Da Sava ne vidi granice, koje je za tili čas potopila, ali da je, paradoksalno, tako ujedinila region, bio je čest refren u komentarima na sajtovima i društvenim mrežama u danima katastrofalnih poplava u Srbiji, Bosni i Hercegovini, te Hrvatskoj. Nesebična solidarnost prosto je tutnjala ovim delom sveta, otvarajući granice i rušeći nacionalne, religijske i političke bedeme.
Ni manjeg gradića, Obrenovca, ni većeg užasa u koji su ga za samo nekoliko sati pretvorile pobesnele bujiče Kolubare i Save.
Spaseni građani izgubili su sve, i mukom stečene domove i dokaze o svom postojanju, i kao da još ne shvataju brzinu kojom se to dogodilo:
"Sve je otišlo...sve...Iz Obrenovca sam došla. Desetak minuta je falilo, da oni nisu došli, ja bih se utopila."
A onda se, u jednom trenu, kao po nekakvoj bespogovornoj naredbi, u ljudima širom Balkana iz pepela uspravilo ono što su nacionalističke politike dve i po decenije zatirale - saosećanje i solidarnost. Bez granica.
Nadahnuta Milijana Stević, novosadska studentkinja poreklom iz BiH, te granice je prebrisala rasplakavši ceo region. "Da ne bude više rata" - pesma je koju je napisala o planu dve reke sestre, Save i Drine, da se izliju kako bi izmirile posvađanu braću na Balkanu.
Mladi, hiljade njih, koji su do poplave živeli u nekom svom virtuelnom svetu zaokupljeni tarahanjem po splavovima i mobilnim gedzetima, krenuli su na prvi poziv da dižu bedeme na Savi kod Šapca, sakupljaju novac, hranu, odeću i higijenske pakete za izbegle u prihvatnim centrima.
"Koji broj nosite, 36-37? Hajde, probajte ove. Pa, mogu i malo veće...Predstavljamo izviđače koji su došli ovde u prihvatni centar da pomognu ljudima... Išli smo po zgradama u okolini našeg odreda i sakupili smo odeću, sredstva za ličnu higijenu, hranu, stvari za bebe..."
Da ne bude zabune: za ovakvu eksploziju solidarnosti nisu zaslužni političari, naprotiv. Za razliku od njih, koji su u ovoj nesreći sistematski vodali sijaset kamera u punom pogonu, licitirali da li će za unesrećene izdvojiti cela tri poslanička mesečna paušala ili samo pola od toga, pa su na kraju izabrali pola, uprkos tome što ih i te žrtve poplave i svi građani ove zemlje hrane u besprizorno jeftinoj skupštinskoj i drugim kantinama, što im plaćaju iznajmljene stanove, besne službene limuzine, benzin, pređene kilometre i dnevnice za službena putovanja - za razliku od te fele, dakle, milioni siromašnih građana diljem Srbije i čitavog regiona pomagali su svesredno i davali šakom i kapom.
Otuda će sociolog Srećko Mihajlović s pravom zaključiti:
I sa tronova sportskih i umetničkih uspeha zamajac regionalnoj solidarnosti davali su, gospodstveno i nepompezno, oni koji ni do ove prirodne kataklizme nisu razdvajali nego spajali. Novak Đoković će pola miliona evra donirati unesrećenima u Srbiji i BIH, Safet Sušić će mu iz sveg srca zahvlaiti u ime građana svoje zemlje.
Goran Bregović će, takođe, dati podršku unesrećenima u Srbiji, Bosni i Hrvatskoj. Kao i Sarajlija Dino Merlin, koji je, pored pomoći svojoj zemlji, i ugroženim porodicama u Srbiji poslao pun kamion vode. Bez ikakvog medijskog eksponiranja.
A Vlado Georgijev je, osim donacija ojađenim ljudima, pomagao i životinjama u nešreći. Hranio je i svojim kamionom razvozio u beogradske azile napuštene pse iz Obrenovca.
Možda će, dakle, i nešto dobro izađe iz ove nesreće.
Ni manjeg gradića, Obrenovca, ni većeg užasa u koji su ga za samo nekoliko sati pretvorile pobesnele bujiče Kolubare i Save.
Spaseni građani izgubili su sve, i mukom stečene domove i dokaze o svom postojanju, i kao da još ne shvataju brzinu kojom se to dogodilo:
"Sve je otišlo...sve...Iz Obrenovca sam došla. Desetak minuta je falilo, da oni nisu došli, ja bih se utopila."
A onda se, u jednom trenu, kao po nekakvoj bespogovornoj naredbi, u ljudima širom Balkana iz pepela uspravilo ono što su nacionalističke politike dve i po decenije zatirale - saosećanje i solidarnost. Bez granica.
Nadahnuta Milijana Stević, novosadska studentkinja poreklom iz BiH, te granice je prebrisala rasplakavši ceo region. "Da ne bude više rata" - pesma je koju je napisala o planu dve reke sestre, Save i Drine, da se izliju kako bi izmirile posvađanu braću na Balkanu.
Prikupljanje pomoći
Neko je ovih dana u sličnom duhu i dahu primetio da je jedina brana koja je odolela stašnom povodnju u regionu brana solidarnosti. Sa građana diljem Balkana, i još šire, u samo nekoliko sati popadale su deobe, sve po spisku: države, nacije, entiteti, partije, čaršije, pozicije, opozicije, gej, strejt i mnoge druge, frivolnije, podele, razlike i omraze. Iz ljuštura Srba, Bošnjaka, Hrvata, Crnogoraca, Slovenaca, Makedonaca - kao u nekakvom čudesnom antropološkom velikom prasku, izašli su - ljudi.Mladi, hiljade njih, koji su do poplave živeli u nekom svom virtuelnom svetu zaokupljeni tarahanjem po splavovima i mobilnim gedzetima, krenuli su na prvi poziv da dižu bedeme na Savi kod Šapca, sakupljaju novac, hranu, odeću i higijenske pakete za izbegle u prihvatnim centrima.
"Koji broj nosite, 36-37? Hajde, probajte ove. Pa, mogu i malo veće...Predstavljamo izviđače koji su došli ovde u prihvatni centar da pomognu ljudima... Išli smo po zgradama u okolini našeg odreda i sakupili smo odeću, sredstva za ličnu higijenu, hranu, stvari za bebe..."
Da ne bude zabune: za ovakvu eksploziju solidarnosti nisu zaslužni političari, naprotiv. Za razliku od njih, koji su u ovoj nesreći sistematski vodali sijaset kamera u punom pogonu, licitirali da li će za unesrećene izdvojiti cela tri poslanička mesečna paušala ili samo pola od toga, pa su na kraju izabrali pola, uprkos tome što ih i te žrtve poplave i svi građani ove zemlje hrane u besprizorno jeftinoj skupštinskoj i drugim kantinama, što im plaćaju iznajmljene stanove, besne službene limuzine, benzin, pređene kilometre i dnevnice za službena putovanja - za razliku od te fele, dakle, milioni siromašnih građana diljem Srbije i čitavog regiona pomagali su svesredno i davali šakom i kapom.
Otuda će sociolog Srećko Mihajlović s pravom zaključiti:
Poplava u Obrenovcu
"Taj takozvani običan svet je spreman na solidarnost u slučaju opšte nesreće, to se do sada uvek pokazivalo, pokazuje se i ovoga puta. Voda nije nacionalne prirode, ovakve ili onakve, videlo se da taj povodanj spaja narode i da narod pokaže u velikim nesrećama svoje pravo lice. Očigledno da u nekim normalnim, mirnijim, vremenima to lice biva prekriveno čađem od političkih bitaka i političke pucnjave političkih elita".I sa tronova sportskih i umetničkih uspeha zamajac regionalnoj solidarnosti davali su, gospodstveno i nepompezno, oni koji ni do ove prirodne kataklizme nisu razdvajali nego spajali. Novak Đoković će pola miliona evra donirati unesrećenima u Srbiji i BIH, Safet Sušić će mu iz sveg srca zahvlaiti u ime građana svoje zemlje.
Goran Bregović će, takođe, dati podršku unesrećenima u Srbiji, Bosni i Hrvatskoj. Kao i Sarajlija Dino Merlin, koji je, pored pomoći svojoj zemlji, i ugroženim porodicama u Srbiji poslao pun kamion vode. Bez ikakvog medijskog eksponiranja.
A Vlado Georgijev je, osim donacija ojađenim ljudima, pomagao i životinjama u nešreći. Hranio je i svojim kamionom razvozio u beogradske azile napuštene pse iz Obrenovca.
Možda će, dakle, i nešto dobro izađe iz ove nesreće.