(Komentar *)
Kakvi sve „senzacionalni“ preokreti za manje od sedam dana, kakvi vrući vetrovi ničega, kakve bure u čaši vode, i šta je ishod svega toga? Aleksandar Vučić je predsednički kandidat SNS i svega što je vlast u Srbiji, a Tomislav Nikolić je... ne zna se šta tačno, osim što je predsednik države u neopozivom odlasku. Da li je njegova kandidatura mimo i protiv Vučićeve volje na koncu bila samo blef u vašarskom stilu u svrhu tvrđenja pazara (i ako je pazar utvrdio – šta je unutra), ili je s njom mislio ozbiljno ali se slomio pod pritiskom ili ga je uhvatila mala snaga kad je bolje sagledao ko i šta sve je protiv njega, možda (više) i nije tako važno. Koja god da je bila tehnika i šta god da je bio motiv, Nikolić je na kraju ovom sumornom šaradom samo potvrdio da se Srbija pretvorila u poligon za neograničeno isterivanje samovolje jednog čoveka, a taj „jedan čovek“ se ne preziva Nikolić.
Šta nam motivi, povod, tok i ishod svega toga govore, recimo, o političkom identitetu i ukupnom integritetu Srpske napredne stranke, daleko najveće organizacije te vrste u današnjoj Srbiji, istinskog „stuba poretka“?
Tomislav Nikolić u pratnji Aleksandra Vučića, tada potpredsednika SNS-a, nakon pobede na predsedničkim izborima 2012. godine
Otkad na svetu ima političkih stranaka, ima i raskola unutar njih; neki se uspešno prevaziđu, drugi ne, pa se stranke cepaju i nastaju nove. Kada čovek koji je bez sumnje osnivač stranke, jedini bez kojeg je sigurno ne bi ni bilo, najavi „akciju“, makar i bez privole trenutnog establišmenta, logika i iskustvo govore nam da u stranci dolazi do previranja, pregrupisanja, ukopavanja u rovove pred odsudnu bitku za osvajanje ili zadržavanje kote zvane Većina.
Ništa, baš ništa od toga nije se desilo u SNS-u, osim ako SNS to krije tako vešto da bi mu trebalo dodeliti sve glumačke Oskare, uz avans od deset godina. Kako je moguće da baš niko, ni najmarginalniji marginalac u SNS, nije javno krenuo „s Tomom“? Kako su mogući ti „severnokorejski“ monoliti, te podrške koje prete da ozbiljno prevaziđu stoodstotni procenat, taj (za sada virtuelni) huk mase, koja je sebi izvikala idola, i ne treba joj drugih idola osim njega?
U jednostavnijoj formi, ovo bi pitanje moglo da bude i ovakvo: kakav je uopšte identitet te stranke, da li su ljudi koji su verovali u njen potencijal da menja Srbiju, pa još nabolje, nekako ostavljeni po strani i gurnuti u ćošak, ili ih naprosto nema? Ako ih nema, koga ima?
Ne bi mi bilo teško da ovako nižem upitnike do kraja teksta, i svaki bi imao smisla. Kaže se, recimo, da se podrškom „Vučićevoj“ opciji, kroz podršku toj kandidaturi, daje potpora „proevropskoj“ agendi, a da je sve što bi vuklo na suprotnu stranu „prokremaljsko“ ili takvo nešto.
Zamislite na trenutak da vas neko sili da, zarad višeg interesa, svakog dana prošetate goli glavnim gradskim trgom. Dopala bi vam se ideja da doprinosite javnom interesu, ali verovatno ne biste pristali da to radite baš na taj način, iako nikakvu realnu štetu drugome niti sramotu sebi ne biste tako priuštili. E, od disciplinovanih naprednjaka, ili „nikolićara“ među njima, traži se da dokažu da ne samo da su uvek za i uz Vučića šta god da odluči i da mu se prohte, a da će Nikolić biti ono što mu biti mora, nego da će pri tome još biti apsolutno oduševljeni. Nije pošteđen čak ni Radomir Nikolić, sin predsednika države.
Šta je spojilo Zoranu Mihajlović sa tvrdokornim desničarem sa margine
U redu, ali šta ako je ipak principijelno i svetonazorsko pitanje? Da bih u to poverovao, morao bih najpre da prihvatim da je „normalno“ da, na primer, Zorana Mihajlović i Vladimir Đukanović gromko i snažno „drukaju“ za istog kandidata, a do tada nisu mogli da se slože ni da je gavran crn. Koja to „ideologija“ i koje to „vrednosti“ povezuju jednu ideološki ravnodušnu tehnomenadžerku i jednog tvrdokornog desničara sa društvene margine? Ništa, osim zajedničke potrebe da na vlasti ostane i opstane onaj koji im je omogućio sve što su stekli – pri čemu ne mislim samo i ne mislim nužno na tzv. materijalna dobra – i bez kojeg ni njihovi „različiti pristupi“ ne vrede ni po lule duvana.
Takvima – a izgleda da „netakvih“ i nema – Nikolić realno nije imao mnogo da ponudi: tek razvodnjenu verziju starih nazora. Zgodno okačivši mačku o rep. Vučić je, pak, kontinuitet uspešne i efektne unutrašnje okupacije. Tu nije nimalo teško odabrati. Gvint je u tome da se u normalnijim strankama i društvima, u tu vrstu izbora između kuge i kolere ne možete ni dovesti. U ovim drugim, ono do čega se ne možete dovesti je – bilo kakav stvarni izbor. Metonimija tog stanja bezalternativnosti je Severna Koreja. I zato je Vučić, na razvalinama SNS kao kakve-takve ideološki profilisane stranke, dobio kim-il-sungovski procenat glasova, a Nikolić lepu, čistu, zaokruženu – nulu. I sad ti posle svega ne odustani od kandidature...
* Mišljenja izrečena u ovom tekstu ne odražavaju nužno stavove Radija Slobodna Evropa