Povratak "ukletog neimara"

Izložba o Bogdanu Bogdanoviću u Beogradu

Ljudmila Cvetković

Bogdan Bogdanović, graditelj i mislilac ostaće upamćen na prostoru bivše Jugoslavije najpre po svojim memorijalima, poput „Kamenog cveta“ u Jasenovcu ali i kao čovek koji je među prvima digao svoj glas protiv režima Slobodana Miloševića. Izložbom „Ukleti Neimar“ dela nedavno preminulog stvaraoca u Konaku kneginje Ljubice možda je načinjen prvi korak njegovog simboličkog povratka u Beograd, grad koji mu, nakon sukoba sa Miloševićem, nije priznao zasluge za njegov umetnički doprinos ni političku hrabrost.

Pisao je, prema sopstvenom priznanju, „da bi umeo da gradi, a gradio da bi umeo da piše". Bogdan Bogdanović, autor velikog broja spomenika žrtvama Drugog svetskog rata, nekadašnji dekan Arhitektonskog fakulteta, tvorac je jedinstvenog arhitektonskog jezika, urbanolog, skulptor, grafičar i nekonvencionalni univerzitetski profesor.

Svojevremeno je za RSE rekao da bi voleo „jedan svet u kome spomenici više neće bit potrebni“.

Pored memorijalne arhitekture, po kojoj je Bogdanovićevo delo prepoznatljivo, kroz bogat fotografski materijal, originalne planove, knjige i vizuelne zapise predstavljen je na izložbi u Konaku kneginje Ljubice čitav opus nedavno preminulog graditelja i mislioca.

Naziv izložbe „Ukleti neimar“ autor dr Ivan Ristić, koji je studirao istoriju umetnosti i slikarstvo u Beču, gde živi i radi kao nezavisni kustos pozajmio je od Bogdanovića koji je tako naslovio svoje memaore.

“Klod Nikola Ledu, francuski arhitekta, koji nakon francuske revolucije više nije bio u mogućnosti da gradi je u kasnijem nekom diskursu dobio taj naziv ili tu titulu “ukleti neimar”. Početkom 90-ih je Bogdanović nekako bio primoran da to pripiše sebi. Deo odgovora na to nude i snimci njegovih spomenika u Mostaru i Vukovaru na kojima se vidi u kakvom je to žalosnom stanju danas”, objašnjava Ristić.

Najpoznatiji su Bogdanovićevi radovi memorijalne arhitekture – spomenici žrtvama fašizma koji, na mestima masovnih stradanja, slave život, koristeći kao inspiraciju simbole i mitove različitih tradicija, slike iz snova i zabeleške antičkih filozofa. Širom bivše Jugoslavije nalazi se 20 jedinstvenih spomenika, poput "Kamenog cveta" u Jasenovcu i Spomen-groblja žrtavama fašizma u Sremskoj Mitrovici.

Simbolika njegovih radova je vanvremenska, kaže za RSE autor izložbe Ivan Ristić.

„Ona nudi odgovore koji nisu nužno vezani za određeni vremenski kontekst, za određene ljude ili period. Cvet jasenovački je zapravo cvet kolji se daje mrtvima, koji se polaže na grob, taj cvet simbolički izvire iz vode što znači i da je voda nekakav životvorni element. To su univerzalne poruke koje su, čini mi se, svakome jasne“, kaže autor izložbe.

Geto

Bogdanovićevo stvaralaštvo je međutim, u Srbiji dugi niz godina bilo marginalizovano i odsutno sa ovdašnje kulturne scene nakon sukoba sa Miloševićem.

„Posle mog otvorenog pisma Slobodanu Miloševiću - dakle, još od jeseni 1987 - najednom se našlo na udaru sve što sam dotle činio, govorio, napisao i sagradio”, pisao je Bogdanović.

“Jasenovački cvet je bio, djavo će ga znati zašto, dodatni dokaz moje nacionalne veleizdaje. Pod punim imenom i prezimenom krajinski junaci su davali izjave da će Jasenovački cvet, nesudjeni simbol ljubavi i praštanja, svojeručno baciti u vazduh, a meni su u ime paravojnih štabova stizale pismene osude na smrt, sa potpisima i pečatima”.

Pisac Filip David prisećajući se tog vremena kaže da je Bogdan Bogdanović prošao kroz jednu psihičku i fizičku torturu.

“Nije smeo čak da izađe na ulicu, oni koji su ga posećivali u njegovom stanu videli su da su hodnici bili išarani raznim pretećim rečenicama. Jednostavno, čovek se ovde osećao kao u nekoj vrsti geta”, prenosi David.

Početkom 90-ih podneo je ostavku na članstvo u SANU a od 1993. godine do kraja života živeo je u egzilu u Beču.

U Beogradu su ga doživljavali kao izdajnika srpskog naroda. Kako su ga u to vreme doživljavali u ostatku Jugoslavije za koju je upozoravao da će se raspasti u krvi pitali Splićanina Predraga Lucića, jednog od osnivača legendarnog "Feral Tribuna", koji je 1997. objavio Bogdanovićeve memoare “Ukleti neimar”.

“Čujte, to je malo sudbina percepcije Bogdana Bogdanovića u Hrvatskoj. Kod nekih ljudi plitke pameti njegovi istupi su se prevodili tako da otprilike svi Srbi ne valjaju ništa jedino Bogdan Bogdanović vredi, jedino se on buni. I on sam je bio protiv takvog shvatanja. Naravno, Bogdan Bogdanović je bio jedan od artikulisanijih glasova protiv nasilja, protiv onog ludila, mržnje. Sam Bogdan je znao da nije jedini ali je isto tako znao da je u to vreme u jednoj izrazitoj manjini u Srbiji”, objašnjava Lucić.

Politička hrabrost

Bogdan Bogdanović se vraćao svom Beogradu ali nikada za stalno. Svoju crtačku arhivu i fotodokumentaciju je 2005. preselio u Beč i poklonio bečkom Centru za arhitekturu. Simbolički povratak Bogdanovića preko izložbe je samo uslovan, kaže njen autor Ivan Ristić.

“Videćemo kako će publika reagovati, videćemo kako će se klima razvijati u narednim danima ili godinama pa ćemo onda tek znati šta uopšte znači vratiti se”, ocenjuje Ristić.

A za Beograđane je ova izložba izuzetno značajna.

“Njegovi monumentalni radovi za mene, kao mladog čoveka nekada kada sam se prvi put upoznavao sa njegovim delima, zaista su delovali impozantno. Sada je reč o jednom pijetetu posle svega što je on uradio i za ovu zemlju i za arhitekturu. Mislim da u ovoj zemlji još nemamo odnos prema velikim ljudima, odnosno njihovim delima”, kaže nam jedan od posetilaca.

I pisac Filip David kaže da je Beograd, čiji je Bogdan Bogdanović bio i gradonačelnik, dužan ovom stvaraocu mnogo, mnogo više od jedne izložbe ili okruglog stola koji se pripema ovih dana.

“A kakva je opšta atmosfera ovde ne verujem da je vreme pogodno za to i verovatno će proći još dosta vremena, možda nekoliko generacija, da se zaista proceni onako kako treba njegov umetnički doprinos ali i politička hrabrost koju je uvek pokazivao”, zaključuje David.

Sam Bogdan Bogdanović je o otrežnjenju svog naroda u vezi sa ratovima 90-ih govorio:

“Koliko ja poznajem svoju braću Srbe oni bi najviše voleli da dođe neki Brant pa da to kaže umesto njih. To mora neko od njih, ali tu ne može da se izdvaja ličnost, mora se krenuti iz naroda: braćo, pogrešili smo, razočarali smo vas, bili smo malo ludi, pa sad praštajte. Nema druge.”