Frenetično skandiranje ruskom premijeru Vladimiru Putinu i transparenti sa porukama Rusiji na severnoj tribini stadiona Crvene zvezde, poslednje su od mnogih vansportskih stvari koje su se u proteklih dvadeset godina dogodile na terenima u Srbiji i van njih.
Kako i dalje navijačkog nasilja i političke instumentalizacije sporta ima u izobilju i ako je, kako kažu sociolozi, tuča na fudbalskom terenu Maksimira, 13. maja 1990. godine, označila početak rata u bivšoj Jugoslaviji, postavlja se pitanje - kako sa tim problemom Srbija stoji danas?
„Nije kao bure baruta. Jesmo se odmakli, ali ne u onolikoj meri u kojoj sam očekivao”, kaže sociolog Dragan Koković, autor knjige „Društvo, nasilje i sport“.
Zbog toga je UEFA, Evropska fudbalska unija, dala poslednje upozorenje Srbiji, i to direktnom posetom njenog predsednika, Mišela Platinija, srpskom predsedniku Borisu Tadiću, koji mu je u četiri oka poručio:
„Ili zaustavite nasilje, ili će vaši klubovi i nacionalni tim biti isključeni iz svih takmičenja!“
Kap, koja je prelila čašu, bilo je divljanje srpskih huligana u Đenovi, na utakmici Italija-Srbija.
Dok je zgrožena publika u Evropi gledala ekstremne navijače iz Srbije maskirane fantomkama, u majicama sa mrtvačkim glavama, kako demoliraju tribine i obračunavaju se sa policijom, pitala se, kao i najveći deo ovdašnje javnosti, čemu takvo nasilje?
Mada se odgovor nazire u brojnim studijama koje govore o potkulturi nasilja u Srbiji i preživelom modelu devedesetih, Jovan Šurbatović, funkcioner Fudbalskog saveza Beograda, veruje da je ceo odgovor moguće sažeti.
„Atmosfera na fudbalskim stadionima je samo odraz opšteg stanja u društvu. To je uvek bilo tako. Da živimo švedskim standardom - da li mislite da bi pričali o nasilju na stadionima?”, kaže Jovan Šurbatović.
Beskompromisan obračun
Brojke govore da je samo 2,5 odsto uhapšenih huligana sudski procesirano - i tu bi mogao da bude ključ problema. Vođe takozvanih navijača voze skupocene džipove, iako nemaju ni dan radnog staža, često se vezuju i za trgovinu drogom, i skoro nikada nisu kažnjavane za nasilje, pa često i revolveraške obračune.
Snežana Marković Samardžić, ministarka omladine i sporta, rekla je da je crvena linija povučena i da je država krenula u beskompromisan obračun.
„Najvažnije od svega je akcija i postoji ozbiljan politički angažman u Srbiji da se to promeni. Ništa ne može brzo, ali to nije opravdanje. Kad ima akcije, odmah usledi neka reakcija. Sve što mi radimo, jedna Đenova sruši. Mi obdan radimo, obnoć neko ruši”, kaže Snežana Marković Samardžić.
Međutim, iako je to predloženo, država nije zabranila ekstremne navijačke grupe ni posle serija brutalnih incidenata, ubistava, pretnji novinarima, nasilja na raznim političkim skupovima, paljenja Bajrakli džamije i napada na ambasade u Beogradu.
Sociolog sporta, Dragan Koković, ukazuje na to da je na ovim prostorima česta praksa politička instrumentalizacija navijačkih grupa.
„Postoji neka vrsta politizacije sporta. Dakle, opet imamo na delu politizaciju, nacionalizam, nalete mračnih strasti, orgije mržnje, koje su se događale. A sigurno da sport može biti seizmograf na neke druge stvari koje će se događati. Stadion je jedno veliko sabirno mesto emocija i iskazivanja nezadovoljstva”, kaže Koković.
Zato, kaže ministarka Snežana Marković Samardžić, sve partije i praktično celo društvo jasno moraju da se distanciraju od nasilja.
„Što se tiče političke pozadine, nje imate u svemu, jer u Srbiji je to najčešće povezivano. Međutim, mi radimo na tome da bude institucionalna borba i to je odgovornost Vlade. A politička borba je odgovornost svih političkih činilaca”, naglašava ministarka.
Uzajamna manipulacija
Kao dokaz da u poslednje vreme važi nulta tolerancija za huligane, država je saopštila podatak da je u odnosu na prethodnu godinu broj incidenata na sportskim događajima smanjen za 20 odsto. Ali, kako kaže jedan od legendarnih jugoslovenskih sportskih komentatora – Statistika je kao bikini. Otkriva mnogo, ali ne pokazuje ništa.
„Na kraju krajeva, sva ta žestoka agresija, koja se preliva na stadionu, ima svoje uzore u političarima. Videćete kampanju sad pred izbore. Ta kampanja će biti žestoka, kao i jezik u tim izbornim utakmicama. Isto kao što se mrze navijači, mrze se i političari međusobno. Prema tome, to je uzajamna manipulacija”, ocenjuje Dragan Koković.
Za same sportiste, nema ničeg goreg nego igrati u atmosferi nasilja. Bivši fudbaler Stanislav Karasi, legenda jugoslovenskog fudbala i strelac čuvenog gola u Atini za odlazak na Evropsko prvenstvo 1974. godine protiv Grčke, kaže:
„Svako nasilje ima svoj loš putokaz jer svi se borimo za pravdu i nešto posebno, specijalno sportisti. Kad igraju u takvoj atmosferi, ili kad im se desi nešto loše na utakmici, to ostavlja traga. Svi mi sportisti smatramo da smo vesnici mira, sreće i radosti. Fudbal je radost, a kod nas je postao rat."
A čak i davne 1965. ili 1966., seća se Karasi, na derbiju Partizan – Zvezda, desilo se da je provaljena stadionska ograda, ali reakcija publike bila je drugačija nego danas.
„Oko terena je bilo između 5.000 i 8.000 gledalaca a niko nije ušao na teren. To je bilo savršenstvo jedne priredbe, jedne radosti. Ja bih voleo da se to vrati i da doživim, sad u ovim godinama, radost da navijači navijaju, a ne da ruše", kaže Stanislav Karasi.
Bivši fudbaler Jovan Šurbatović, veruje da se celo klupko politike, navijača i nasilja jednostavno može razrešiti.
„Imam konkretan predlog - podvucimo crtu i krenimo u strogu primenu zakona, da znaju ljudi šta ih čeka. Jer ako znate da možete da se ponašate kako hoćete, a da sutra ne odgovarate, jer ima neko da vas zaštiti, od te priče nema ništa i ona se pretvara u karikaturu”, smatra Jovan Šurbatović.
Ipak, kako zaključuje Dragan Koković, dok ovde sport prestane da bude više od igre, proći će još mnogo vremena.
„To će se dogoditi onog trenutka kad u zemlji bude jedan kvalitet života, kad ljudi ne budu u nekim egzistencijalnim frustracijama, kada ljudi budu ispraćali trenere mahanjem belom zastavom, a ne paljenjem stativa”, kaže Koković.
Do tada, možda Srbiji pomogne najavljena nova specijalna policijska jedinica, koja će suzbijati nasilje u sportu, i informacioni centar koji će prikupljati podatke o navijačkim grupama i izgrednicima.
Kako i dalje navijačkog nasilja i političke instumentalizacije sporta ima u izobilju i ako je, kako kažu sociolozi, tuča na fudbalskom terenu Maksimira, 13. maja 1990. godine, označila početak rata u bivšoj Jugoslaviji, postavlja se pitanje - kako sa tim problemom Srbija stoji danas?
„Nije kao bure baruta. Jesmo se odmakli, ali ne u onolikoj meri u kojoj sam očekivao”, kaže sociolog Dragan Koković, autor knjige „Društvo, nasilje i sport“.
Zbog toga je UEFA, Evropska fudbalska unija, dala poslednje upozorenje Srbiji, i to direktnom posetom njenog predsednika, Mišela Platinija, srpskom predsedniku Borisu Tadiću, koji mu je u četiri oka poručio:
„Ili zaustavite nasilje, ili će vaši klubovi i nacionalni tim biti isključeni iz svih takmičenja!“
Kap, koja je prelila čašu, bilo je divljanje srpskih huligana u Đenovi, na utakmici Italija-Srbija.
Dok je zgrožena publika u Evropi gledala ekstremne navijače iz Srbije maskirane fantomkama, u majicama sa mrtvačkim glavama, kako demoliraju tribine i obračunavaju se sa policijom, pitala se, kao i najveći deo ovdašnje javnosti, čemu takvo nasilje?
Mada se odgovor nazire u brojnim studijama koje govore o potkulturi nasilja u Srbiji i preživelom modelu devedesetih, Jovan Šurbatović, funkcioner Fudbalskog saveza Beograda, veruje da je ceo odgovor moguće sažeti.
„Atmosfera na fudbalskim stadionima je samo odraz opšteg stanja u društvu. To je uvek bilo tako. Da živimo švedskim standardom - da li mislite da bi pričali o nasilju na stadionima?”, kaže Jovan Šurbatović.
Beskompromisan obračun
Brojke govore da je samo 2,5 odsto uhapšenih huligana sudski procesirano - i tu bi mogao da bude ključ problema. Vođe takozvanih navijača voze skupocene džipove, iako nemaju ni dan radnog staža, često se vezuju i za trgovinu drogom, i skoro nikada nisu kažnjavane za nasilje, pa često i revolveraške obračune.
Snežana Marković Samardžić, ministarka omladine i sporta, rekla je da je crvena linija povučena i da je država krenula u beskompromisan obračun.
„Najvažnije od svega je akcija i postoji ozbiljan politički angažman u Srbiji da se to promeni. Ništa ne može brzo, ali to nije opravdanje. Kad ima akcije, odmah usledi neka reakcija. Sve što mi radimo, jedna Đenova sruši. Mi obdan radimo, obnoć neko ruši”, kaže Snežana Marković Samardžić.
Međutim, iako je to predloženo, država nije zabranila ekstremne navijačke grupe ni posle serija brutalnih incidenata, ubistava, pretnji novinarima, nasilja na raznim političkim skupovima, paljenja Bajrakli džamije i napada na ambasade u Beogradu.
Sociolog sporta, Dragan Koković, ukazuje na to da je na ovim prostorima česta praksa politička instrumentalizacija navijačkih grupa.
„Postoji neka vrsta politizacije sporta. Dakle, opet imamo na delu politizaciju, nacionalizam, nalete mračnih strasti, orgije mržnje, koje su se događale. A sigurno da sport može biti seizmograf na neke druge stvari koje će se događati. Stadion je jedno veliko sabirno mesto emocija i iskazivanja nezadovoljstva”, kaže Koković.
Zato, kaže ministarka Snežana Marković Samardžić, sve partije i praktično celo društvo jasno moraju da se distanciraju od nasilja.
„Što se tiče političke pozadine, nje imate u svemu, jer u Srbiji je to najčešće povezivano. Međutim, mi radimo na tome da bude institucionalna borba i to je odgovornost Vlade. A politička borba je odgovornost svih političkih činilaca”, naglašava ministarka.
Uzajamna manipulacija
Kao dokaz da u poslednje vreme važi nulta tolerancija za huligane, država je saopštila podatak da je u odnosu na prethodnu godinu broj incidenata na sportskim događajima smanjen za 20 odsto. Ali, kako kaže jedan od legendarnih jugoslovenskih sportskih komentatora – Statistika je kao bikini. Otkriva mnogo, ali ne pokazuje ništa.
„Na kraju krajeva, sva ta žestoka agresija, koja se preliva na stadionu, ima svoje uzore u političarima. Videćete kampanju sad pred izbore. Ta kampanja će biti žestoka, kao i jezik u tim izbornim utakmicama. Isto kao što se mrze navijači, mrze se i političari međusobno. Prema tome, to je uzajamna manipulacija”, ocenjuje Dragan Koković.
Za same sportiste, nema ničeg goreg nego igrati u atmosferi nasilja. Bivši fudbaler Stanislav Karasi, legenda jugoslovenskog fudbala i strelac čuvenog gola u Atini za odlazak na Evropsko prvenstvo 1974. godine protiv Grčke, kaže:
„Svako nasilje ima svoj loš putokaz jer svi se borimo za pravdu i nešto posebno, specijalno sportisti. Kad igraju u takvoj atmosferi, ili kad im se desi nešto loše na utakmici, to ostavlja traga. Svi mi sportisti smatramo da smo vesnici mira, sreće i radosti. Fudbal je radost, a kod nas je postao rat."
A čak i davne 1965. ili 1966., seća se Karasi, na derbiju Partizan – Zvezda, desilo se da je provaljena stadionska ograda, ali reakcija publike bila je drugačija nego danas.
„Oko terena je bilo između 5.000 i 8.000 gledalaca a niko nije ušao na teren. To je bilo savršenstvo jedne priredbe, jedne radosti. Ja bih voleo da se to vrati i da doživim, sad u ovim godinama, radost da navijači navijaju, a ne da ruše", kaže Stanislav Karasi.
Bivši fudbaler Jovan Šurbatović, veruje da se celo klupko politike, navijača i nasilja jednostavno može razrešiti.
„Imam konkretan predlog - podvucimo crtu i krenimo u strogu primenu zakona, da znaju ljudi šta ih čeka. Jer ako znate da možete da se ponašate kako hoćete, a da sutra ne odgovarate, jer ima neko da vas zaštiti, od te priče nema ništa i ona se pretvara u karikaturu”, smatra Jovan Šurbatović.
Ipak, kako zaključuje Dragan Koković, dok ovde sport prestane da bude više od igre, proći će još mnogo vremena.
„To će se dogoditi onog trenutka kad u zemlji bude jedan kvalitet života, kad ljudi ne budu u nekim egzistencijalnim frustracijama, kada ljudi budu ispraćali trenere mahanjem belom zastavom, a ne paljenjem stativa”, kaže Koković.
Do tada, možda Srbiji pomogne najavljena nova specijalna policijska jedinica, koja će suzbijati nasilje u sportu, i informacioni centar koji će prikupljati podatke o navijačkim grupama i izgrednicima.