Politika piše udžbenike na Kosovu i u Srbiji

Piše: Nevena Bogdanović

„Ako čitamo udžbenike istorije u Srbiji i na Kosovu, ono što je za jednu stranu oslobađanje, za drugu je okupacija. I jedni i drugi udžbenici zasnovani su na spirali nasilja, uče samo o zločinima“, kaže publicista i politikolog iz Prištine Škelzen Gaši, autor istraživanja „Istorija Kosova u udžbenicima Kosova, Albanije, Srbije, Crne Gore i Makedonije“.

Svoju publikaciju predstavio je poslednjeg dana festivala „Mirdita, dobar dan“ u Beogradu, na kome je publika šesti put mogla da se upozna sa kosovskom savremenom kulturom.

Pročitajte i ovo: Festival ’Mirdita’: Porukom mira protiv desničara

Gaši ističe da i pored dijametralno suprotnog predstavljanja istih događaja, udžbenici istorije u Srbiji i na Kosovu imaju zajedničke karakteristike – sastavljala su ih ministarstva, predstavljaju se samo zločini druge strane, dok se svoji prećutkuju. Upotrebljava se jezik mržnje, a žrtve su preuveličane.

Tako se, na primer, nigde u udžbenicima u Srbiji ne pominju deportacije Albanaca iz okoline Niša i Sandžaka tokom sedamdesetih i osamdesetih godina 20.veka, dok su u udžbenicima na Kosovu ti događaji hiperbolizovani, objašnjava Gaši.

On ističe još jednu zajedničku stavku: „Nigde se ne pominje saradnja Srba i Albanaca kroz istoriju.“

I jedni i drugi udžbenici zasnovani su na spirali nasilja: Gaši

A saradnje je, podseća Gaši, bilo tokom ključnih istorijskih događaja.

„Car Dušan je, na primer, imao odličnu saradnju sa drugim narodima. Imao je brojne albanske ratnike na svojoj strani i podršku albanskih aristokrata. Albanci su za vreme njegove vladavine uživali poseban status i poseban tretman, ali to se nigde ne pominje. Ne pominje se ni da su u Kosovskoj bici, na kojoj se zasniva srpski mit o Kosovu, Srbi i Albanci ratovali zajedno protiv Osmanskog carstva“, kaže Gaši.

Udžbenici na Kosovu izostavili su detalj da je Skenderbegova majka imala srpsko poreklo (Skenderbeg, srednjevekovni albanski nacionalni heroj) i da su mu deca nosila slovenska imena, podseća Gaši.

Takođe, nigde se ne navodi da je Isa Boljetinac, za Albance simbol borbe protiv Turske i Srbije, sarađivao sa Srbima u jednom periodu. O tome svedoči i depeša srpskog konzula u Prištini Svetislava Simića iz 1899. godine, koji o Isi Boljetincu piše da „nijedan Srbin nije pao od njegove puške, a dokle je sezala vlast njegove martine, raja je bila potpuno slobodna od zuluma“.

Istorija na Balkanu: Šta učimo jedni o drugima?

Gaši ističe da se u kosovskim i srpskim udžbenicima ne pominje ni saradnja partizanskih lidera tokom Drugog svetskog rata.

Nakon rata došlo je do postepenog poboljšanja statusa Albanaca u Socijalističkoj federativnoj republici Jugoslaviji, o čemu, kako kaže Gaši u kosovskim udžbenicima nema podataka.

„Sedamdesete su za kosovske Albance jedan od najsvetlijih perioda tokom SFRJ, to se nigde ne pominje.“

Kada je reč o sukobima devedesetih godina, ne pominju se sastanci, pregovori i sporazumi, već samo zločini.

„Takva interpretacija događaja šalje poruku da dva naroda ne žele da se pomire, već da se samo sukobljavaju – to pravi podele“, objašnjava Gaši.

„Mladi - borci za nacionalnu stvar“

Učesnici debate ističu da su istorijski udžbenici za osnovnu i srednju školu pisani tako da „pripremaju mlade za novi ciklus nasilja“.

„Udžbenici u Srbiji biraju da ne kažu mnogo toga o sukobima na Kosovu tokom 1998. i 1999. godine“, kaže Jelena Krstić iz nevladinog Helsinškog odbora za ljudska prava.

Istorija u udžbenicima ima za cilj da od mladih napravi borce za nacionalnu stvar: Krstić

Dodaje da se o sukobima na Kosovu u udžbenicima za osnovnu i srednju školu govori isključivo kroz prizmu NATO bombardovanja 1999. godine,

„Stiče se utisak da na te događaje Srbija nije mogla da utiče, a da je na odluke o Kosovu privremeno pristala“, kaže Krstić.

Brojem žrtava bombardovanja se, ističe Krstić, u udžbenicima licitira – između 1.200 i 2.500, iako podaci Fonda za humanitarno pravo koji je prikupio imena ubijenih, govore da ih je bilo 754.

Prema njenim rečima, udžbenici noviju istoriju vide površno, etnički pristrasno i neutemeljeno. Temi sukoba se, kako ističe Krstić, pristupa instrumentalistički.

Pročitajte i ovo: Kako podučavati o istoriji ratova devedesetih?

„Istorija u udžbenicima nema za cilj da obrazuje mlade o činjenicama, da ih podstakne na razmišljanje i na međusobni razgovor i saradnju. Ona ima za cilj da od njih napravi borce za neku nacionalnu stvar i za ostvarivanje političkih ciljeva u budućnosti. Kada govorimo o Srbiji i Kosovu, ti ciljevi su različiti – na Kosovu je to nezavisnost, a očuvanje suvereniteta u Srbiji“, kaže Krstić.

Šta mladi u Srbiji danas znaju o Kosovu, najbolje oslikavaju incidenti sa desničarima tokom festivala ’Mirdita, dobar dan’, kada ih je policija dva puta sprečila da prekinu festival, ističe aktivista nevladine organizacije Žene u crnom Stefan Milosavljević.

„Kada govorimo o mladima, govorimo o njima. Oni nisu incident, to su generacije koje se obrazuju ovde. Za budućnost“, ističe Milosavljević.

Huligani pokušali da upadnu na festival 'Mirëdita, dobar dan!'

On je rođen 1997. godine u Obiliću na Kosovu, i kao dvogodišnjak došao je u Beograd. Ističe da ne deli isti narativ o Kosovu sa većinom svojih vršnjaka, a kada je analizirao poruke mržnje koje su uzvikivali desničari tokom ’Mirdite’, primetio je sledeće:

„Oni pevaju ono što su naučili.U njihovoj pesmi o ’gamadi’, ’Šiptarima’ i ’zavetu’, prisutni su svi elementi iz udžbenika: rasistički element, zatim nacionalna misija – zavet da se Kosovo ne može izdati. ’Sveta zemlja, srpski Jerusalim’ i neprijatelj kao konstanta – Albanci“, zaključuje Milosavljević.

Promena čeka novi politički kontekst

Prema rečima autora publikacije Škelzena Gašija, u udžbenicima ne samo da nema pozitivnog konteksta za drugu stranu u sukobu, već nema ni korektnog.

„Kad udžbenici Srbije opisuju sukobe sa Albancima tokom devedesetih na Kosovu koriste se reči ’banda’ ili ’Šiptari’. Kosovski udžbenici, sa druge strane, pišu o ’genocidu nad Albancima’, iako je sud bio izričit da na Kosovu tokom devedesetih jesu počinjeni zločini protiv čovečnosti, ali ne i genocid“, objašnjava Gaši.

Prema oceni učesnika debate, za promenu u sistemu obrazovanja, nakon koje bi se u udžbenicima našle činjenice o sukobima, ne treba čekati vremensku distancu, već nove političare.

Oni smatraju da je pored promene istorijskih udžbenika i obrazovanja dece, potrebno edukovati i njihove roditelje i nastavnike, kako se ne bi desilo „da su nacionalisti, samo zato što druge istorijske podatke ne mogu da nađu u zvaničnoj literaturi“.