Strah i nada dok se nazire bitka za ukrajinski Pokrovsk

Žena šeta predgrađem Pokrovsk početkom decembra.

U prvim danima ruske invazije, moje kolege i ja smo imali bazu u Pokrovsku, gde su kafići, restorani i tržni centri nudili odmor za ljude s prve linije fronta. Sada gledamo kako odumire. Od 2022. godine, video sam mnoge gradove koje je zahvatio rat. Neki brzo padaju i nestaju s naslovnih strana, drugi se drže do kraja: Sjevjerodonjeck, Lisičansk, Soledar a drugi koji su poznati samo vojsci i novinarima. Sada je i Pokrovsk na toj listi.

Žena vozi bicikl pored bioskopa s transparentom na kojem piše "Pokrovsk – snaga kozačkog roda".

U Pokrovsku je policijski čas na snazi od tri popodne do 11 sati prepodne sutradan. Čim policijski čas prekine, parkiramo auto i šetamo ulicama grada. Samo nekolicina ljudi je napolju. U pozadini se čuje artiljerija s juga i istoka, gde ruske snage napreduju iz oba smera.

Mnoge prodavnice su zatvorene i izgleda napuštene. Svitlana Jaroslavovna (na slici) radi u jednoj koja je još otvorena i prodaje slatkiše, mleko i kobasice. "Kad je tiho, postajem nervozna. Čini se kao da nas vojska možda predaje. Nadam se da neće", poverava nam se pošto nam je skuvala kafu. "Zato što su (obližnja naselja) Novohrodivka i Selidove predati vrlo brzo iako su tamo bila utvrđenja. Nisam vojnik, ali bih volela da nisu dozvolili da padnu".

Protivtenkovske prepreke "Zmajevi zubi" u Pokrovsku.

Snabdevači bakalnice Jaroslavovne i dalje dolaze svakog radnog dana, kaže nam, ali se neki vozači plaše da uđu u centar grada. "Sretnemo ih iza mosta i prebacimo proizvode, pa ih sami dovezemo".

Ako ruske trupe nastave da se približavaju, Jaroslavovna kaže: "Zatvoriću radnju i pobeći sa psima i mačkama o kojima se staram ovde. Definitivno neću živeti ovde pod Rusima, ako se front približi. Ali zasad ću biti ovde koliko god budem mogla".

Grad polako oživljava dok nastavljamo šetnju, pojavljuju se ljudi koji nose vodu i hranu. U blizini radi improvizovana pijaca. Deluje skoro kao normalno zimsko jutro u provincijskom istočnom gradu, samo tutnjava obližnjih eksplozija stalno podseća na situaciju u Pokrovsku. 

U nekim predgrađima još ima struje i gasa, ali u Pokrovsku više ne radi centralno grejanje. Ljudi greju svoje stanove električnim ili gasnim grejačima.

Ostaci zgrade u Pokrovsku koji još tinjaju posle udara ruske klizne bombe.

Donjeckoblhaz dd, kompanija koja snabdeva Pokrovsk gasom i strujom, kaže da je njenim ekipama za popravku sve teže da rade zbog čestih granatiranja. Kompanija je saopštila da će od 12. decembra obustaviti isporuke gasa zbog "posledica neprijateljstava po sistemu za distribuciju gasa".

Stanovnik Pokrovska sipa vodu na jednom od nekoliko mesta za snabdevanje u gradu.

Jedan od najvećih izazova za stanovnike Pokrovska je nabavka vode. Meštani kažu da su ruske snage uništile pumpne stanice van grada u avgustu 2022. godine i od tada se većina vode nabavljala iz tankera koje su organizovale lokalne vlasti i humanitarne organizacije. 

Anton je došao po vodu na svoj slobodan dan.

On je evakuisao svoju porodicu, ali je ostao da radi u rudniku u Pokrovsku koji je još bio u funkciji početkom decembra. "Mislim da svi razmišljaju o odlasku. Samo oni koji čekaju (rusko preuzimanje) nisu", kaže on. "Nadam se da će ih (ukrajinska vojska) oterati i da možemo da nastavimo da živimo ovde."

Stariji meštanin Vasil prelazi praznu ulicu u Pokrovsku.

"Moji prijatelji su otišli ​​u Dnjepropetrovsku oblast", ​​kaže nam. "Siromašni svuda pate. Ljudi nikome nisu potrebni. Ovo je borba za teritoriju, a ne za ljude. Imam 81 godinu. Mislim da će, ako (Rusi) zavedu red, biti grejanja, gasa i tako dalje. Veoma sam iskren, ali ljudi će proći kroz pakao da prežive (do tada)."

Natpis "apoteka radi" u Pokrovsku.

Pored apoteka, kafića i knjižara, najveće iznenađenje je što je Apple Store još radio početkom decembra. Iako je možda dok ovo pišem već zatvoreno.

Zvona u katedrali počinju da zvone, pozivajući vernike na molitvu, na trenutak prigušujući zvuke rata. Zvona su uplašila jato golubova koji su poleteli a onda se smestili na zgrade stambenog bloka iz sovjetskog doba čiji su prozori obloženi ivericom.

Žena šeta svog psa.

Čak i posle godina izveštavanja o ratu, ovakvi trenuci koji pokazuju nadu u život usred razaranja i smrti, uvek iznenađuju. Životinje su izgleda navikle na eksplozije u pozadini i ne pokazuju znake straha.

"Živimo, nadamo se", kaže nam Valentina Vasilivna (na slici) dok šeta svojim ratom oštećenim gradom. "Imam penziju od 2.700 grivni (61 evro) mesečno. Gde bih išla? Zidovi stana me greju, to je moj dom."

Na železničkoj stanici Pokrovsk peroni su prazni. Ovaj beskućnik je pokušavao da se ugreje u vreći za spavanje i da malo odspava.

Čovek gura tovar drva za ogrev. Iza njega je put ka Ševčenku, gde ruske snage trenutno napreduju s juga.

Neki civili s kojima smo razgovarali rekli su nam o prijateljima i komšijama koji se vraćaju u Pokrovsk uprkos nesigurnoj situaciji u gradu. Neki nisu mogli da nađu posao na drugom mestu i ostali su bez novca; drugi nisu mogli da se naviknu da žive daleko od rodnog grada. Mnogi kažu da je jedina državna pomoć koju dobijaju registrovane izbeglice isplata od 11.000 grivni (251 evro), a oni ljudi koji odu svojim sredstvima ne mogu da računaju ni na to. 

Putokaz za Pokrovsk na periferiji grada.

Teška srca odlazimo iz Pokrovska. Čini se da bismo uskoro mogli da se vratimo u grad da snimamo ulične bitke. Setimo se reči prodavačice Svitlane Jaroslavovne: "Ja se držim vere u Boga i oružane snage Ukrajine, u to polažem nade".