Posle Uskrsa, građanima Srbije počeće da stižu nova rešenja sa drakonski uvećanim porezom na imovinu. Porezi će biti viši za 60 odsto u odnosu na prošlogodišnje, ali već od 2012. godine plaćaće se po progresivnoj stopi od 0,4 do čak 2 odsto od tržišne vrednosti nekretnine. Iako jedna od najsiromašnijih zemalja Evrope, Srbija je nametnula svojim građanima najviši porez na imovinu u Evropi.
Poslednjeg dana prošle godine, usred populističke priče vrha vlasti da tajkuni treba da vrate društvu ono što su devedesetih od njega uzeli, tadašnja ministarka finansija Diana Dragutinović spremno je zajahala taj talas i hitno predložila je izmene zakona o porezu na imovinu, sa jedinstvenom stopom od 0,4 odsto tržišne vrednosti nekretnine.
Demokratska stranka je zatim u parlamentu amandmanima u zakon ugurala progresivnu poresku stopu koja ide do neverovatna 2 odsto od tržišne vrednosti imvine. To bi moglo dovesti do toga da država za samo 50 godina čoveku ekspropriše čitavu tržišnu vrednost nekretnine na koju se primenjuje ta poreska stopa.
Poreski stručnjaci kažu da se ovim nije postigao željeni efekat oporezivanja najbogatijih, jer je pravnim licima ostavljena poreska stopa od 0,4 procenta.
"U praksi to znači da će svi biznismeni sa Dedinja kuće prevesti na firme, ako to već nisu učinili. Tako će, umesto da plate dva odsto poreza za višemilionski vredne vile na ime ove dažbine platiti istu stopu (0,4 odsto) kao vlasnici stanova vrednih do 100.000 evra. Ali će i bolje proći, jer im neće biti obračunavana tržišna, već knjigovodstvena vrednost nekretnine", izjavio je lokalnim medijima stručnjak za poreze koji je hteo da ostane anoniman.
Dakle, oni najbogatiji, zbog kojih je navodno i uveden, neće ni osetiti ovaj porez i moći će po niskim cenama da se domognu nekretnina koje će mnogi biti prinuđeni da prodaju.
Građani su ogorčeni, u nekim beogradskim opštinama počeli su da potpisuju i peticiju protiv ovog drakonskog poreza. Mnogi od njih, pogrešno misle da je tako i u Evropi, pošto im vlast često spinuje da sve što radi, radi po evropskom modelu.
Ne samo u regionu, nego ni u bogatoj Evropskoj uniji, međutim, ovakav srpski harač na imovinu ne postoji. U Holandiji taj porez iznosi 0,08 odsto od procenjene vrednosti kuće ili stana. U Nemačkoj, najbogatijoj zemlji Evrope, poreska stopa je 0,25 odsto.
U Luksemburgu čovek za kuću vrednu pola miliona evra plaća 51 evro poreza na imovinu, u Češkoj, i to u najskupljem Pragu, za stan od 110 kvadratnih metara u centru godišnji porez na imovinu iznosi 600 kruna ili 2400 dinara. U Italiji je porez od 0,4 do 0, 7 odsto procenjene vrednosti nekretnine. U Sloveniji je taj porez minimalan i kreće se od 50 do 200 evra godišnje. A u nekim evropskim državama – kao što su, recimo, Irska, Grčka, Mađarska ili Hrvatska - porez na nekretninu u kojoj se živi uopšte se i ne plaća.
"Otimaće iz usta"
Politički analitičar iz Zagreba Davor Đenero podseća na okolnosti koje su dovele do toga da se građanima Hrvatske ne naplaćuje porez na stanove i kuće u kojima žive nego samo skromni porez na vikendice.
“U Hrvatskoj je bila velika rasprava o pitanju poreza na imovinu i već je puka najava Socijal-demokratske partije da bi u slučaju dolaska na vlast uvela porez na imovinu bio jedan od ozbiljnijih razloga zašto su izgubili parlamentarne izbore 2007. godine. Nakon toga u Hrvatskoj nije više bilo ozbiljnih razgovora o porezu na imovinu, a kamoli o izrazito visokim progresivnim stopama sukladno vrijednosti imovine. U Hrvatskoj se oporezuju samo vikendice, što je dovelo do situacije da se građani masovno prijavljuju sa stalnom adresom u tim vikendicama na moru kako bi izbjegli plaćanje toga poreza, iako taj porez nema progresivnu stopu niti je izrazito visok”, kaže Đenero.
Ekonomski komentator “Blica” Mijat Lakićević ocenjuje za Radio Slobodna Evropa da je jedino što je dobro u zakonu to što predviđa da maksimalnu stopu od 0,4 odsto gradovi i opštine mogu da smanje.
Ono protiv čega, međutim, Lakićević apsolutno jeste “to je progresivna stopa, dakle, to je ovo povećanje poreza na 1 i 2 odsto. Mislim da je to potpuno nepotrebno i pogrešno i da bi to trebalo što je pre moguće ukinuti”.
Ono što je još veoma sporno, kaže Lakićević, jeste diskriminacija građana koju je ovaj zakon uveo u odnosu na preduzeća.
“Dakle, preduzeća sad porez na imovinu plaćaju, ali po knjigovodstvenoj vrednosti imovine, što bitno umanjuje njenu vrednost, pa prema tome i porez. Bez obzira što se velika buka digla oko toga da se to radi radi tajkuna, ja mislim da je to urađeno radi državnih i društvenih preduzeća koja još postoje, koja još nisu otišla u stečaj, pogotovo ova druga, a koja imaju ogromnu imovinu - po pravilu u centru grada. Dakle, kada bi ta imovina bila procenjivana po tržišnoj vrednosti, ta preduzeća bi morala da plaćaju ogromne poreze, a pošto nemaju para ni za opstanak, ona bi automatski otišla u stečaj. Dakle, to je mera koja je uvedena da bi se zaštitila, odnosno, privilegovala, državna i društvena preduzeća. Sad što će to iskoristiti i privatnici – to je drugo pitanje, ali oni su iz ovoga izvukli samo kolateralnu korist”, kaže Lakićević.
Milan Kovačević, konsultant za strana ulaganja, i u drugim aspektima ovog zakona vidi anti-ustavnu diskriminaciju građana u odnosu na pravna lica.
“Veliki problem je razlika koju je zakon uveo u priznavanju amortizacije preduzećima i građanima. Pravnim licima su ovim zakonom date vrlo visoke stope amortizacije, tako da im se ionako umanjena poreska osnovica koja se obračunava na knjigovodstvenu, a ne tržišnu vrednost nekretnine, dodatno drastično umanjuje, čime se umanjuje i porez. Na drugoj strani, predviđena je nelogično mala stopa amortizacije na nekretnine u vlasništvu građana, tako da stan jednog građanina treba da se koristi više od 100 godina da bi dobio veću amortizaciju, što je naprosto nerealno. Prosto, nije bilo nikakvog sluha vlasti. Ali, ne samo sluha. Mislim da je to i kršenje Ustava, da vi kategoriji građana i kategoriji pravnih lica priznajete drukčije aršine za vrednost imovine”, upozorava Kovačević.
O novom porezu na imovinu i kako će ga plaćati pitali smo i građane Beograda:
"Dok je god ove vlasti, otimaće od naroda iz usta."
"Dobro je što vlast “razume” narod i zna da narod ima para."
"Narod nema šta da jede, a ne da im plaća 4-5000 evra godišnje."
"Pa, nećemo plaćati."
Poslednjeg dana prošle godine, usred populističke priče vrha vlasti da tajkuni treba da vrate društvu ono što su devedesetih od njega uzeli, tadašnja ministarka finansija Diana Dragutinović spremno je zajahala taj talas i hitno predložila je izmene zakona o porezu na imovinu, sa jedinstvenom stopom od 0,4 odsto tržišne vrednosti nekretnine.
Demokratska stranka je zatim u parlamentu amandmanima u zakon ugurala progresivnu poresku stopu koja ide do neverovatna 2 odsto od tržišne vrednosti imvine. To bi moglo dovesti do toga da država za samo 50 godina čoveku ekspropriše čitavu tržišnu vrednost nekretnine na koju se primenjuje ta poreska stopa.
Poreski stručnjaci kažu da se ovim nije postigao željeni efekat oporezivanja najbogatijih, jer je pravnim licima ostavljena poreska stopa od 0,4 procenta.
"U praksi to znači da će svi biznismeni sa Dedinja kuće prevesti na firme, ako to već nisu učinili. Tako će, umesto da plate dva odsto poreza za višemilionski vredne vile na ime ove dažbine platiti istu stopu (0,4 odsto) kao vlasnici stanova vrednih do 100.000 evra. Ali će i bolje proći, jer im neće biti obračunavana tržišna, već knjigovodstvena vrednost nekretnine", izjavio je lokalnim medijima stručnjak za poreze koji je hteo da ostane anoniman.
Dakle, oni najbogatiji, zbog kojih je navodno i uveden, neće ni osetiti ovaj porez i moći će po niskim cenama da se domognu nekretnina koje će mnogi biti prinuđeni da prodaju.
Građani su ogorčeni, u nekim beogradskim opštinama počeli su da potpisuju i peticiju protiv ovog drakonskog poreza. Mnogi od njih, pogrešno misle da je tako i u Evropi, pošto im vlast često spinuje da sve što radi, radi po evropskom modelu.
Ne samo u regionu, nego ni u bogatoj Evropskoj uniji, međutim, ovakav srpski harač na imovinu ne postoji. U Holandiji taj porez iznosi 0,08 odsto od procenjene vrednosti kuće ili stana. U Nemačkoj, najbogatijoj zemlji Evrope, poreska stopa je 0,25 odsto.
U Luksemburgu čovek za kuću vrednu pola miliona evra plaća 51 evro poreza na imovinu, u Češkoj, i to u najskupljem Pragu, za stan od 110 kvadratnih metara u centru godišnji porez na imovinu iznosi 600 kruna ili 2400 dinara. U Italiji je porez od 0,4 do 0, 7 odsto procenjene vrednosti nekretnine. U Sloveniji je taj porez minimalan i kreće se od 50 do 200 evra godišnje. A u nekim evropskim državama – kao što su, recimo, Irska, Grčka, Mađarska ili Hrvatska - porez na nekretninu u kojoj se živi uopšte se i ne plaća.
"Otimaće iz usta"
Politički analitičar iz Zagreba Davor Đenero podseća na okolnosti koje su dovele do toga da se građanima Hrvatske ne naplaćuje porez na stanove i kuće u kojima žive nego samo skromni porez na vikendice.
“U Hrvatskoj je bila velika rasprava o pitanju poreza na imovinu i već je puka najava Socijal-demokratske partije da bi u slučaju dolaska na vlast uvela porez na imovinu bio jedan od ozbiljnijih razloga zašto su izgubili parlamentarne izbore 2007. godine. Nakon toga u Hrvatskoj nije više bilo ozbiljnih razgovora o porezu na imovinu, a kamoli o izrazito visokim progresivnim stopama sukladno vrijednosti imovine. U Hrvatskoj se oporezuju samo vikendice, što je dovelo do situacije da se građani masovno prijavljuju sa stalnom adresom u tim vikendicama na moru kako bi izbjegli plaćanje toga poreza, iako taj porez nema progresivnu stopu niti je izrazito visok”, kaže Đenero.
Ekonomski komentator “Blica” Mijat Lakićević ocenjuje za Radio Slobodna Evropa da je jedino što je dobro u zakonu to što predviđa da maksimalnu stopu od 0,4 odsto gradovi i opštine mogu da smanje.
Ono protiv čega, međutim, Lakićević apsolutno jeste “to je progresivna stopa, dakle, to je ovo povećanje poreza na 1 i 2 odsto. Mislim da je to potpuno nepotrebno i pogrešno i da bi to trebalo što je pre moguće ukinuti”.
Kovačević: Mislim da je to i kršenje Ustava, da vi kategoriji građana i kategoriji pravnih lica priznajete drukčije aršine za vrednost imovine.
Ono što je još veoma sporno, kaže Lakićević, jeste diskriminacija građana koju je ovaj zakon uveo u odnosu na preduzeća.
“Dakle, preduzeća sad porez na imovinu plaćaju, ali po knjigovodstvenoj vrednosti imovine, što bitno umanjuje njenu vrednost, pa prema tome i porez. Bez obzira što se velika buka digla oko toga da se to radi radi tajkuna, ja mislim da je to urađeno radi državnih i društvenih preduzeća koja još postoje, koja još nisu otišla u stečaj, pogotovo ova druga, a koja imaju ogromnu imovinu - po pravilu u centru grada. Dakle, kada bi ta imovina bila procenjivana po tržišnoj vrednosti, ta preduzeća bi morala da plaćaju ogromne poreze, a pošto nemaju para ni za opstanak, ona bi automatski otišla u stečaj. Dakle, to je mera koja je uvedena da bi se zaštitila, odnosno, privilegovala, državna i društvena preduzeća. Sad što će to iskoristiti i privatnici – to je drugo pitanje, ali oni su iz ovoga izvukli samo kolateralnu korist”, kaže Lakićević.
Milan Kovačević, konsultant za strana ulaganja, i u drugim aspektima ovog zakona vidi anti-ustavnu diskriminaciju građana u odnosu na pravna lica.
“Veliki problem je razlika koju je zakon uveo u priznavanju amortizacije preduzećima i građanima. Pravnim licima su ovim zakonom date vrlo visoke stope amortizacije, tako da im se ionako umanjena poreska osnovica koja se obračunava na knjigovodstvenu, a ne tržišnu vrednost nekretnine, dodatno drastično umanjuje, čime se umanjuje i porez. Na drugoj strani, predviđena je nelogično mala stopa amortizacije na nekretnine u vlasništvu građana, tako da stan jednog građanina treba da se koristi više od 100 godina da bi dobio veću amortizaciju, što je naprosto nerealno. Prosto, nije bilo nikakvog sluha vlasti. Ali, ne samo sluha. Mislim da je to i kršenje Ustava, da vi kategoriji građana i kategoriji pravnih lica priznajete drukčije aršine za vrednost imovine”, upozorava Kovačević.
O novom porezu na imovinu i kako će ga plaćati pitali smo i građane Beograda:
"Dok je god ove vlasti, otimaće od naroda iz usta."
"Dobro je što vlast “razume” narod i zna da narod ima para."
"Narod nema šta da jede, a ne da im plaća 4-5000 evra godišnje."
"Pa, nećemo plaćati."