Nakon što je posle 14 godina dočekao poništenje presude za izdaju, nekadašnji general JNA Vlado Trifunović u izjavi za RSE kaže da je tužan i razočaran što je Srbiji bilo potrebno toliko vremena da ga oslobodi krivice.
Trifunović je osuđen zato što je 1991. predao kasarnu u Varaždinu hrvatskim snagama, a 250 mladih vojnika poslao kući i tako im spasao živote. Teško bolestan, gotovo dve decenije, kao ’izdajnik’ živi u sobičku beogradskog hotela na železničkoj stanici.
Iz samačke hotelske sobe od svega devet kvadrata, Trifunović nerado govori o godinama koje provodi čekajući da mu vrate dostojanstvo i ugled koji su mu oduzeti samo zato što je poštovao najveću vrednost - ljudski život. Svoje vojnike je, posle oružanih sukoba sa hrvatskim snagama u Varaždinu, odlukom o povlačenju žive vratio kući, a tu su ga osudili za veleizdaju:
“Što sam toliko morao čekati. Zar u ovoj državi nije bilo pameti da shvate? Ono što su sada konstatovali, to se moglo konstatovati i pre deset godina. I drugo, zašto sam uopšte suđen? Zašto sam bio u zatvoru, zašto sam proganjan? Zbog toga sam tužan i razočaran.”
Trifunović je više od godinu dana proveo u zatvoru, a ostatak vremena čekajući nove procese. Iako je sada nevin čovek, optužnica i dalje stoji. Vrhovni sud Srbije je odredio novo suđenje, kaže njegov advokat Vladimir Đerić:
„Naravno, potom bi trebalo pokušati da se generalu nadoknadi sva ta patnja kroz koju je prošao, koja podrazumeva ne samo pritvor, nego i jednu veliku duševnu bol koja mu je naneta kampanjom tadašnjih medija koji su ga proglašavali za izdajnika.“
OSTALA SAMO DECA SIROTINJE
Ostavljen na cedilu od strane Vrhovne vojne komande u okruženju višestruko brojnijih pripadnika Hrvatske vojske, što su svojevremeno potvrdili i čelni ljudi JNA, Trifunović se 91. u pregovorima sa hrvatskim oficirima dogovorio da vojnici i oficiri sa lakim naoružanjem napuste Varaždin i da im do slobodne teritorije bude garantovana bezbednost.
U Beogradu su ga dočekale optužbe zašto jedinice nije povukao jugoistočno i severozapadno od Varaždina i tukao po gradu. Varaždin je trebalo pretvoriti u Vukovar, možda i s težim posledicama. Najviše mu se prigovaralo što nije prihvatio dopunu jedinica paravojskom.
Ostaće upamćena rečenica načelnika Generalštaba, sada haškog optuženika Momčila Perišića, koji je na sastanku sa vojnim pravosuđem rekao „Nosim bombu da je bacim na Trifunovića“.
Uzalud je Trifunović tvrdio da je povlačenje iz Hrvatske bila jedina moguća odluka:
„Zašto nisam porušio Varaždin, zašto nisam srušio branu da potopim celi Varaždin. To znači moje vojnike bih kao miševe podavio, a onda i građane Varaždina. A ja nisam škole završio i nisam se rodio da pravim zločine i uništavam ljude. Ali, Srbiji tada nisu trebali živi ljudi, nego mrtvi heroji da se njima ponosi i da pozlati istoriju. Treba i imati na umu da su kod mene ostala samo deca sirotinje. Sva druga deca, svi drugi vojnici koji su imali neku imovinu, nekoga svog na položaju ili neke veze su izvučeni ranije. Pobeglo, i nije došlo u vojsku u Varaždin.“
Neki od vojnika koje je spasao javljali su mu se, kaže, tokom ovih godina. Pojedini su, potvrđujući odluku generala Trifunovića, o događajima u Varaždinu svedočili i u dokumentarnom filmu „Predstava: izdajnik protiv zločinca“:
VRAĆANJE DOSTOJANSTVA
Bivši sudija Vojnog suda u Beogradu Đorđe Dozet, koji je Trifunovića i njegove saradnike na drugom, ponovljenom suđenju, oslobodio krivice, pišući istovremeno prijavu tužiocu protiv političkog i vojnog vrha SFRJ kaže za naš program da sada očekuje vraćanje dostojanstva ljudima koji su postupili na jedini ispravan način:
“Meni je drago što je do toga došlo zbog ljudi koji su tolike godine propatili iz hira jednog ili dvojice ljudi iz tadašnjeg vrha vlasti.”
Trifunović je jedini čovek koji je posle rata u bivšoj Jugoslaviji, kriv i u svojoj, ali i u zemljama sa kojima je Srbija bila u sukobu. U Hrvatskoj je optužen je za ratne zločine i osuđen na 15 godina zatvora, dok se u Sloveniji vodi istraga zbog nadležnosti koje je imao i na delu teritorije te zemlje.
Vera Marković iz nevladine organizacije Žene u crnom kaže da bi epilog procesa u Beogradu mogao biti samo početak postepenog stvaranja realne slike o ulozi JNA tokom ratova devedesetih:
„Da je zajedno sa tim išla i rehabilitacija to bi značilo da se Srbija bar malo odvojila od one politike devedesetih. Meni je žao što se to nije dogodilo na jedan drugačiji način da današnja omladina dobije primer jednog takvog generala koji je spasao njihove vršnjake znajući šta mu sleduje. I da se uprkos tome moralno uzvisio i uradio jedino moguće – spasao svoje vojnike.“
Vlado Trifunović, bez stana i imovine, vraćanje oduzetog dostojanstva nastavlja da čeka u sobičku hotela na železničkoj stanici.
Boris Tadić je, u svojstvu ministra vojnog, na pitanje o rešavanju stambenog pitanja generala koji ima 40 godina radnog staža, rekao da „mnogi ljudi nemaju stan“.
Trifunović je osuđen zato što je 1991. predao kasarnu u Varaždinu hrvatskim snagama, a 250 mladih vojnika poslao kući i tako im spasao živote. Teško bolestan, gotovo dve decenije, kao ’izdajnik’ živi u sobičku beogradskog hotela na železničkoj stanici.
Iz samačke hotelske sobe od svega devet kvadrata, Trifunović nerado govori o godinama koje provodi čekajući da mu vrate dostojanstvo i ugled koji su mu oduzeti samo zato što je poštovao najveću vrednost - ljudski život. Svoje vojnike je, posle oružanih sukoba sa hrvatskim snagama u Varaždinu, odlukom o povlačenju žive vratio kući, a tu su ga osudili za veleizdaju:
“Što sam toliko morao čekati. Zar u ovoj državi nije bilo pameti da shvate? Ono što su sada konstatovali, to se moglo konstatovati i pre deset godina. I drugo, zašto sam uopšte suđen? Zašto sam bio u zatvoru, zašto sam proganjan? Zbog toga sam tužan i razočaran.”
Trifunović je više od godinu dana proveo u zatvoru, a ostatak vremena čekajući nove procese. Iako je sada nevin čovek, optužnica i dalje stoji. Vrhovni sud Srbije je odredio novo suđenje, kaže njegov advokat Vladimir Đerić:
„Naravno, potom bi trebalo pokušati da se generalu nadoknadi sva ta patnja kroz koju je prošao, koja podrazumeva ne samo pritvor, nego i jednu veliku duševnu bol koja mu je naneta kampanjom tadašnjih medija koji su ga proglašavali za izdajnika.“
OSTALA SAMO DECA SIROTINJE
Ostavljen na cedilu od strane Vrhovne vojne komande u okruženju višestruko brojnijih pripadnika Hrvatske vojske, što su svojevremeno potvrdili i čelni ljudi JNA, Trifunović se 91. u pregovorima sa hrvatskim oficirima dogovorio da vojnici i oficiri sa lakim naoružanjem napuste Varaždin i da im do slobodne teritorije bude garantovana bezbednost.
U Beogradu su ga dočekale optužbe zašto jedinice nije povukao jugoistočno i severozapadno od Varaždina i tukao po gradu. Varaždin je trebalo pretvoriti u Vukovar, možda i s težim posledicama. Najviše mu se prigovaralo što nije prihvatio dopunu jedinica paravojskom.
Ostaće upamćena rečenica načelnika Generalštaba, sada haškog optuženika Momčila Perišića, koji je na sastanku sa vojnim pravosuđem rekao „Nosim bombu da je bacim na Trifunovića“.
Uzalud je Trifunović tvrdio da je povlačenje iz Hrvatske bila jedina moguća odluka:
„Zašto nisam porušio Varaždin, zašto nisam srušio branu da potopim celi Varaždin. To znači moje vojnike bih kao miševe podavio, a onda i građane Varaždina. A ja nisam škole završio i nisam se rodio da pravim zločine i uništavam ljude. Ali, Srbiji tada nisu trebali živi ljudi, nego mrtvi heroji da se njima ponosi i da pozlati istoriju. Treba i imati na umu da su kod mene ostala samo deca sirotinje. Sva druga deca, svi drugi vojnici koji su imali neku imovinu, nekoga svog na položaju ili neke veze su izvučeni ranije. Pobeglo, i nije došlo u vojsku u Varaždin.“
Neki od vojnika koje je spasao javljali su mu se, kaže, tokom ovih godina. Pojedini su, potvrđujući odluku generala Trifunovića, o događajima u Varaždinu svedočili i u dokumentarnom filmu „Predstava: izdajnik protiv zločinca“:
VRAĆANJE DOSTOJANSTVA
Bivši sudija Vojnog suda u Beogradu Đorđe Dozet, koji je Trifunovića i njegove saradnike na drugom, ponovljenom suđenju, oslobodio krivice, pišući istovremeno prijavu tužiocu protiv političkog i vojnog vrha SFRJ kaže za naš program da sada očekuje vraćanje dostojanstva ljudima koji su postupili na jedini ispravan način:
“Meni je drago što je do toga došlo zbog ljudi koji su tolike godine propatili iz hira jednog ili dvojice ljudi iz tadašnjeg vrha vlasti.”
Trifunović je jedini čovek koji je posle rata u bivšoj Jugoslaviji, kriv i u svojoj, ali i u zemljama sa kojima je Srbija bila u sukobu. U Hrvatskoj je optužen je za ratne zločine i osuđen na 15 godina zatvora, dok se u Sloveniji vodi istraga zbog nadležnosti koje je imao i na delu teritorije te zemlje.
Vera Marković iz nevladine organizacije Žene u crnom kaže da bi epilog procesa u Beogradu mogao biti samo početak postepenog stvaranja realne slike o ulozi JNA tokom ratova devedesetih:
„Da je zajedno sa tim išla i rehabilitacija to bi značilo da se Srbija bar malo odvojila od one politike devedesetih. Meni je žao što se to nije dogodilo na jedan drugačiji način da današnja omladina dobije primer jednog takvog generala koji je spasao njihove vršnjake znajući šta mu sleduje. I da se uprkos tome moralno uzvisio i uradio jedino moguće – spasao svoje vojnike.“
Vlado Trifunović, bez stana i imovine, vraćanje oduzetog dostojanstva nastavlja da čeka u sobičku hotela na železničkoj stanici.
Boris Tadić je, u svojstvu ministra vojnog, na pitanje o rešavanju stambenog pitanja generala koji ima 40 godina radnog staža, rekao da „mnogi ljudi nemaju stan“.