U zatvorima u Srbiji nema torture, a najveći problemi su slučajevi nehumanog postupanja prema zatvorenicima i preveliki broj osuđenika na izdržavanju kazni, pokazalo je poslednje istraživanje Helsinškog odbora za ljudska prava. Njihovi stručnjaci su u periodu od septembra do decembra obišli zatvore u Nišu, Sremskoj Mitrovici, Požarevačku Zabelu i ženski zatvor, kao i specijalnu zatvorsku bolnicu u Valjevu.
Prebukiranost, neadekvatna medicinska zaštita, loša ishrana, uslovi su u kojima živi većina od skoro 11.500 zatvorenika u Srbiji. Za razliku od svojih prethodnih istraživanja, stručnjaci Helsinškog odbora za ljudska prava ovoga puta međutim nisu uočili bilo kakve sistemske oblike torture.
Ljiljana Palibrk, pravnica Helsinškog odbora, kaže da navodi osuđenika po kojima su im u zatvorima najbliži čuvari, ukazuju da postoje pomaci u reformi zatvorskog sektora – konkretno u službi obezbeđenja.
„U ovom obilasku nismo naišli ni na jedan slučaj torture. Mislim da smo imali svega par slučajeva gde su primenjene mere prinude prema samo jednoj osobi. Ono što je dobro je da se mere prinude koriste manje nego ranije, ali se koriste. Ono što smo detektovali je da se primenjuju samo u izuzetnim slučajevima. Kada dođe do tuča u kojima učestvuje više osoba gde naprosto obezbeđenje nema drugu mogućnost nego da palicama eventualno reaguje. Izvrši meru prinude samo do trenutka razdvajanja“, objašnjava Ljiljana Palibrk.
Gorući problem za koji država nikako ne uspeva da pronađe rešenje je veliki broj povratnika kriminalu, a potom i zatvoru kao svojoj krajnjoj destinaciji, što uzrokuje prenaseljenost. Stručnjaci Helsinškog odbora za ljudska prava utvrdili su da je glavni uzrok zatvorski tretman, ali i neefikasan proces resocijalizacije, u kome je Srbija zakazala kao društvo.
Pravnica Jelena Mirkov Subić kaže da bi država mnogo više trebalo da se posveti edukaciji i poslovnom osposobljavanju osuđenih osoba.
„I dalje je mali procenat radno angažovanih u zatvorima. U nekim zatvorima je 30 odsto, u drugima ide ispod toga. Smatramo da bi država trebalo da uloži dodatne napore da se radno angažuju u zatvorima kako bi se osposobili da se nakon izlaska iz zatvora integrišu u društvo. S obzirom da smo u mnogim zatvorima dobili podatak da je preko 50 odsto osuđenih čine povratnici. U maloletničkom zatvoru gde je na dan naše posete bilo ko 260 osuđenika u 2014. godini je čak 103 povratnika. Tako da postoji veliki broj osuđenih osoba koje se nakon odslužene kazne ponovo vraćaju u zatvor“, kaže Jelena Mirkov Subotić.
Dugogodišnji problem prenaseljenosti zatvori su, uz pomoć države, počeli da rešavaju povećanjem smeštajnih kapaciteta. Međutim, stručnjaci Helsinškog odbora uočili su paradoks – dok ih je većina pretrpana, zatvor u Padinskoj Skeli nadomak Beograda je poluprazan. Takođe, besparica, ali i nebriga nadležnih doveli su do toga da zatvorsko odmaralište u Sremskoj Mitrovici postane ruina.
Osim toga situaciju dodatno otežava manjak osoblja, kako zatvorskog obezbeđenja tako i medicinskih stručnjaka. Aleksandra Bezarević, specijalista opšte medicine, upozorava da je time zatvorenicima ugroženo pravo na efikasnu zdravstvenu zaštitu.
„Ne postoje ni protokoli prilikom prijema osuđenika u ove ustanove. Ne rade se svuda ni testovi na Hepatitis ili HIV što je strašno bitno. Mislim da je veliki problem i u tome što osuđenici nemaju zdravstvene knjižice kod sebe tako da kad se upućuju na preglede u civilne zdravstvene ustanove, ne mogu da dobiju adekvatnu zdravstvenu zaštitu. Osuđenici se žale i na ishranu: nema voća, mleka, mlečnih proizvoda. Samo u valjevskom zatvoru jednom nedeljno dobijaju mleko, voće i jogurt“, podvlači Aleksandra Bezarević.
Činjenica koja takođe zabrinjava su i uslovi u kojima rade zaposleni u zatvorima u Srbiji. U svakom od onih u kojima su boravili stručnjaci Helsinškog odbora su zabeležili su manjak čuvara. Pritom, pogotovo je neprihvatljiva činjenica da pripadnici službe obezbeđenja ne idu ni na kakve zdravstvene preglede, naglašava Ljiljana Palibrk.
„Oni su do te mere iscrpljeni. Rade bukvalno po 48 ili 72 sata. Tako da su to veliki problemi. Pomenuću da se radi o ljudima koji su pod oružjem. Dakle društvo mora da brine o tome da ljudi koji su mu pod oružjem budu pod konstantnim zdravstvenim sistematskim pregledom. Da se ne bismo posle iščuđavali kada negde u otvorenoj sredini dođe do ubistva. Ovi ljudi su pod toliko velikim stresom da to apsolutno mora da bude predmet velike pažnje“, zaključuje Ljiljana Palibrk.