Fudbal je u Srbiji u katastrofalnom stanju, pa je za mnoge odavno prestao da bude najvažnija sporedna stvar na svetu, jer se više priča o fudbalskoj mafiji, nego o samoj igri. Reprezentacija je bila poslednja na Svetskom prvenstvu, neće ići na Evropsko, a klubovi tavore na evropskom dnu.
Političari u klubovima, korupcija, pominjanje „nameštaljki”, nasilje, divljanje huligana i propala infrastruktura, samo su neki od razloga zbog kojih fudbal u Srbiji nikada nije bio na nižim granama. Što se najbolje vidi na stadionima, gde se na većini utakmica Super lige ne okupi više od 500 gledalaca jer takvo loptanje više niko ne želi da gleda.
Slobodan Georgijev, novinar nedeljnika „Vreme”, kaže da ne iznenađuje sadašnje stanje srpskog fudbala.
„On je jednako loš kao što je uvek bio. Problem je što je fudbal ostao van nekog sistema. Dakle, nije uređena oblast i zbog toga imamo utisak da u fudbalskim klubovima ima previše politike, kriminala i slično”, ocenjuje Georgijev.
Ranijih decenija mnogo se šuškalo o malverzacijama u domaćem fudbalu, ali tek poslednjih godina pojavili su se ljudi koji o tome javno govore.
Mirko Poledica, predsednik nedavno osnovanog Sindikata profesionalnih fudbalera Srbije, u više navrata je izjavio da ima dokaze o korupciji i da, umesto klasičnog „nameštanja” rezultata, zbog zarade na kladionici, ovde funkcioniše prepuštanje bodova prijateljskim klubovima.
„Veliki problem je činjenica da su klubovi u Srbiji jako siromašni. Veliki broj kadrova koji su bili uspostavljeni u diktaturi Miloševića i danas, nažalost, rade u fudbalu. Srpski fudbal funkcioniše po sistemu srpske politike u poslednjih dvadeset godina”, kaže Poledica.
Fudbalski sindikat, kao veliki problem, navodi da država ima uticaj u klubovima i nacionalnom savezu, što oni uporno negiraju. U današnjem fudbalu u Srbiji najmanje je onih koji su iz tog sporta - političari, biznismeni i razni menadžeri vedre i oblače.
Stanislav Karasi, legenda jugoslovenskog fudbala, rekao je da je takva organizacija na kraju dovela i do potpunog rezultatskog kraha u svim takmičenjima.
„Danas samo rade oni koji slušaju šta će da im kaže, da li direktor kluba, da li političari, ili oni koji vode finansije u klubu. Što je najgore, svako ima svoje igrače jer ovde više nema da igrači pripadaju klubu, već pojedincima. Dođete u situaciju da biraju trenere koji će da slušaju savete i postavljaju njihove igrače da bi oni danas-sutra prodali te igrače i imali korist. To je vrlo jednostavno i vrlo vidljivo“, ističe Karasi.
Iako mnogi prstom upiru u Fudbalski savez Srbije, predsednik Tomislav Karadžić više puta je rekao da FSS nema nikakvu odgovornost za postojanje kriminala u srpskom fudbalu i svojevremeno izjavio da je fudbalska mafija stvar prošlosti.
„Imam jedno pitanje koje bih postavio svima nama: Da li je fudbal iznedrio ove kriminalce koji se prikazuju da su se našli u fudbalu ili su oni došli u fudbal? A zašto su došli? Neimaština i siromaština. Klubovi ne mogu da žive, ne mogu da rade. Neka dođe crni đavo i donese koji dinar pa ćemo ga primiti”, kaže on.
Četiri godine bez sudskog epiloga
Jedine dve velike afere u srpskom fudbalu još nisu okončane.
Novinar Slobodan Georgijev kaže da četiri godine bez sudskog epiloga govore same za sebe:
„Zapravo pokazuju ono na šta smo sumnjali u početku, da je iza toga bila neka druga motivacija. Govori da to, kada je pokretano, nije pokretano da bi se došlo do neke istine, da bismo saznali mehanizme kojima su ljudi u fudbalskim klubovima i fudbalskoj organizaciji izvlačili novac, nego zapravo je to bio u tom trenutku zgodan udarac na te ljude. Sada vidimo da su ljudi tim udarcem uklonjeni iz fudbala”, kazao je Georgijev.
Dragan Džajić u javnim nastupima nije želeo da govori o svom slučaju, ali je napomenuo da zna šta bi moglo da se krije iza njegovog hapšenja.
„Ni u jednom slučaju nisam pomislio da može da mi se desi to što mi se desilo kasnije. Činjenica je, i to apsolutno nije sporno, da je mene uhapsila faktički jedna grupa ljudi iz raznoraznih interesa. Razmišljao sam i o tome i mislim da se neko uplašio da eventualno ne počnem da radim jer već postoje neke priče da postoji eventualna mogućnost da se vratim. I na kraju krajeva, ne mogu a da ne mislim i na jednu takvu mogućnost”, rekao je Džajić.
Recept za ozdravljenje fudbala
U situaciji u kojoj dva najveća kluba, Partizan i Crvena Zvezda, imaju unutrašnje sukobe i probleme, dok se u Fudbalskom savezu drži stara garnitura, svako izvan tih struktura ko pomene neregularnosti u takmičenju ili potrebu da se „provetri“ domaći fudbal doživljava se maltene kao neprijatelj sporta.
Mirko Poledica kaže da se većina igrača plaši da progovori šta se sve radi u fudbalu i da će zbog toga sindikat istrajati u nameri da se istraže sve nelegalne radnje, uprkos mnogim otporima.
„Pre svega što smo naišli na jedan veliki animozitet Fudbalskog saveza, u situaciji kada smo ojačali kao organizacija. Oni zaista smatraju da smo mi nešto negativno i da radimo protiv fudbala. Kao što to biva u svim zemljama, naročito u Srbiji, gde je svest o promenama jako teška, ne samo kada je u pitanju fudbal, nego čitavo naše društvo, gde je situacija jako teška i gde moramo pomagati jedni druge da bismo u budućnosti promenili nešto na bolje”, ocenjuje Poledica.
Kako ozbiljnih promena još nema ni na vidiku, smatra Slobodan Georgijev, ako ovako ostane još neko vreme, srpskom fudbalu se ne piše dobro.
„Njega, zato što nema nikakvih rezultata, održava u žiži javnosti sve ono što nije igra. Znači cela ta priča o kriminalizaciji, nameštanjima, preprodaji igrača, učešću narko-mafije u organizaciji klubova, u organizaciji navijačkih grupa. Vi ćete videti da nikoga apsolutno ne zanima liga i fudbal. Postoje utakmice na koje više ni rodbina ne dolazi da gleda”, kaže on.
Recept za ozdravljenje fudbala u Srbiji, zaključuje bivši jugoslovenski reprezentativac, Stanislav Karasi, vrlo je jednostavan.
„Primenjivati one propise koji su donešeni i koji određuju korektnost takmičenja i suđenja. Moraju da dođu ljudi bez mrlje, koji nikome ne duguju ništa i koji će da sprovode ono što je napisano”, poručuje Karasi.
Političari u klubovima, korupcija, pominjanje „nameštaljki”, nasilje, divljanje huligana i propala infrastruktura, samo su neki od razloga zbog kojih fudbal u Srbiji nikada nije bio na nižim granama. Što se najbolje vidi na stadionima, gde se na većini utakmica Super lige ne okupi više od 500 gledalaca jer takvo loptanje više niko ne želi da gleda.
Slobodan Georgijev, novinar nedeljnika „Vreme”, kaže da ne iznenađuje sadašnje stanje srpskog fudbala.
„On je jednako loš kao što je uvek bio. Problem je što je fudbal ostao van nekog sistema. Dakle, nije uređena oblast i zbog toga imamo utisak da u fudbalskim klubovima ima previše politike, kriminala i slično”, ocenjuje Georgijev.
Ranijih decenija mnogo se šuškalo o malverzacijama u domaćem fudbalu, ali tek poslednjih godina pojavili su se ljudi koji o tome javno govore.
Mirko Poledica, predsednik nedavno osnovanog Sindikata profesionalnih fudbalera Srbije, u više navrata je izjavio da ima dokaze o korupciji i da, umesto klasičnog „nameštanja” rezultata, zbog zarade na kladionici, ovde funkcioniše prepuštanje bodova prijateljskim klubovima.
„Veliki problem je činjenica da su klubovi u Srbiji jako siromašni. Veliki broj kadrova koji su bili uspostavljeni u diktaturi Miloševića i danas, nažalost, rade u fudbalu. Srpski fudbal funkcioniše po sistemu srpske politike u poslednjih dvadeset godina”, kaže Poledica.
Fudbalski sindikat, kao veliki problem, navodi da država ima uticaj u klubovima i nacionalnom savezu, što oni uporno negiraju. U današnjem fudbalu u Srbiji najmanje je onih koji su iz tog sporta - političari, biznismeni i razni menadžeri vedre i oblače.
Stanislav Karasi, legenda jugoslovenskog fudbala, rekao je da je takva organizacija na kraju dovela i do potpunog rezultatskog kraha u svim takmičenjima.
„Danas samo rade oni koji slušaju šta će da im kaže, da li direktor kluba, da li političari, ili oni koji vode finansije u klubu. Što je najgore, svako ima svoje igrače jer ovde više nema da igrači pripadaju klubu, već pojedincima. Dođete u situaciju da biraju trenere koji će da slušaju savete i postavljaju njihove igrače da bi oni danas-sutra prodali te igrače i imali korist. To je vrlo jednostavno i vrlo vidljivo“, ističe Karasi.
Iako mnogi prstom upiru u Fudbalski savez Srbije, predsednik Tomislav Karadžić više puta je rekao da FSS nema nikakvu odgovornost za postojanje kriminala u srpskom fudbalu i svojevremeno izjavio da je fudbalska mafija stvar prošlosti.
„Imam jedno pitanje koje bih postavio svima nama: Da li je fudbal iznedrio ove kriminalce koji se prikazuju da su se našli u fudbalu ili su oni došli u fudbal? A zašto su došli? Neimaština i siromaština. Klubovi ne mogu da žive, ne mogu da rade. Neka dođe crni đavo i donese koji dinar pa ćemo ga primiti”, kaže on.
Četiri godine bez sudskog epiloga
Jedine dve velike afere u srpskom fudbalu još nisu okončane.
Zvezdan Terzić
Zvezdanu Terziću, bivšem predsedniku Fudbalskog saveza Srbije, posle dve i po godine bekstva, sudi se za krađu četiri miliona evra prilikom transfera fudbalera OFK Beograda, dok se Draganu Džajiću, nekadašnjem direktoru Crvene Zvezde, sudi za utaju osam miliona evra u prodaji igrača tog beogradskog kluba.Novinar Slobodan Georgijev kaže da četiri godine bez sudskog epiloga govore same za sebe:
„Zapravo pokazuju ono na šta smo sumnjali u početku, da je iza toga bila neka druga motivacija. Govori da to, kada je pokretano, nije pokretano da bi se došlo do neke istine, da bismo saznali mehanizme kojima su ljudi u fudbalskim klubovima i fudbalskoj organizaciji izvlačili novac, nego zapravo je to bio u tom trenutku zgodan udarac na te ljude. Sada vidimo da su ljudi tim udarcem uklonjeni iz fudbala”, kazao je Georgijev.
Dragan Džajić u javnim nastupima nije želeo da govori o svom slučaju, ali je napomenuo da zna šta bi moglo da se krije iza njegovog hapšenja.
„Ni u jednom slučaju nisam pomislio da može da mi se desi to što mi se desilo kasnije. Činjenica je, i to apsolutno nije sporno, da je mene uhapsila faktički jedna grupa ljudi iz raznoraznih interesa. Razmišljao sam i o tome i mislim da se neko uplašio da eventualno ne počnem da radim jer već postoje neke priče da postoji eventualna mogućnost da se vratim. I na kraju krajeva, ne mogu a da ne mislim i na jednu takvu mogućnost”, rekao je Džajić.
Recept za ozdravljenje fudbala
U situaciji u kojoj dva najveća kluba, Partizan i Crvena Zvezda, imaju unutrašnje sukobe i probleme, dok se u Fudbalskom savezu drži stara garnitura, svako izvan tih struktura ko pomene neregularnosti u takmičenju ili potrebu da se „provetri“ domaći fudbal doživljava se maltene kao neprijatelj sporta.
Mirko Poledica kaže da se većina igrača plaši da progovori šta se sve radi u fudbalu i da će zbog toga sindikat istrajati u nameri da se istraže sve nelegalne radnje, uprkos mnogim otporima.
„Pre svega što smo naišli na jedan veliki animozitet Fudbalskog saveza, u situaciji kada smo ojačali kao organizacija. Oni zaista smatraju da smo mi nešto negativno i da radimo protiv fudbala. Kao što to biva u svim zemljama, naročito u Srbiji, gde je svest o promenama jako teška, ne samo kada je u pitanju fudbal, nego čitavo naše društvo, gde je situacija jako teška i gde moramo pomagati jedni druge da bismo u budućnosti promenili nešto na bolje”, ocenjuje Poledica.
Kako ozbiljnih promena još nema ni na vidiku, smatra Slobodan Georgijev, ako ovako ostane još neko vreme, srpskom fudbalu se ne piše dobro.
„Njega, zato što nema nikakvih rezultata, održava u žiži javnosti sve ono što nije igra. Znači cela ta priča o kriminalizaciji, nameštanjima, preprodaji igrača, učešću narko-mafije u organizaciji klubova, u organizaciji navijačkih grupa. Vi ćete videti da nikoga apsolutno ne zanima liga i fudbal. Postoje utakmice na koje više ni rodbina ne dolazi da gleda”, kaže on.
Recept za ozdravljenje fudbala u Srbiji, zaključuje bivši jugoslovenski reprezentativac, Stanislav Karasi, vrlo je jednostavan.
„Primenjivati one propise koji su donešeni i koji određuju korektnost takmičenja i suđenja. Moraju da dođu ljudi bez mrlje, koji nikome ne duguju ništa i koji će da sprovode ono što je napisano”, poručuje Karasi.