Terezu Kesoviju, posle subotnjeg koncerta u Novom Sadu, pa u Beogradu u nedelju, zatekli smo na autoputu koji povezuje glavni grad Srbije i Hrvatske. Kraljica mediteranske šansone, kako je opisuju mediji u Srbiji podsećajući i one mlađe o kome se radi, posle 25 godina pauze održala je koncerte u Srbiji.
Obeležili su ih i suze i smeh, i nostalgija i apeli na okretanje ka budućnosti. Publika u popunjenom „Spensu“ i centru „Sava“, tokom koncerata koji su trajali po tri sata, ovacijama je pozdravljala ovu muzičku zvezdu bivše Jugoslavije dok je ona izvela na desetine svojih hitova. Bolna pitanja i podsećanja na vremena u kojima je Kesovija govorila da u Srbiji više neće pevati, ostala su po strani.
Baš sa pesmom „Prijatelji stari gde ste“ počeo je koncert. Istina sa nešto izmenjenim tekstom koji glasi „kažite mi šta to znači kad Tereza u Beogradu peva“. Dovoljno je bilo i to da poteknu i suze, a ništa manje emotivno nije bilo ni dok su sledile pesme „Sviraj mi sviraj“, „Na Stradunu“, „Nežne strune mandoline“, „Zaboravi ako možeš“, a na stalno dovikivanje iz publike koncert je završila pesmom „Nono, Nono“. Dan kasnije sabiramo utiske.
„Ja sam očekivala to što sam dobila i još nijansu više. Vrlo je simptomatično bilo to što sam ja u refrenu pesme ’Prijatelji stari gde ste’, u originalu kaćem ’svi se mogu voljeti ne možemo mi’. Međutim, ja sam otpevala ’svi se mogu voljeti možemo i mi, moramo i mi’, usledio je spontani aplauz u publici koji je meni dovoljno rekao“, kazala je ona.
http://www.youtube.com/embed/Y4SzV_fWX_k
Ne znam živeti u netrpeljivosti
Kesovija: Mislim da je bilo dosta negativnih, bezveznih, neutemeljenih konotacija. Ljudi nisu razmišljali o onome što su rekli. A zapravo je vrlo logično da u momentima koje sam ja doživela, u trenutku kada sam se srela sa svojim spaljenim domom, da reagujete na jedan način. Malo je ljudi koji neće reagovati spontano, onako kako sam ja reagovala. To je normalna reakcija čoveka koji je na pravdi boga, ni kriv ni dužan, ostao bez doma. Ali ja jednostavno ne znam živeti ni u netrpeljivosti, ni u mržnji. Ako nekada kažem nešto loše, volim reći posle toga – oprosti. Volim oprostiti ljudima i moja poruka je bila poruka ljubavi. Moj prijatelj Đelo Jusić i ja došli smo u misiju mira u Srbiju.
Kesovija: Bože moj, mogućnosti su uvek prisutne da se neki fanatik pojavi. Ja nisam osetila da je tu bila prisutna policija. Ali ako jeste dargo mi je da su organizatori razmišljali i o tome. Međutim ja se nisam ni jednog trenutka bojala. To mi molim vas verujte. Niti jednog trenutka. Ljudi božiji prošlo je dvadeset godina, mi jednostavno moramo početi normalnim životom živeti, na istim prostorima. Moramo biti susedi kao što smo oduvek bili. Ne možemo menjati granice, ne možemo menjati svoj komšiluk za krista boga.
Ljude menja politika
Kesovija: Ja sam bila počašćena njenim dolaskom, kao i dolaskom gospode ambasadora Crne Gore, Slovenije. Takođe i prisustvom hrvatskog ambasadora koji je u jednom trenutku prišao Đelu i meni i rekao ’pa vi ste bolji ambasadori od mene samog’.
Kesovija: Da, da... To su bila druga vremena. To je isto kao da neko mene proziva šta sam ja rekla. Tako sada nju neko može prozvati da je bila nešto ili jeste još uvek. Ali to više nije ista stranka. Ja ne verujem da je to više ista stranka. Ja verujem u ljubav, ja verujem u razumevanje. Žena je imala suze u očima, pa nemojte mi reći da nisam izazvala suze u njoj.
Kesovija: Ne, ne, ljudi se ne menjaju. Menja ih politika. Ona ih trenutno promeni ali pravi, istinski, dobar čovek je sasvim sigurno onaj koji će spoznati svoju grešku. Koji će uvideti su jedino važni čovek i ljudi. Ja sam to osetila u zagrljaju, u rukama kojima me je ona zagrlila. Ona to nije bila dužna učiniti. A ona je to učinila. Ja to poštujem. Ne želim videti ništa drugo osim lepote druženja, osim tog plemenitog osećaja koji se zove ljubav. Eto.
Tokom koncerta nije mnogo govorila. Obratila se direktno svojim kolegama i prijateljima i podigla „Sava“ centar koji je ovacije uputio i Đorđu Marijanoviću, Senki Velentalić i Zafiru Hadžimanovu. Zahvalila se i Lepoj Breni, baš kao i u publici prisutnoj Danici Drašković. Poručila je da se zajedno mora živeti, „jer smo jedni na druge osuđeni“, a što se dogodilo uporedila sa svađama u porodici, koje se daju prevladati.
Obeležili su ih i suze i smeh, i nostalgija i apeli na okretanje ka budućnosti. Publika u popunjenom „Spensu“ i centru „Sava“, tokom koncerata koji su trajali po tri sata, ovacijama je pozdravljala ovu muzičku zvezdu bivše Jugoslavije dok je ona izvela na desetine svojih hitova. Bolna pitanja i podsećanja na vremena u kojima je Kesovija govorila da u Srbiji više neće pevati, ostala su po strani.
Baš sa pesmom „Prijatelji stari gde ste“ počeo je koncert. Istina sa nešto izmenjenim tekstom koji glasi „kažite mi šta to znači kad Tereza u Beogradu peva“. Dovoljno je bilo i to da poteknu i suze, a ništa manje emotivno nije bilo ni dok su sledile pesme „Sviraj mi sviraj“, „Na Stradunu“, „Nežne strune mandoline“, „Zaboravi ako možeš“, a na stalno dovikivanje iz publike koncert je završila pesmom „Nono, Nono“. Dan kasnije sabiramo utiske.
„Ja sam očekivala to što sam dobila i još nijansu više. Vrlo je simptomatično bilo to što sam ja u refrenu pesme ’Prijatelji stari gde ste’, u originalu kaćem ’svi se mogu voljeti ne možemo mi’. Međutim, ja sam otpevala ’svi se mogu voljeti možemo i mi, moramo i mi’, usledio je spontani aplauz u publici koji je meni dovoljno rekao“, kazala je ona.
http://www.youtube.com/embed/Y4SzV_fWX_k
Ne znam živeti u netrpeljivosti
RSE: Svojevremeno ste imali velike dileme da li doći u Srbiju, pa ste govorili i da nećete. Kako vam to sada izgleda?
Kesovija: Mislim da je bilo dosta negativnih, bezveznih, neutemeljenih konotacija. Ljudi nisu razmišljali o onome što su rekli. A zapravo je vrlo logično da u momentima koje sam ja doživela, u trenutku kada sam se srela sa svojim spaljenim domom, da reagujete na jedan način. Malo je ljudi koji neće reagovati spontano, onako kako sam ja reagovala. To je normalna reakcija čoveka koji je na pravdi boga, ni kriv ni dužan, ostao bez doma. Ali ja jednostavno ne znam živeti ni u netrpeljivosti, ni u mržnji. Ako nekada kažem nešto loše, volim reći posle toga – oprosti. Volim oprostiti ljudima i moja poruka je bila poruka ljubavi. Moj prijatelj Đelo Jusić i ja došli smo u misiju mira u Srbiju.
RSE: Ne znam da li ste primetili, ali oko ’Sava’ centra je bilo poprilično policije. Računalo se da bi moglo eventualno doći do incidenata.
Kesovija: Bože moj, mogućnosti su uvek prisutne da se neki fanatik pojavi. Ja nisam osetila da je tu bila prisutna policija. Ali ako jeste dargo mi je da su organizatori razmišljali i o tome. Međutim ja se nisam ni jednog trenutka bojala. To mi molim vas verujte. Niti jednog trenutka. Ljudi božiji prošlo je dvadeset godina, mi jednostavno moramo početi normalnim životom živeti, na istim prostorima. Moramo biti susedi kao što smo oduvek bili. Ne možemo menjati granice, ne možemo menjati svoj komšiluk za krista boga.
Ljude menja politika
RSE: Preneću vam još jednu impresiju iz publike. Kada ste se zahvalili predsednici Skupštine Srbije Slavici Đukić Dejanović na njenom prisustvu, salom se prolomio uzvik ’ua’.
Kesovija: Ja sam bila počašćena njenim dolaskom, kao i dolaskom gospode ambasadora Crne Gore, Slovenije. Takođe i prisustvom hrvatskog ambasadora koji je u jednom trenutku prišao Đelu i meni i rekao ’pa vi ste bolji ambasadori od mene samog’.
RSE: Pitam vas za Slavicu Đukić Dejanović pošto je ona iz Socijalističke partije Srbije, stranke koja je vodila rat u kom je i spaljena vaša kuća. Kako to doživljavate?
Kesovija: Da, da... To su bila druga vremena. To je isto kao da neko mene proziva šta sam ja rekla. Tako sada nju neko može prozvati da je bila nešto ili jeste još uvek. Ali to više nije ista stranka. Ja ne verujem da je to više ista stranka. Ja verujem u ljubav, ja verujem u razumevanje. Žena je imala suze u očima, pa nemojte mi reći da nisam izazvala suze u njoj.
RSE: Znači verujete da se ljudi menjaju?
Kesovija: Ne, ne, ljudi se ne menjaju. Menja ih politika. Ona ih trenutno promeni ali pravi, istinski, dobar čovek je sasvim sigurno onaj koji će spoznati svoju grešku. Koji će uvideti su jedino važni čovek i ljudi. Ja sam to osetila u zagrljaju, u rukama kojima me je ona zagrlila. Ona to nije bila dužna učiniti. A ona je to učinila. Ja to poštujem. Ne želim videti ništa drugo osim lepote druženja, osim tog plemenitog osećaja koji se zove ljubav. Eto.
Tokom koncerta nije mnogo govorila. Obratila se direktno svojim kolegama i prijateljima i podigla „Sava“ centar koji je ovacije uputio i Đorđu Marijanoviću, Senki Velentalić i Zafiru Hadžimanovu. Zahvalila se i Lepoj Breni, baš kao i u publici prisutnoj Danici Drašković. Poručila je da se zajedno mora živeti, „jer smo jedni na druge osuđeni“, a što se dogodilo uporedila sa svađama u porodici, koje se daju prevladati.