Nove generacije u Bosni i Hercegovini će biti mudrije i verujem da će sva sporna pitanja biti rešena mirnim putem. Mnogo sam zabrinutiji zbog stanja na Kosovu, kazao je za Radio Slobodna Evropa Torvarld (Thorvarld) Stoltenberg, izaslanik Ujedinjenih nacija tokom rata u BiH.
On smatra da je mirovni plan iz 1993. bio povoljniji po Bošnjake od Dejtonskog sporazuma, ali su ga oni odbili na sugestiju SAD.
U intervjuu tokom nedavne međunarodne konferencije o bezbednosti održane u Bratislavi, bivši norveški ministar inostranih poslova i odbrane govorio je o kritikama na svoj račun da je bio prosrpski orijentisan zato što, između ostalog, govori srpski jezik koji je naučio tokom diplomatske službe u Beogradu 1960-ih godina.
Stoltenberg: Nadao sam se da je to bilo moguće. U to vreme sam bio ministar inostranih poslova Norveške, ali sam proveo dosta vremena na Balkanu, nastojeći da učinim nešto kao predstavnik male zemlje kako bi se sprečio rat. Mnogi su se angažovali u tom cilju, uključujući i SAD, pre svega državni sekretar Bejker, ali niko od nas nije u tome uspeo.
Stoltenberg: Ja nisam sudija i nikada nisam želeo da govorim o tome ko je najodgovorniji za rat. Nastojao sam da budem nepristrasan, zbog čega sam često bio i kritikovan, jer su mnogi smatrali da treba da se opredelim između tri glavna aktera u sukobima, odnosno podržim jednog od njih. Međutim, ja to nisam hteo, jer sam smatrao da je moj glavni zadatak kao izaslanika Ujedinjenih nacija da doprinesem zaustavljanju rata. U tome, nažalost, nisam uspeo. U stvari, u nekim situacijama bilo je uspeha.
Stoltenberg: Čak ni sada ne želim da to kažem, jer sam bio uključen u mnoge rasprave na međunarodnom i lokalnom nivou u vreme rata. Stoga ako bih vam danas o tome govorio, proveo bih narednih nekoliko meseci u novim debatama o zbivanjima u BiH tokom 1990-ih. Smatram da bi to bilo uzaludno i nekonstruktivno.
Stoltenberg: Da, ta rasprava o mojoj ulozi i danas traje. Iz više razloga se tvrdi da sam bio prosrpski orijentisan. Jedan od njih je da kada sam govorio srpsko-hrvatski jezik, da sam previše koristio srpsku varijantu, a premalo hrvatsku. Tačnije, da je moj akcenat previše sprski. Zbog toga sam nastavio da koristim engleski, tako da mi znanje srpsko-hrvatskog jezika nije mnogo pomoglo u pregovorima.
Uloga Amerikanaca
Stoltenberg: Da ponovim. Ne želim da budem sudija. Hoću samo da vam kažem da sam od prvog dana rata znao da ako želite da bude u potpunosti prihvaćeni, odnosno da izbegnete kritike, trebalo je da budete protiv Srba, podržavate Bošnjake i gledate kroz prste Hrvatima. Ako ste i tada podržavali, ako to i sada činite, jednu ili drugu stranu u zavisnosti od konkretnog razvoja događaja na terenu – onda ste bili izloženi žestokim kritikama. Ja sam bio u toj kategoriji.
Stoltenberg: Nadao sam se da će se SAD mnogo ranije uključiti u pregovore. No, kada su Evropska unija i Ujedinjene nacije kontaktirale predsednika Klintona, odgovor je bio negativan, tačnije da je to evropsko pitanje i, stoga, Evropljani moraju da ga reše. Ja sam respektovao taj stav. Smatrao sam da je to korektan pristup. Međutim, SAD se nisu u potpunosti povukle iz te regije, već su stajale sa strane i davale instrukcije nekima od učesnika, što je, zapravo, veoma otežavalo postizanje dogovora. Na primer, lord Oven, kao predstavnik EU, i ja, u ime Ujedinjenih nacija, uspeli smo da u jesen 1993. godine izdejstvujemo usmeni pristanak sve tri strane na mirovni sporazum. Međutim, predstavnici Bošnjaka su potom saopštili da ne mogu da prihvate taj dokument, jer su ih tako savetovale američke vlasti. Kao razlog je navedeno da bi veoma mala teritorija pripala Bošnjacima. Naime, prema sporazumu je bilo predviđeno da dobiju 33.3 procenta teritorije. Danas posle Dejtona, u suštini kontrolišu između 26 i 28 odsto zemlje. Sporazumom iz 1993. bilo je predviđeno stvaranje tri jedinice unutar BiH – bošnjačke, srpske i hrvatske.Kao rezultat Dejtona, u BiH su stvorene „dve i po jedinice“, jer su svi znali da Federacija BiH – između Bošnjaka i Hrvata – neće funkcionisati. Tačno je da je predlog sporazuma iz 1993. polazio od stanja na terenu, ali to je bio i slučaj sa Dejtonskim. Dakle, zbog neusvajanja mirovnog plana 1993. godine rat je potrajao još dve godine. Znam za sve kritike na račun Dejtonskog sporazuma, ali sam ga podržavao, jer su njime konačno okončana stradanja ljudi.
Teško do dogovora Bošnjaka i Hrvata
Stoltenberg: Za Bošnjake definitivno.
Stoltenberg: Da, ali ja sam rekao svojim prijateljima još 1993. da se može nametnuti Federacija između Bošnjaka i Hrvata, ali da ona ne može biti održiva. Kao što vidite, ona nije funkcionalna zbog stalnih problema.
Stoltenberg: One to nisu skrivale. Predstavnici SAD su tada rekli da je predlog mirovnog sporazuma iz 1993. godine nemoralan. Ja sam im kazao da ako hoćete savršen mir, onda će rat dugo trajati. Dejtonski sporazum nije perfektan, ali su Amerikanci uspeli da na taj način zaustave dalja stradanja, što je prvi korak koji se mora učiniti da bi se usvojio sledeći mirovni sporazum.
Stoltenberg: Smatram da je razlika između predloga sporazuma iz 1993. i Dejtona u tome što je rat trajao dve godine duže. U tom periodu je ubijeno na hiljade ljudi, a na desetine hiljade ih je izbeglo. Što se tiče sadašnjih zahteva Hrvata, ne bih komentarisao jer odavno ne pratim neposredno stanje u BiH.
Stoltenberg: Ne mogu vam reći kako pronaći izlaz, ali je neupitno da odluku o životu u miru moraju doneti sami ljudi u BiH, a ne bilo ko sa strane, uključujući i SAD. Međutim, situacija je problematična, jer Hrvati i Bošnjaci teško mogu da se dogovore oko pomenutog pitanja.
Stoltenberg: Ja sam uveren da će sva ova pitanja biti rešena i to bez rata. Smatram da situacija u BiH nije najopasnija na Balkanu. Mnogo sam zabrinutiji zbog stanja na Kosovu.
Stoltenberg: Verujem u nove generacije koje dolaze. Smatram da će one biti mudrije.
Stoltenberg: Moram da vam kažem da mi uopšte nije problem da iznesem opširno argumente zašto će vremenom takva atmosfera splasnuti. Nadam se da će se sva sporna pitanja rešiti mirnim putem. Ja verujem onome čemu se nadam, i nadam se onome u to šta verujem.
On smatra da je mirovni plan iz 1993. bio povoljniji po Bošnjake od Dejtonskog sporazuma, ali su ga oni odbili na sugestiju SAD.
U intervjuu tokom nedavne međunarodne konferencije o bezbednosti održane u Bratislavi, bivši norveški ministar inostranih poslova i odbrane govorio je o kritikama na svoj račun da je bio prosrpski orijentisan zato što, između ostalog, govori srpski jezik koji je naučio tokom diplomatske službe u Beogradu 1960-ih godina.
RSE: Ovog meseca se obeležava 20 godina od početka rata u Bosni i Hercegovini. Gledano iz ove perspektive, da li mislite da je bilo moguće izbeći oružane sukobe.
Stoltenberg: Nadao sam se da je to bilo moguće. U to vreme sam bio ministar inostranih poslova Norveške, ali sam proveo dosta vremena na Balkanu, nastojeći da učinim nešto kao predstavnik male zemlje kako bi se sprečio rat. Mnogi su se angažovali u tom cilju, uključujući i SAD, pre svega državni sekretar Bejker, ali niko od nas nije u tome uspeo.
RSE: To znači da su domaći akteri najodgovorniji za sukobe, pre svega Srbi, što je potvrđeno i presdudama Haškog suda za zločine kao što su opsada Sarajeva, Srebrenica.
Stoltenberg: Ja nisam sudija i nikada nisam želeo da govorim o tome ko je najodgovorniji za rat. Nastojao sam da budem nepristrasan, zbog čega sam često bio i kritikovan, jer su mnogi smatrali da treba da se opredelim između tri glavna aktera u sukobima, odnosno podržim jednog od njih. Međutim, ja to nisam hteo, jer sam smatrao da je moj glavni zadatak kao izaslanika Ujedinjenih nacija da doprinesem zaustavljanju rata. U tome, nažalost, nisam uspeo. U stvari, u nekim situacijama bilo je uspeha.
RSE: Tada niste želeli da budete sudija, ali kako danas, 20 godina od početka sukoba, gledate na uzroke rata, odnosno na najodgovornije za njegovo izbijanje.
Stoltenberg: Čak ni sada ne želim da to kažem, jer sam bio uključen u mnoge rasprave na međunarodnom i lokalnom nivou u vreme rata. Stoga ako bih vam danas o tome govorio, proveo bih narednih nekoliko meseci u novim debatama o zbivanjima u BiH tokom 1990-ih. Smatram da bi to bilo uzaludno i nekonstruktivno.
RSE: Vi se služite južnoslovenskim jezicima, tačnije sprskom varijantom. Zbog toga ste neretko bili optuživani da podržavate srpsku stranu. Bilo je kritika na vaš račun i kasnije i u samoj Norveškoj.
Stoltenberg: Da, ta rasprava o mojoj ulozi i danas traje. Iz više razloga se tvrdi da sam bio prosrpski orijentisan. Jedan od njih je da kada sam govorio srpsko-hrvatski jezik, da sam previše koristio srpsku varijantu, a premalo hrvatsku. Tačnije, da je moj akcenat previše sprski. Zbog toga sam nastavio da koristim engleski, tako da mi znanje srpsko-hrvatskog jezika nije mnogo pomoglo u pregovorima.
Uloga Amerikanaca
RSE: Mnogi smatraju da, iako su domaći akteri, pre svega Srbi, najodgovorniji za rat - i međunarodna zajednica snosi odgovornost zbog svoje neodlučnosti da spreči sukobe. To se pre svega odnosi na Evropljane koji su blokirali nastojanje SAD da se ranije vojno interveniše protiv snaga bosanskih Srba, a što je učinjeno tek pred kraj rata.
Od prvog dana rata znao da ako želite da bude u potpunosti prihvaćeni, odnosno da izbegnete kritike, trebalo je da budete protiv Srba, podržavate Bošnjake i gledate kroz prste Hrvatima.
RSE: Međutim, da li je međunarodna zajednica sa svoje strane mogla da učini više, ako ne u sprečavanju rata, a ono barem da se ranije okonča i tako smanjile patnje i žrtve.
Stoltenberg: Nadao sam se da će se SAD mnogo ranije uključiti u pregovore. No, kada su Evropska unija i Ujedinjene nacije kontaktirale predsednika Klintona, odgovor je bio negativan, tačnije da je to evropsko pitanje i, stoga, Evropljani moraju da ga reše. Ja sam respektovao taj stav. Smatrao sam da je to korektan pristup. Međutim, SAD se nisu u potpunosti povukle iz te regije, već su stajale sa strane i davale instrukcije nekima od učesnika, što je, zapravo, veoma otežavalo postizanje dogovora. Na primer, lord Oven, kao predstavnik EU, i ja, u ime Ujedinjenih nacija, uspeli smo da u jesen 1993. godine izdejstvujemo usmeni pristanak sve tri strane na mirovni sporazum. Međutim, predstavnici Bošnjaka su potom saopštili da ne mogu da prihvate taj dokument, jer su ih tako savetovale američke vlasti. Kao razlog je navedeno da bi veoma mala teritorija pripala Bošnjacima. Naime, prema sporazumu je bilo predviđeno da dobiju 33.3 procenta teritorije. Danas posle Dejtona, u suštini kontrolišu između 26 i 28 odsto zemlje. Sporazumom iz 1993. bilo je predviđeno stvaranje tri jedinice unutar BiH – bošnjačke, srpske i hrvatske.Kao rezultat Dejtona, u BiH su stvorene „dve i po jedinice“, jer su svi znali da Federacija BiH – između Bošnjaka i Hrvata – neće funkcionisati. Tačno je da je predlog sporazuma iz 1993. polazio od stanja na terenu, ali to je bio i slučaj sa Dejtonskim. Dakle, zbog neusvajanja mirovnog plana 1993. godine rat je potrajao još dve godine. Znam za sve kritike na račun Dejtonskog sporazuma, ali sam ga podržavao, jer su njime konačno okončana stradanja ljudi.
Teško do dogovora Bošnjaka i Hrvata
RSE: Dakle, smatrate da je vaš predlog iz 1993. bio bolji od Dejtonskog plana.
Stoltenberg: Za Bošnjake definitivno.
Thorvald Stoltenberg u razgovoru sa Draganom Štavljaninom
RSE: Ali Federacija BiH – mislim na bošnjačko hrvatsku – dobila je 51 odsto teritorije.
Stoltenberg: Da, ali ja sam rekao svojim prijateljima još 1993. da se može nametnuti Federacija između Bošnjaka i Hrvata, ali da ona ne može biti održiva. Kao što vidite, ona nije funkcionalna zbog stalnih problema.
RSE: Dakle, ako sam vas dobro shvatio, smatrate da su SAD sprečile usvajanje mirovnog plana iz 1993.
Stoltenberg: One to nisu skrivale. Predstavnici SAD su tada rekli da je predlog mirovnog sporazuma iz 1993. godine nemoralan. Ja sam im kazao da ako hoćete savršen mir, onda će rat dugo trajati. Dejtonski sporazum nije perfektan, ali su Amerikanci uspeli da na taj način zaustave dalja stradanja, što je prvi korak koji se mora učiniti da bi se usvojio sledeći mirovni sporazum.
RSE: Taj predlog mirovnog plana iz 1993. je predviđao stvaranje tri entiteta. Pojedini lideri bosanskih Hrvata se i sada zalažu za to, čemu se odlučno protive ne samo Bošnjaci, već i međunarodna zajednica. Kakav je vaš stav?
Stoltenberg: Smatram da je razlika između predloga sporazuma iz 1993. i Dejtona u tome što je rat trajao dve godine duže. U tom periodu je ubijeno na hiljade ljudi, a na desetine hiljade ih je izbeglo. Što se tiče sadašnjih zahteva Hrvata, ne bih komentarisao jer odavno ne pratim neposredno stanje u BiH.
RSE: Kao što ste rekli, Dejtonskim sporazumom je okončan rat. Međutim, 17 godina kasnije, BiH je u velikoj meri podeljena po etničkim linijama i kao država je nefukncionalna. Kako naći izlaz iz ove situacije.
Stoltenberg: Ne mogu vam reći kako pronaći izlaz, ali je neupitno da odluku o životu u miru moraju doneti sami ljudi u BiH, a ne bilo ko sa strane, uključujući i SAD. Međutim, situacija je problematična, jer Hrvati i Bošnjaci teško mogu da se dogovore oko pomenutog pitanja.
RSE: Međutim, i bosanski Srbi nastoje da se izbore za što samostalniju poziciju, protiveći se nastojanjima da BiH postane zaista jedinstvena i funkcionalna država. Tako je Milorad Dodik nakon proglašenja nezavisnosti Kosova u više navrata istakao da ne treba isključiti ni mogućnost da se bosanski Srbi na referendumu izjasne o odvajanju od BiH. Dakle, čini se da domaće snage nisu spremne da se same dogovore i da je potrebna dodatna inicijativa međunarodne zajednice.
Stoltenberg: Ja sam uveren da će sva ova pitanja biti rešena i to bez rata. Smatram da situacija u BiH nije najopasnija na Balkanu. Mnogo sam zabrinutiji zbog stanja na Kosovu.
RSE: Da li BiH može zaista da postane funkcionalna država?
Stoltenberg: Verujem u nove generacije koje dolaze. Smatram da će one biti mudrije.
RSE: Međutim, te nove generacije odrastaju u potpuno podeljenim društvima po nacionalnoj osnovi. Pre rata je bilo dosta etnički mešovitih brakova. Sada je taj broj zanemarljiv. Takođe, Srbi i Bošnjaci uče prema paralelnim nastavnim programima, prema kojima su i jedni i drugi žrtve nedavnog rata. Dakle, dolaze nove generacije koje takođe odrastaju u nacionalističkoj atmosferi.
Stoltenberg: Moram da vam kažem da mi uopšte nije problem da iznesem opširno argumente zašto će vremenom takva atmosfera splasnuti. Nadam se da će se sva sporna pitanja rešiti mirnim putem. Ja verujem onome čemu se nadam, i nadam se onome u to šta verujem.