Možda bi Srbija i pustila devedesete godine da idu s milim bogom, ali devedesete neće da (na)puste nju; taman joj se na trenutak učini da im je umakla, kad eto njih nazad, u još impresivnijem izdanju. Biće da je stvar u tome da ne možeš pobeći od devedesetih tako što ćeš se praviti da ih nikada nije ni bilo, nego upravo tako što ćeš im poći u susret, da se konačno plati što se potrošilo, pa da idemo dalje...
Ovaj put, medijum duhova devedesetih zove se Veselin Šljivančanin. Žalbeno veće „haškog“ Međunarodnog tribunala za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji povisilo je kaznu ovom nekadašnjem gardijskom oficiru JNA, jednom od ključnih aktera „oslobađanja“ Vukovara iz jeseni 1991, na celih sedamnaest godina zatvora (prvostepena presuda bila je „teška“ znatno manje, samo pet godina). O istom trošku je njegovom nadređenom Miletu Mrkšiću potvrđena kazna na dvadeset godina zatvora. Sve je to, kako god uzmete, neka vrsta pravnog „raščišćavanja ruševina“ nakon zastrašujuće divljačkog i bezdušnog rata za postjugoslovensko nasleđe, i sve je to ispraćeno sa uobičajenim, uglavnom amoralnim i ciničnim stavom i kriterijumima: Tribunal nikome nije dobar kada strogo sudi „našima“, a istovremeno svi vole da misle da je preblag prema „onima drugima“. Naravno da ni slučaj „vukovarske trojke“ – svedene na „dvojku“, jer je treći optuženik oslobođen – nije mogao biti nikakav izuzetak, naprotiv, stravično razaranje Vukovara i njegovo morbidno finale u vidu masovnog streljanja civila i zarobljenika na farmi Ovčara, jedno je od onih izrazito emotivno mobilizujućih dešavanja iz neslavne istorije poast-YU ratova, pa nije čudo da je suđenje za te zločine praćeno s posebnim interesovanjem (baš kao i „domaće“, beogradsko suđenje niže rangiranim akterima istih zločina).
Koliko god sve to bilo strašno, sama pravosnažna presuda Tribunala ne bi bila temom ove vrste političkog komentara da nema (ovakve) prve reakcije zvaničnog Beograda: državni Savet za saradnju sa Tribunalom promptno je izrazio zaprepaštenje i de facto neodobravanje ovakve „drastične“ presude, stigavši još i da se javno zabrine za ugled Tribunala u srpskoj javnosti. Koji bi, inače, bio viši od najnižeg samo kada bi Tribunal zaključio da niti jedan Srbin po definiciji ne može biti ni za šta kriv; što je svojevremeno govorio Brana Crnčević: Srbin ne može da počini zločin, a Hrvat (ovo već gorepotpisani izvodi logičan zaključak) ne može da ga ne počini... Mada, gle, obojica u tom trenutku uglavnom rade jedno te isto. Elem, u saopštenju Saveta samo što još nije rečeno: mi ovde radimo tako sjajan posao, a vi nam samo smetate svojim nerazumnim odlukama... Uza svu benevolentnost, nemoguće je pronaći bilo kakvu razumnu osnovu za ovako ljutito reagovanje Saveta. Najpre, zvanična Srbija i dalje je „dužnik“ međunarodne pravde, samim tim što već godinama ne želi ili nije u stanju da istoj toj pravdi privede – što joj je, uostalom, i ustavna obaveza – generala Ratka Mladića, po optužnici (i koječemu još) glavnog aktera jednog dobrano masovnijeg streljanja od onog vukovarskog. A koje je, uostalom, kroz proces drugom optuženiku već presuđeno kao genocid. O slučaju Gorana Hadžića, živopisnog magacionera koji je uspeo u životu, bolje je i ne govoriti: način na koji je ovaj čovek misteriozno ispario čim je optužnica protiv njega postala dostupna srpskim državnim organima, direktna je blamaža države Srbije i raznih njenih službi, od političko-diplomatskih, preko pravosudnih pa do bezbednosnih. U takvim okolnostima, teško da iko izvan Srbije (kao, je li, „zainteresovane strane“) može ozbiljno da shvati ovakvo pravedničko vajkanje Saveta, ili bilo koga drugog.
Nemojte sumnjati da će se desna opozicija pobrinuti da maksimalno eksploatiše ceo ovaj „slučaj“, na način i na nivou na kojem to i inače čini. Očekivati od nje nešto bolje od već viđenog repertoara ionako je besmisleno. Mnogo je važnije hoće li vlast reagovati odgovorno i zrelo. Prva reakcija nije preterano ohrabrujuća, ali ipak, vlast zna da joj je manevarski prostor sužen gotovo do nepostojanja. Krvave devedesete, kao i grip, ne mogu tek tako da išetaju iz društvenog „organizma“: one se, na kraju krajeva, nekako moraju „preležati“, u raznim značenjima tog pojma. Znaju to i u Savetu, nego si malo daju oduška...
Koliko god sve to bilo strašno, sama pravosnažna presuda Tribunala ne bi bila temom ove vrste političkog komentara da nema (ovakve) prve reakcije zvaničnog Beograda: državni Savet za saradnju sa Tribunalom promptno je izrazio zaprepaštenje i de facto neodobravanje ovakve „drastične“ presude, stigavši još i da se javno zabrine za ugled Tribunala u srpskoj javnosti. Koji bi, inače, bio viši od najnižeg samo kada bi Tribunal zaključio da niti jedan Srbin po definiciji ne može biti ni za šta kriv; što je svojevremeno govorio Brana Crnčević: Srbin ne može da počini zločin, a Hrvat (ovo već gorepotpisani izvodi logičan zaključak) ne može da ga ne počini... Mada, gle, obojica u tom trenutku uglavnom rade jedno te isto. Elem, u saopštenju Saveta samo što još nije rečeno: mi ovde radimo tako sjajan posao, a vi nam samo smetate svojim nerazumnim odlukama... Uza svu benevolentnost, nemoguće je pronaći bilo kakvu razumnu osnovu za ovako ljutito reagovanje Saveta. Najpre, zvanična Srbija i dalje je „dužnik“ međunarodne pravde, samim tim što već godinama ne želi ili nije u stanju da istoj toj pravdi privede – što joj je, uostalom, i ustavna obaveza – generala Ratka Mladića, po optužnici (i koječemu još) glavnog aktera jednog dobrano masovnijeg streljanja od onog vukovarskog. A koje je, uostalom, kroz proces drugom optuženiku već presuđeno kao genocid. O slučaju Gorana Hadžića, živopisnog magacionera koji je uspeo u životu, bolje je i ne govoriti: način na koji je ovaj čovek misteriozno ispario čim je optužnica protiv njega postala dostupna srpskim državnim organima, direktna je blamaža države Srbije i raznih njenih službi, od političko-diplomatskih, preko pravosudnih pa do bezbednosnih. U takvim okolnostima, teško da iko izvan Srbije (kao, je li, „zainteresovane strane“) može ozbiljno da shvati ovakvo pravedničko vajkanje Saveta, ili bilo koga drugog.
Nemojte sumnjati da će se desna opozicija pobrinuti da maksimalno eksploatiše ceo ovaj „slučaj“, na način i na nivou na kojem to i inače čini. Očekivati od nje nešto bolje od već viđenog repertoara ionako je besmisleno. Mnogo je važnije hoće li vlast reagovati odgovorno i zrelo. Prva reakcija nije preterano ohrabrujuća, ali ipak, vlast zna da joj je manevarski prostor sužen gotovo do nepostojanja. Krvave devedesete, kao i grip, ne mogu tek tako da išetaju iz društvenog „organizma“: one se, na kraju krajeva, nekako moraju „preležati“, u raznim značenjima tog pojma. Znaju to i u Savetu, nego si malo daju oduška...