I dalje je nejasno ko je ili šta je Borisa Tadića povuklo za jezik, pa je najavio donošenje Rezolucije o masakru u Srebrenici u Skupštini Srbije, mada niko to od njega nije tražio, barem ne javno. Naravno, nije Tadićeva inicijativa ta koja je sporna: sporno je sve ostalo u vezi s njom.
Najpre, i dalje se ne zna ko će je napisati - i hoće li iko uopšte - i koja će je parlamentarna većina usvojiti. Deo vladajuće koalicije se migolji i radije ne bi učestvovao u svemu tome, dok na je drugoj strani opoziciona Liberalno demokratska partija vrlo voljna da u tome učestvuje, ali samo ako se ono što se događalo u Srebrenici i oko nje u leto 1995. jasno opiše kao genocid, u skladu s presudama oba međunarodna suda smeštena u Hagu. No, ako ima genocida u rezoluciji, onda nema glasanja za nju od desne opozicije, a ni bar od dela vladajuće koalicije. Ako vam ovo liči na mrtav čvor, to je tako zato što to i jeste mrtav čvor.
Da stvar bude složenija, problemi za centralnu partiju sadašnje vlasti, Tadićevu Demokratsku stranku, ne nalaze se samo levo i desno od nje, nego i u njoj samoj. Naime, veliko je pitanje da li bi se same demokrate odvažile da uobliče, podrže i zatim usvoje takav tekst rezolucije kakav bi bio prst u oko lokalnoj nacionalističkoj mitologiji, onoj koja smatra velikom koncesijom to što uopšte pristaje i na mogućnost da „niko nije nedužan i svi su činili zločine“, a kamoli da bi baš srpske snage u Bosni, diskretno ali čvrsto logistički podržane iz Beograda, u zločinima nad nedužnima postigle bitan „kvalitet više“.
Naravno, sve bi se ovo moglo „lako razrešiti“: dovoljno je doneti nekakvu mlaku i uopštenu rezoluciju o „osudi svih zločina svih strana“, uključujući valjda i Gote, Normane, Sarmate i Vandale, ali čemu bi to uopšte služilo? Možda bi neko u Srbiji još i mogao da pomisli da to ima nekog smisla, ali nikoga van Srbije ne biste na taj način uverili da je u ovoj zemlji konačno oformljena politička većina koja se dozvala pameti i svesti o nedavnoj prošlosti, i koja je stvarno rešena da izgradi novu političku i moralnu kulturu, onu koja će trajno sprečiti bilo kakve nove „Srebrenice“. Drugim rečima, od nekakve kvazirezolucije koja ne bi govorila ništa osim što bi, kao nekakav skup manekenki iz viceva, pledirala za „mir u svetu“, bilo bi mnogo više štete nego koristi. Dakle, u tom bi slučaju bilo bolje da je Tadić naprosto ćutao, umesto što je pokretao priču koju ili nije voljan ili nije kadar da zaokruži na dostojan način.
Kako god bilo, sad kad je „zagrizao metak“, Tadić bi morao da istraje do kraja. Da, ali šta je „kraj“? Demokratsku stranku već i sam njen mejnstrim položaj na političkoj sceni Srbije prirodno gura nekoj vrsti kunktatorstva, opreza, držanja „srednje linije“ i zaziranja od prejakog zameranja predrasudama i stereotipima „tihe većine“. Na drugoj strani, socijalisti bi usvajanjem oštrijeg (prosto rečeno: poštenijeg) teksta rezolucije zapali u svojevrsnu krizu identiteta, a ni G 17, stranka pred transformacijom, verovatno ne bi tek tako rizikovao zameranje biračkom telu, koje mu se ionako poslednjih godina prilično suzilo...
U međuvremenu, desna opozicija i živopisna „patriotska inteligencija“ vredno rade svoj posao na kontaminiranju atmosfere i javnog jezika, šireći moralnu paniku kako bi usvajanje rezolucije značilo da „Srbi priznaju da su genocidan narod“ i tome slično. Naravno, tako je moguće rezonovati samo u čudesnom mentalnom svetu ekstremne desnice, u kojem je uopšte moguće da postoje nekakvi „genocidni narodi“: njima to nije čudno, ma kakvi, radi se samo o tome da je „genocidan“ uvek neko drugi, nikada „mi“. Ni iz tog mrtvog čvora nema pametnog izlaza.
Treba pažljivo pratiti rasplet priče oko „srebreničke rezolucije“: malo šta bi nam moglo tako precizno dočarati kakvo je stvarno „prolazno vreme“ Srbije u dugotrajnom i mučnom procesu otrežnjenja od jednog odviše dugog i dubokog mitomanskog pijanstva.
Najpre, i dalje se ne zna ko će je napisati - i hoće li iko uopšte - i koja će je parlamentarna većina usvojiti. Deo vladajuće koalicije se migolji i radije ne bi učestvovao u svemu tome, dok na je drugoj strani opoziciona Liberalno demokratska partija vrlo voljna da u tome učestvuje, ali samo ako se ono što se događalo u Srebrenici i oko nje u leto 1995. jasno opiše kao genocid, u skladu s presudama oba međunarodna suda smeštena u Hagu. No, ako ima genocida u rezoluciji, onda nema glasanja za nju od desne opozicije, a ni bar od dela vladajuće koalicije. Ako vam ovo liči na mrtav čvor, to je tako zato što to i jeste mrtav čvor.
Da stvar bude složenija, problemi za centralnu partiju sadašnje vlasti, Tadićevu Demokratsku stranku, ne nalaze se samo levo i desno od nje, nego i u njoj samoj. Naime, veliko je pitanje da li bi se same demokrate odvažile da uobliče, podrže i zatim usvoje takav tekst rezolucije kakav bi bio prst u oko lokalnoj nacionalističkoj mitologiji, onoj koja smatra velikom koncesijom to što uopšte pristaje i na mogućnost da „niko nije nedužan i svi su činili zločine“, a kamoli da bi baš srpske snage u Bosni, diskretno ali čvrsto logistički podržane iz Beograda, u zločinima nad nedužnima postigle bitan „kvalitet više“.
Naravno, sve bi se ovo moglo „lako razrešiti“: dovoljno je doneti nekakvu mlaku i uopštenu rezoluciju o „osudi svih zločina svih strana“, uključujući valjda i Gote, Normane, Sarmate i Vandale, ali čemu bi to uopšte služilo? Možda bi neko u Srbiji još i mogao da pomisli da to ima nekog smisla, ali nikoga van Srbije ne biste na taj način uverili da je u ovoj zemlji konačno oformljena politička većina koja se dozvala pameti i svesti o nedavnoj prošlosti, i koja je stvarno rešena da izgradi novu političku i moralnu kulturu, onu koja će trajno sprečiti bilo kakve nove „Srebrenice“. Drugim rečima, od nekakve kvazirezolucije koja ne bi govorila ništa osim što bi, kao nekakav skup manekenki iz viceva, pledirala za „mir u svetu“, bilo bi mnogo više štete nego koristi. Dakle, u tom bi slučaju bilo bolje da je Tadić naprosto ćutao, umesto što je pokretao priču koju ili nije voljan ili nije kadar da zaokruži na dostojan način.
Kako god bilo, sad kad je „zagrizao metak“, Tadić bi morao da istraje do kraja. Da, ali šta je „kraj“? Demokratsku stranku već i sam njen mejnstrim položaj na političkoj sceni Srbije prirodno gura nekoj vrsti kunktatorstva, opreza, držanja „srednje linije“ i zaziranja od prejakog zameranja predrasudama i stereotipima „tihe većine“. Na drugoj strani, socijalisti bi usvajanjem oštrijeg (prosto rečeno: poštenijeg) teksta rezolucije zapali u svojevrsnu krizu identiteta, a ni G 17, stranka pred transformacijom, verovatno ne bi tek tako rizikovao zameranje biračkom telu, koje mu se ionako poslednjih godina prilično suzilo...
U međuvremenu, desna opozicija i živopisna „patriotska inteligencija“ vredno rade svoj posao na kontaminiranju atmosfere i javnog jezika, šireći moralnu paniku kako bi usvajanje rezolucije značilo da „Srbi priznaju da su genocidan narod“ i tome slično. Naravno, tako je moguće rezonovati samo u čudesnom mentalnom svetu ekstremne desnice, u kojem je uopšte moguće da postoje nekakvi „genocidni narodi“: njima to nije čudno, ma kakvi, radi se samo o tome da je „genocidan“ uvek neko drugi, nikada „mi“. Ni iz tog mrtvog čvora nema pametnog izlaza.
Treba pažljivo pratiti rasplet priče oko „srebreničke rezolucije“: malo šta bi nam moglo tako precizno dočarati kakvo je stvarno „prolazno vreme“ Srbije u dugotrajnom i mučnom procesu otrežnjenja od jednog odviše dugog i dubokog mitomanskog pijanstva.