Ni manjih izbora, ni većih implikacija i komplikacija: evo, na beogradskom Voždovcu ni demokrate ni naprednjaci nisu uspeli da sakupe polovinu plus jedan odbornički glas i tako formiraju vladajuću većinu, i zato će se ići na nove izbore. Čudna mi čuda, takve stvari se stalno dešavaju, ali stvar je u tome da je od jedne male lokalne parade napravljena neka vrsta oglednog dobra: sa ili bez razloga, svi kao da veruju da kako prođu danas u Voždovcu, tako će sutra u celoj Srbiji. Oni koji drže vlast u zemlji, žele da je zadrže i u ovom njenom majušnom (doduše «prestoničkom» i relativno unosnom) delu, oni koji na vlast pretenduju, misle da će se popeti na nju preko Voždovca – i Zemuna, koji je već «skuvan» - jer će tako, je li, «poslati poruku». Kako god bilo, lako je Voždovcu: on sad bar zna na čemu je i šta mu je činiti. Ostatak Srbije od toga je još daleko.
Ako politički apetiti Dinkićevog G 17 plus ne budu zadovoljeni, Vlada Mirka Cvetkovića mogla bi pasti već koliko krajem avgusta, nakon čega bi sledila njena «rekonstrukcija» ili pak novi izbori. To po sebi ne mora da bude tako dramatično, još manje mora da znači silazak demokrata sa vlasti, no ipak je neobično kako su događaji otišli u ovom pravcu. Kako je Demokratska stranka, naizgled tesni, ali ipak bez sumnje apsolutni pobednik prethodnih parlamentarnih izbora, uspela da od gotovog napravi veresiju? Neko vreme nakon izbora i konstituisanja sadašnje vlade činilo se da nigde na horizontu nema nikoga ko bi u dogledno vreme mogao da ugrozi spokojnu vladavinu Tadićeve ekipe, koja je suvereno poentirala na radikalskom ekstremizmu, Koštuničinom autizmu i veštini pridobijanja socijalista (koji su, pak, zaista profesionalno prepoznali svoj dugoročni interes u odvajanju od gubitničkih izolacionista).
Naravno, u međuvremenu nas je zapljusnula «svetska ekonomska kriza» kao realna katastrofa, ali i odlično pokriće za svaki problem i svaku brljotinu, no to je ipak samo jedna strana priče o demokratskom samourušavanju. Na drugoj strani, došlo je do fatalnog rascepa u Srpskoj radikalnoj stranci. Iz toga su lojalni «šešeljevci» izašli kao suštinski oslabljena, gotovo marginalna politička snaga, i dugoročne pozitivne efekte tog raspada SRS gotovo je nemoguće preceniti. To je, naprosto, jedan od najpozitivnijih događaja u Srbiji još od pada Miloševića. Ali, on ima i drugu stranu, jednu nusposledicu o kojoj je malo ko vodio računa. Šta god o tome mislili oni među nama koji «dugo pamte», na Srpsku naprednu stranku jedna je značajna masa birača počela da gleda kao na «novu, neistrošenu i nekompromitovanu snagu», koja je pri tome još i lišena prtljaga destruktivnog šešeljevskog ekstremizma. Takve, umivene i konstruktivne poštenjačine, vrli rodoljubi i skromni Evropejci, danonoćno predani brizi za Običnog Čoveka – za razliku od demokrata i G17, koji su u masovnoj percepciji postali neka vrsta partija krupnog kapitala – gotovo da su foto-robot idealnog kandidata «tihe većine» u Srbiji, što verni, izvorni «Šešeljevci» odavno više nisu, jer su se čvrsto i duboko ušančili u jeziku i temama devedesetih.
Zato Srbija danas sve više liči na Voždovac: na jalovu ravnotežu nemoći. Demokrate i njihovi saveznici oslabili su, ali i dalje imaju najjači potencijal za vladanje; naprednjaci su ojačali, ali ne dovoljno da bi mogli lako i brzo da preuzmu vlast; na stranu pitanje da li im se uopšte isplati da preuzimaju vlast u trenutku kada Srbiju čekaju još razna neprijatna iskušenja i zaostali poslovi koji više ne mogu da čekaju. Zato nije mnogo verovatno da će se ove jeseni ili zime desiti nešto spektakularno tamo na vrhu – mada... Srbija je to! – ali ova i ovakva vlast neće moći da opstane na duži rok krpeći se od danas do sutra, bez snage i bez jasne vizije, glavinjajući od petrifikovanog socijalizma do rudimentarnog kapitalizma i nazad, od Kosova do Banja Luke, od Rusije do Evropske unije, via Nesvrstani, i sve tako u krug. U međuvremenu, neka se spremi da dočeka Dimitrija Medvedeva, za koga je možda manje-više jasno šta će doneti u Beograd, ali je mnogo važnije šta će iz njega odneti. I da li je sadašnja vlast dobila od građana mandat da mu to da, ili je pak dobila mandat da učini upravo suprotno.
Ako politički apetiti Dinkićevog G 17 plus ne budu zadovoljeni, Vlada Mirka Cvetkovića mogla bi pasti već koliko krajem avgusta, nakon čega bi sledila njena «rekonstrukcija» ili pak novi izbori. To po sebi ne mora da bude tako dramatično, još manje mora da znači silazak demokrata sa vlasti, no ipak je neobično kako su događaji otišli u ovom pravcu. Kako je Demokratska stranka, naizgled tesni, ali ipak bez sumnje apsolutni pobednik prethodnih parlamentarnih izbora, uspela da od gotovog napravi veresiju? Neko vreme nakon izbora i konstituisanja sadašnje vlade činilo se da nigde na horizontu nema nikoga ko bi u dogledno vreme mogao da ugrozi spokojnu vladavinu Tadićeve ekipe, koja je suvereno poentirala na radikalskom ekstremizmu, Koštuničinom autizmu i veštini pridobijanja socijalista (koji su, pak, zaista profesionalno prepoznali svoj dugoročni interes u odvajanju od gubitničkih izolacionista).
Naravno, u međuvremenu nas je zapljusnula «svetska ekonomska kriza» kao realna katastrofa, ali i odlično pokriće za svaki problem i svaku brljotinu, no to je ipak samo jedna strana priče o demokratskom samourušavanju. Na drugoj strani, došlo je do fatalnog rascepa u Srpskoj radikalnoj stranci. Iz toga su lojalni «šešeljevci» izašli kao suštinski oslabljena, gotovo marginalna politička snaga, i dugoročne pozitivne efekte tog raspada SRS gotovo je nemoguće preceniti. To je, naprosto, jedan od najpozitivnijih događaja u Srbiji još od pada Miloševića. Ali, on ima i drugu stranu, jednu nusposledicu o kojoj je malo ko vodio računa. Šta god o tome mislili oni među nama koji «dugo pamte», na Srpsku naprednu stranku jedna je značajna masa birača počela da gleda kao na «novu, neistrošenu i nekompromitovanu snagu», koja je pri tome još i lišena prtljaga destruktivnog šešeljevskog ekstremizma. Takve, umivene i konstruktivne poštenjačine, vrli rodoljubi i skromni Evropejci, danonoćno predani brizi za Običnog Čoveka – za razliku od demokrata i G17, koji su u masovnoj percepciji postali neka vrsta partija krupnog kapitala – gotovo da su foto-robot idealnog kandidata «tihe većine» u Srbiji, što verni, izvorni «Šešeljevci» odavno više nisu, jer su se čvrsto i duboko ušančili u jeziku i temama devedesetih.
Zato Srbija danas sve više liči na Voždovac: na jalovu ravnotežu nemoći. Demokrate i njihovi saveznici oslabili su, ali i dalje imaju najjači potencijal za vladanje; naprednjaci su ojačali, ali ne dovoljno da bi mogli lako i brzo da preuzmu vlast; na stranu pitanje da li im se uopšte isplati da preuzimaju vlast u trenutku kada Srbiju čekaju još razna neprijatna iskušenja i zaostali poslovi koji više ne mogu da čekaju. Zato nije mnogo verovatno da će se ove jeseni ili zime desiti nešto spektakularno tamo na vrhu – mada... Srbija je to! – ali ova i ovakva vlast neće moći da opstane na duži rok krpeći se od danas do sutra, bez snage i bez jasne vizije, glavinjajući od petrifikovanog socijalizma do rudimentarnog kapitalizma i nazad, od Kosova do Banja Luke, od Rusije do Evropske unije, via Nesvrstani, i sve tako u krug. U međuvremenu, neka se spremi da dočeka Dimitrija Medvedeva, za koga je možda manje-više jasno šta će doneti u Beograd, ali je mnogo važnije šta će iz njega odneti. I da li je sadašnja vlast dobila od građana mandat da mu to da, ili je pak dobila mandat da učini upravo suprotno.