(Komentar*)
Danas bi u Briselu trebalo da počne još jedan krug zvaničnih razgovora Srbije i Kosova, reprezentovanih na najvišem nivou, od svojih predsednika i premijera, Nikolića i Vučića, Tačija i Mustafe.
Uvek je dobro razgovarati, čak i kad se baš i ne zna o čemu, to jest, šta je konkretno na stolu. Nije tako strašno ako to ne znamo mi koji te razgovore i pregovore nećemo voditi, niti ćemo im prisustvovati; nevolja je ako ne znaju ni oni koji hoće. A čini se da je baš tako. Pa onda nekako ispada da se u Brisel leti – uzgred, sva sreća da se leti, ko zna kakve bi ideje nekome mogle pasti na pamet da se putuje, recimo, vozom – samo zato da bi se "nešto dešavalo", da bi svi "pokazali konstruktivnost", dakle, da je proces otvoren potpisivanjem Briselskog sporazuma i dalje živ.
Da li je to malo ili mnogo? Zavisi od toga kakva su vam očekivanja. A očekivanja, po svoj prilici, zavise od toga koliko znate o akterima ovih razgovora. Što više znate, bojim se, očekivanja su vam utoliko manja. Trenutno su otprilike u fazi: "dobro je, neka se priča, makar i uprazno, samo da se ne puca".
Da li je stvarno dotle došlo, da je već i puko održavanje mira – koji je u političkom smislu tek primirje, jer nema konsenzusa ni oko bazičnih pitanja – nešto čime treba biti prezadovoljan, ili je sve to namerno izdramatizovani unutrašnjepolitički šou, u kojem i Beograd i Priština mnogo glumataju i prenemažu se, iz razloga pre svega interne naravi, to jest, zarad borbe sa sopstvenom političkom konkurencijom?
Biće da ima i jednog i drugog, ali onog drugog više; trenutno pogotovo sa beogradske strane, jer je Srbija pred još jednim tradicionalnim sezonskim izborima, u najmanju ruku predsedničkim, pa vlastima valja bildovati patriotski rejting. Sve drugo je ionako propagandno izbildovano do i preko svake mere podnošljivosti.
Kad ne bi tako ozbiljne stvari bile u pitanju, pre svega nebrojene ljudske sudbine, čovek bi mogao slatko da se smeje jalovom vrćenju u mestu i zamišljenim dijalozima koje kao da je pisao Ežen Jonesko ili neki drugi majstor teatra apsurda. Kako, naime, drugačije protumačiti recimo izjavu premijera Vučića da "razgovori neće biti nimalo jednostavni, da se polazi s dve suprotstavljene premise, oni da je Kosovo nezavisno, mi da je deo teritorije Srbije"? Eh, a mi baš mislili – ko zna šta li je problem i gde li je zapelo?
Šta ova izjava, doslovno shvaćena, uopšte može da znači, ako ne direktno priznanje da se već dugi niz godina ne dešava ništa bitno novo, to jest, da se dve strane nisu pomerile ni za pedalj od svojih početnih pozicija, što će reći da se zapravo ne dešava savršeno ništa smisleno i korisno, kamoli strateški dalekosežno, nego se samo u beskraj kupuje vreme i jalovo razvlače živci?
Ovo Vučićevo "otkrivanje tople vode" upozorava nas i na to da bi, što se pregovaračkih elita tiče, sve moglo komotno da traje unedogled, jer do pomeranja bilo koje od ovih dveju pozicija načelno ne mora da dođe nikada, zar ne? Pri čemu se ne treba ni zanositi iluzijom da su dve strane u ovom smislu baš ravnopravne: jasno je ko će tu pre ili kasnije morati da krene u susret realnosti, kako onoj "na terenu" tako i globalno diplomatskoj.
"Očekivanja su trenutno otprilike u fazi: 'dobro je, neka se priča, makar i uprazno, samo da se ne puca'."
Vlast u Beogradu je ta koja fundamentalno odbacuje empirijski potvrđenu i lako vidljivu stvarnost, kao da se nada da će ova nestati ako dovoljno dugo drže oči zatvorenima. Utoliko je kosovski predsednik Tači u komotnijoj poziciji kad kaže, ne verujući ni sam u ono što govori, da će se "ova runda pregovora završiti priznavanjem nezavisnosti Kosova od Srbije". Naravno da neće, ali kosovska strana u tom smislu ima sve vreme ovog sveta da čeka na to. Njoj naprosto ne može izmaći ono što praktično već ima, dok Srbija ne može u praksi da povrati ono što joj je istorijski izmaklo. Silom to ne može da učini čak ni kad bi htela i kad bi imala i s kim i s čim, a diplomatski i politički joj je to sasvim neizvedivo i bizarno utopijski.
Ako se to ne može očekivati, šta može? U najboljem slučaju, neki mali praktični pomaci, koji bi mogli olakšati život i Srba i Albanaca, i Srbije i Kosova. U nešto slabijem i nešto realnijem slučaju, nešto malo demonstrativnog mrcvarenja bez naročitog učinka i dejstva na stvarnost, to jest, ne bar na onu stvarnost na koju bi trebalo da utiče. Druga je priča ako govorimo o stvarnosti politikantskih igara bez kraja.
Što se ovdašnjih, beogradskih aktera tiče, daleko najmoćniji čovek u Srbiji nalazi se u permanentnoj predizbornoj kampanji – iz koje sasvim sigurno neće izaći sve dok se bude bavio politikom – tako da ne treba ni na trenutak sumnjati da će mu i u Briselu glavna briga biti šta da kaže ili ne kaže, učini ii ne učini, a što bi mu dobro došlo pred izbore na proleće. O kojima niko u Srbiji, pa možda ni sam Vučić, ne zna čak ni kakvi će uopšte biti, a kamoli ko će na njima "trčati", a ko neće. Nema veze, zato znamo nešto drugo, lično nas je Vučić prosvetlio objasnivši suštinu kosovskog problema. Koji je ujedno iz perspektive vlasti i mogući zlatni rudnik i trajni blagoslov: odatle se još dugo dugo mogu eksploatisati politički poeni i izvlačiti dividende paradnog rodoljublja rasterećenog bilo kakvog dužničkog odnosa prema činjenicama.
Kako god bilo, valjalo bi proveriti šta piše na avionu kojim će Nikolić i Vučić doleteti iz Beograda, te kakvo mu je unutrašnje likovno uređenje. S ovim ljubiteljima radikalnih performansa čovek nikada nije dovoljno na oprezu.