Da li je doslednost u politici nužno vrlina?
Postoji jedan arhaičan, »muškobanjasti« kodeks koji to shvatanje, implicitno ili otvoreno, podržava: mnogi su ljudi ponosni na to da celog života misle isto, i taj je ponos utoliko rašireniji ukoliko je tvrdokorniji sistem vrednosti iza kojeg stoje.
Postojanost uverenja, dakle, može zvučati kao nešto po sebi imponujuće, ali šta ćemo ako je neko dosledan u kobnim zabludama, u veličanju ili činjenju zla? Istorija, novija naročito, puna je onih koji su sudelovali u zlu, pa simbolički, ili možda opipljivije, otkupili svoj greh tako što su pomogli da se to zlo nekako suzbije. Ne moramo ići daleko, ni u prostoru ni u vremenu, da bismo došli do vrlo konkretnih primera: mnogi nekadašnji istaknuti pripadnici komunističke partokratije koja je nadobudno umišljala da sprovodi »svetsku revoluciju«, danas su dične perjanice liberalnog kapitalizma i evroatlantskih integracija; mnogi vatreni nacionalisti iz devedesetih sa područja bivše Jugoslavije danas su uljuđene demokrate koje već i same kao da počinju da veruju da se devedesete nisu ni dogodile, a kamoli da su oni u njima sudelovali na neki ne baš najsvetliji način... Možda je baš aktuelni hrvatski premijer Ivo Sanader u tom »propiranju« svoje stranke, Hrvatske demokratske zajednice, postigao najviše uspeha, pa je taj proces po njemu i dobio ime sanaderizacija.
Jedino se, od uistinu bitnih političkih post-YU aktera, Srpska radikalna stranka ovom procesu junački odupire, kao da joj je skala vremeplova stala negde na septembru 1991, pa ni makac odatle. Doduše, na neko se kratko vreme, nakon odlaska Vojislava Šešelja u pritvorsku jedinicu u Sheveningenu, moglo ponekome učiniti da radikali tiho menjaju makar dlaku, ako ne i ćud, no to nije dugo trajalo, pre će biti da je izgledalo kao kratkotrajno nesnalaženje nakon kojeg je stanje stabilizovano, a u opticaj su veselo vraćene i »ustaše«, i »izdajnici i strani plaćenici«, i bizarni ispadi svih vrsta, i Karlovac, Karlobag i ostale somnabulije jedne psihodelične polit-geografije.
Iz te radikalske lokomotive koja poletno fijuče u rikverc kao da je iskočila Maja Gojković, aktuelna gradonačelnica Novog Sada, ali i osoba koja je od samog početka uspona radikala deo »najužeg politbiroa«, nikada ispod četvrte ili pete pozicije po moći i uticaju u stranci; da i ne govorimo da je tokom najgorih i najsramnijih godina naših života nisu mimoišle ni stanovite državne funkcije... Ili ova samonajavljena kandidatkinja na nekim budućim predsedničkim izborima možda još nije iskočila, ali se popela na platformu pa samo merka pogodan trenutak da iskoči, a da se ne ugruva?
Da li je, dakle, Maja Gojković pripravnik za prvog zaista krupnog radikalskog otpadnika, ili neko ko će – uz beskrajnu dozu strpljenja – sanaderizovati radikale, ili su sve to puke tlapnje onih koji zaludno i uzaludno traže »rupu« u radikalskom konsenzusu o nemenjanju?
Ne cenim proroke i ne volim šarlatanski žanr političkog vidovnjaštva; vreme će pokazati u kojem će se od tri navedena pravca (uz bezbroj mogućih međuvarijanti) pokrenuti ova još mlada političarka (mlada, ali ne nužno i nepotrošena; to će zavisiti od mnogih faktora). O nekim se indicijama ipak može razumno govoriti, a one kažu da se nešto kuva: ako ništa drugo, Maja G. je odrastala i formirala se u okruženju odviše drugačijem od onog »tipično radikalskog« a da ne bi shvatila da je krajnje vreme – to jest, više je dvanest i pet nego pet do dvanaest – da se nešto vrlo vidljivo i sasvim neopozivo menja, i da, ovakvi kakvi su sada i do sada, radikali mogu još neko vreme prilično uspešno parazitirati na svojim populističkim mađioničarskim veštinama, ali da je to ipak zanat u možda sporom, ali neumitnom izumiranju, i da im je u tom slučaju sudbina na duži rok sasvim nevesela. A Maja će Gojković, to se jako jasno vidi, nastojati da svakako preživi taj mogući potop: sa radikalima, ako je to moguće, bez radikala, ako je to nužno.
Sve je to lepo, ali kako da se prema svemu tome odnosi neko ko svih tih pustih godina smatra radikale simptomima – i viroznim prenosiocima – najdubljeg moralnog i civilizacijskog pada u pisanoj istoriji Srbije?! Ako kažeš da te se sve to ne tiče, nećeš li biti rob vlastite tvrdoglavosti, nesposoban da utekneš od matrice »što gore to bolje«? Ako načelno prihvatiš i mogućnost i poželjnost »sanaderizacije« radikala, pa makar i preko jedne njihove nekada gotovo plavšićevski fanatične prvoborkinje, nije li to preveliki rizik da ispadneš naivan? Osim toga, nije li amoralno da se takvi ljudi jeftino izvuku iz nedostojnog epohalnog konteksta u koji su se sami bili zakopali, nije li moralno nepodnošljivo priznati im pravo da paradiraju okolo svojim novim ruhom kao nekakvi manekeni koji imaju odgovarajuće krpice za svaku političku sezonu, pokrivaljke golotinje za svaku istorijsku nepogodu?
Biće da ipak postoji jedan poouzdan test za moguću legitimizaciju »preokreta« ove vrste: to je odnos prema prošlosti, ličnoj i grupnoj. E, tu Maja Gojković – o ostalima iz dugogodišnje radikalske vrhuške besmisleno je trošiti reči – još ne može da dobaci, da se kvalifikuje za ozbiljnije razmatranje. Jer, po njenim lapidarnim iskazima na tu temu, ispada da se devedesetih nije dogodilo ništa strašno, a ako i jeste, za to nije kriva »srpska strana«, a ako i jeste, radikali nemaju ništa s tim, a ako i imaju, to nema nikakve veze sa njom. Njenim rečima rečeno: »ja i ne znam gde su Hrtkovci«. Verovatno je u međuvremenu zaboravila i gde su Karlovac, Virovitica i Karlobag, a možda i gde je Sheveningen. Da joj sve to ne bude malo mnogo? Jerbo, sve je to lepo i herclih, ali mi nismo deca: ako je ona »zaboravila« gde su Hrtkovci, moraće neko da joj osveži pamćenje; tek kada se priseti, i kaže nešto suvislo o tome i koječemu još, možda će dalje »razmatranje« imati nekog smisla. Mnogi pravosudni sistemi, uostalom, poznaju kategoriju svedoka pokajnika u obračunavanju sa zločinačkim udruženjima. A takva udruženja, bogme, deluju i u politici. Ali, svedok sa amnezijom, e, takav ipak ne može postojati: takav je onda tek jedan od veselog društva sa klupe. Maja Gojković je, čini se, trenutno u fazi u kojoj još veruje da će moći da prođe ispod duge bez osvrtanja unazad. Ako ostane tako, njoj su šanse za preskakanje sopstvene senke jako male, a radikalima baš nikakve. Uvek postoji, doduše, i rezervna varijanta: da su njihove šanse ogromne, a šanse srpskog društva minorne. Taj film smo, uostalom, već gledali; u slučaju reprizne projekcije, veliko je pitanje da li bi neko preživeo do kraja. I da li bi, uostalom, na kraju pisalo »kraj«, »The End« ili »kanjec filjma«?!
Postojanost uverenja, dakle, može zvučati kao nešto po sebi imponujuće, ali šta ćemo ako je neko dosledan u kobnim zabludama, u veličanju ili činjenju zla? Istorija, novija naročito, puna je onih koji su sudelovali u zlu, pa simbolički, ili možda opipljivije, otkupili svoj greh tako što su pomogli da se to zlo nekako suzbije. Ne moramo ići daleko, ni u prostoru ni u vremenu, da bismo došli do vrlo konkretnih primera: mnogi nekadašnji istaknuti pripadnici komunističke partokratije koja je nadobudno umišljala da sprovodi »svetsku revoluciju«, danas su dične perjanice liberalnog kapitalizma i evroatlantskih integracija; mnogi vatreni nacionalisti iz devedesetih sa područja bivše Jugoslavije danas su uljuđene demokrate koje već i same kao da počinju da veruju da se devedesete nisu ni dogodile, a kamoli da su oni u njima sudelovali na neki ne baš najsvetliji način... Možda je baš aktuelni hrvatski premijer Ivo Sanader u tom »propiranju« svoje stranke, Hrvatske demokratske zajednice, postigao najviše uspeha, pa je taj proces po njemu i dobio ime sanaderizacija.
Jedino se, od uistinu bitnih političkih post-YU aktera, Srpska radikalna stranka ovom procesu junački odupire, kao da joj je skala vremeplova stala negde na septembru 1991, pa ni makac odatle. Doduše, na neko se kratko vreme, nakon odlaska Vojislava Šešelja u pritvorsku jedinicu u Sheveningenu, moglo ponekome učiniti da radikali tiho menjaju makar dlaku, ako ne i ćud, no to nije dugo trajalo, pre će biti da je izgledalo kao kratkotrajno nesnalaženje nakon kojeg je stanje stabilizovano, a u opticaj su veselo vraćene i »ustaše«, i »izdajnici i strani plaćenici«, i bizarni ispadi svih vrsta, i Karlovac, Karlobag i ostale somnabulije jedne psihodelične polit-geografije.
Iz te radikalske lokomotive koja poletno fijuče u rikverc kao da je iskočila Maja Gojković, aktuelna gradonačelnica Novog Sada, ali i osoba koja je od samog početka uspona radikala deo »najužeg politbiroa«, nikada ispod četvrte ili pete pozicije po moći i uticaju u stranci; da i ne govorimo da je tokom najgorih i najsramnijih godina naših života nisu mimoišle ni stanovite državne funkcije... Ili ova samonajavljena kandidatkinja na nekim budućim predsedničkim izborima možda još nije iskočila, ali se popela na platformu pa samo merka pogodan trenutak da iskoči, a da se ne ugruva?
Da li je, dakle, Maja Gojković pripravnik za prvog zaista krupnog radikalskog otpadnika, ili neko ko će – uz beskrajnu dozu strpljenja – sanaderizovati radikale, ili su sve to puke tlapnje onih koji zaludno i uzaludno traže »rupu« u radikalskom konsenzusu o nemenjanju?
Ne cenim proroke i ne volim šarlatanski žanr političkog vidovnjaštva; vreme će pokazati u kojem će se od tri navedena pravca (uz bezbroj mogućih međuvarijanti) pokrenuti ova još mlada političarka (mlada, ali ne nužno i nepotrošena; to će zavisiti od mnogih faktora). O nekim se indicijama ipak može razumno govoriti, a one kažu da se nešto kuva: ako ništa drugo, Maja G. je odrastala i formirala se u okruženju odviše drugačijem od onog »tipično radikalskog« a da ne bi shvatila da je krajnje vreme – to jest, više je dvanest i pet nego pet do dvanaest – da se nešto vrlo vidljivo i sasvim neopozivo menja, i da, ovakvi kakvi su sada i do sada, radikali mogu još neko vreme prilično uspešno parazitirati na svojim populističkim mađioničarskim veštinama, ali da je to ipak zanat u možda sporom, ali neumitnom izumiranju, i da im je u tom slučaju sudbina na duži rok sasvim nevesela. A Maja će Gojković, to se jako jasno vidi, nastojati da svakako preživi taj mogući potop: sa radikalima, ako je to moguće, bez radikala, ako je to nužno.
Sve je to lepo, ali kako da se prema svemu tome odnosi neko ko svih tih pustih godina smatra radikale simptomima – i viroznim prenosiocima – najdubljeg moralnog i civilizacijskog pada u pisanoj istoriji Srbije?! Ako kažeš da te se sve to ne tiče, nećeš li biti rob vlastite tvrdoglavosti, nesposoban da utekneš od matrice »što gore to bolje«? Ako načelno prihvatiš i mogućnost i poželjnost »sanaderizacije« radikala, pa makar i preko jedne njihove nekada gotovo plavšićevski fanatične prvoborkinje, nije li to preveliki rizik da ispadneš naivan? Osim toga, nije li amoralno da se takvi ljudi jeftino izvuku iz nedostojnog epohalnog konteksta u koji su se sami bili zakopali, nije li moralno nepodnošljivo priznati im pravo da paradiraju okolo svojim novim ruhom kao nekakvi manekeni koji imaju odgovarajuće krpice za svaku političku sezonu, pokrivaljke golotinje za svaku istorijsku nepogodu?
Biće da ipak postoji jedan poouzdan test za moguću legitimizaciju »preokreta« ove vrste: to je odnos prema prošlosti, ličnoj i grupnoj. E, tu Maja Gojković – o ostalima iz dugogodišnje radikalske vrhuške besmisleno je trošiti reči – još ne može da dobaci, da se kvalifikuje za ozbiljnije razmatranje. Jer, po njenim lapidarnim iskazima na tu temu, ispada da se devedesetih nije dogodilo ništa strašno, a ako i jeste, za to nije kriva »srpska strana«, a ako i jeste, radikali nemaju ništa s tim, a ako i imaju, to nema nikakve veze sa njom. Njenim rečima rečeno: »ja i ne znam gde su Hrtkovci«. Verovatno je u međuvremenu zaboravila i gde su Karlovac, Virovitica i Karlobag, a možda i gde je Sheveningen. Da joj sve to ne bude malo mnogo? Jerbo, sve je to lepo i herclih, ali mi nismo deca: ako je ona »zaboravila« gde su Hrtkovci, moraće neko da joj osveži pamćenje; tek kada se priseti, i kaže nešto suvislo o tome i koječemu još, možda će dalje »razmatranje« imati nekog smisla. Mnogi pravosudni sistemi, uostalom, poznaju kategoriju svedoka pokajnika u obračunavanju sa zločinačkim udruženjima. A takva udruženja, bogme, deluju i u politici. Ali, svedok sa amnezijom, e, takav ipak ne može postojati: takav je onda tek jedan od veselog društva sa klupe. Maja Gojković je, čini se, trenutno u fazi u kojoj još veruje da će moći da prođe ispod duge bez osvrtanja unazad. Ako ostane tako, njoj su šanse za preskakanje sopstvene senke jako male, a radikalima baš nikakve. Uvek postoji, doduše, i rezervna varijanta: da su njihove šanse ogromne, a šanse srpskog društva minorne. Taj film smo, uostalom, već gledali; u slučaju reprizne projekcije, veliko je pitanje da li bi neko preživeo do kraja. I da li bi, uostalom, na kraju pisalo »kraj«, »The End« ili »kanjec filjma«?!