ustupaka Moskvi nakon prodaje Naftne industrije Srbije za samo 400 miliona evra 2008. godine.
„Bugarska je potpisala pre nekoliko godina sporazum po kome ona kontroliše 51 odsto akcija u zajedničkom preduzeću, a Rusija 49. Očito je Kremlj uvideo da to nije dobro za njegove interese i zato je insistirao da ta klauzula promeni u slučaju Srbije. Za Srbiju je veoma važno da balansira svoju poziciju između EU i Rusije. One snage u Beogradu koje podržavaju „Južni tok“, definitivno su protiv članstva Srbije u NATO a pitanje i koliko se iskreno zalažu za članstvo u EU“, ocenjuje Artem Uljunian.
Neil Melvin pak smatra da je uobičajeno da država domaćin ima većinski paket u ovakvim projektima:
„Ne znam sve detalje ugovora, ali bi investiranje u alternativne projekte bilo jeftinije. Naime, gasovodi nisu fleksibilni projekti. To znači vezivanje ruku dugoročnim ugovorima, uključujući i plaćanje visoke cene ovog energenta u trenutku kada mu pada cena na svetskom tržištu. Međutim, gas kao energent postaje sve fleksibilniji, imajući u vidu, na primer, tečni gas“.
Da Rusija želi da zadrži uticaj na Balkanu, potvrđuje i izjava njenog ambasadora u Beogradu Aleksandra Čepurina da je za Mosvku „crvena linija“, odnosno neprihvatljivo članstvo Srbije u NATO-u. Artem Uljunian.
„Ovakvi projekti služe kao podsetnik svim onim zemljama koje žele da osim u Evropsku Uniju uđu i u NATO, da političke ambicije članstva u EU ne treba kombinovati sa vojnim, odnosno članstvom u Severnoatlantskoj alijasni. Dakle, ova ’polučlanstva’, odnosno samo ulazak u Evropsku Uniju je deo taktike Kremlja koji želi da spreči ulazak ovih zemalja i u zapadnu vojnu alijansu. Da podsetim da su Srbija i Rusija nedavno potpisale sporazum o vojnoj saradnji, a što je još jedan korak u ostvarenju takve politike“.
Može li prisustvo „Južnog toka“ da oteža put balkanskim zemljama ka EU.
„Jedini način da ’Južni tok’ profukncioniše bilo bi usklađivanje njegovog funkcionisanja sa evropskim zakonodavstvom u energetskom sektoru – sa takozvanim ’Trećim energetskim paketom’ – na čemu insistira EU. Dakle, ukoliko se nastavi gradnja „Južnog toka“ – a pritom se bude ignorisalo evropsko zakonodavstvo – to onda može usporiti ulazak balkanskih zemalja u EU, jer bi se iskomplikovali pregovori o energetskoj bezbednosti na starom kontinentu u šta treba da se uklope i nove članice Unije. Možda je to razlog što se žurilo da se pre početka tih pregovora izgrade makar neki elementi ’Južnog toka“, naglašava Melvin.