Piše: Teofil Pančić
(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)
U društvima koja su suštinski prestala da se razvijaju i koja uporno "šlajfuju" na nekoj od ranije dosegnutih tačaka razvoja, proticanje vremena postoji jedino kao puka astrofizička činjenica: prosto, svemir stari, i Zemlja u njemu, i ljudi na njoj, ali zapravo se ništa drugo ne događa. Sadržinski gledano, vreme stoji.
Kada, recimo, Srpska pravoslavna crkva dodeli svoje najviše priznanje, Orden Svetog Save i reda, aktuelnom predsedniku Republike, i kada se taj predsednik zove Aleksandar Vučić (sa svim biografskim prtljagom njegovim, ali i sa svim aktuelnim njegovim ogrešenjima o državu koju vodi, o njene stanovnike i njene institucije), i kada je obrazloženje te dodele onakvo kakvo su sročili crkveni oci, i kada nagrađeni uzvrati onim rečima koji je uzvratio, posmatraču se neminovno učini da je zaglavljen u vremenskoj mašini, jer bi se cela ta ceremonija, sa svim nagrađenima i nagraditeljima, sa celom njihovom retorikom i verbalnom ornamentikom i pirotehnikom, sa svim idejama i vrednostima koje emaniraju, sa tim kičeroznim jezikom "plemenskog bratstva" u srećnom okupljanju u ritualima samodivljenja, mogla isto tako odigrati i 1989, i 1993, i 1998, i bilo kada u vremenima koja Srbija navodno većinski želi da zaboravi i ne želi da joj se ponove. A i ne mogu realno da se ponove, i to iz tehničkih razloga: jer nikada, izgleda, nisu čestito ni završena. Možda su se malo pritajila na neko vreme, i to je sve.
S druge strane, reći će neko, možda je ipak preambiciozno tražiti neki dublji sadržaj ili ne daj bože smisao u ovakvim ritualnim samohvaljenima i samočestitanjima naših lumpen-elita, jer je stvar "zapravo" kud i kamo banalnija i naposletku se radi samo o međusobnom pridržavanju, da svi ostanu tamo gde su sada, jer im je baš dobro tu gde su sada, i ne bi oni tu ništa da menjaju.
Jasno je da Vučiću ovakve laudacije sa bilo kojeg mesta, a kamoli sa crkvenog trona, jako dobro prijaju u trenutku kada, možda, napokon mora da se suoči sa svim ambisnim dubinama "rešavanja kosovskog pitanja", a kada ga društvene elite, naročito intelektualne, polako ali nepovratno napuštaju, i to sa različitih strana političkog, ideološkog i vrednosnog spektra, svaka iz svojih razloga.
Pročitajte i ovo: Grenel u Prištini sa Kurtijem i Tačijem o dijalogu sa SrbijomA Vučić, uprkos svim raskošnim osebujnostima svoje ličnosti, ipak dobro zna koliko mu je takva podrška potrebna, i koliko je na duži rok teško i neudobno ostajati na vlasti samo uz podršku onih koji niti razumeju šta i koga podržavaju, niti postoji neka izglednija mogućnost da nekada shvate koliko je toga što ne shvataju.
Crkvenom vrhu je, pak, učvršćenje bliskog "sojuza" s nekim ko vrlo čvrsto drži poluge vlasti i moći i za koga procenjuju da bi mogao da se održi još dugo, nasušna statusna potreba, projekcija dugoročnog obezbeđivanja sopstvenog interesa, pojedinačnog, grupnog i institucionalnog.
Naposletku, ne bi trebalo zanemariti ni autentičnu uzajamnu ideološku simpatiju. Nije li crkveni vrh od početka bio u prvim redovima "nacionalne revolucije", još od druge polovine osamdesetih? Nisu li to takođe, iz svog pomalo specifičnog ugla, bili i Vučić i njegovo radikalsko društvo?
I nije li to i dalje, uprkos donekle promenjenoj retorici, važeće i za naprednjačku inkarnaciju Vučićevog političkog projekta? Otuda nije tek slučajno i nije tek lahorasta fraza kada patrijarh govori o Srbiji pre Vučića kao o beznadnoj, zaturenoj i zapuštenoj zemlji oklevetanoj za genocid, a o ovoj koju on sedam godina gradi kao o zemlji procvata i berićeta.
Pročitajte i ovo: Uloga Turske u odnosima Srbije i BiHA to što triling "glavnih" počastvovanih dopunjava notorni Mile Dodik, večiti veliki meštar srpskog entiteta Bosne i Hercegovine, takođe je deo priče o ničim nepomućenom kontinuitetu sa vremenima nesreće, poraza, sramote i pada. I o relativnosti protoka vremena u srpskom delu kosmosa.
Pa kad posmatrač sa strane baci pogled na taj tužni skup, na kojem su jedni drugima i sami sebi čestitali neki od korifeja naše zajedničke nesreće, naposletku ne može a da se ne složi da, ako ništa drugo, ti ljudi uistinu pripadaju jedni drugima. A to što nekako uporno ispada kao da mi ostali nemamo boljih od njih, ili ako ih imamo onda ih krijemo i od sebe samih, to je jedna druga, osobito tugaljiva priča, svakako bez hepienda.