U Temi sedmice istražujemo da li su televizijski gledaoci u regiji „poludili“ za takozvanim realitijima i postoji li razlika od države do države. Bavimo se i pitanjem otkud želja da se viri u tuđi život, kako je objašnjavamo, tko su sudionici takvih programa i zašto, tko takve emisije više gleda, urbana ili ruralna populacija, mlađi ili stariji, obrazovaniji ili manje obrazovani i postoji li nešto što bi mogli nazvati balkanskim voajerizmom.
Suradnja: Gordana Sandić Hažihasanović, Želimir Bojović, Sead Sadiković, Goran Vežić, Anamari Repić
Veliki Brat, Kuća Velike Mame, Ja imam talent - neki su od projekata "TV stvarnosti" koji se prate u Bosni i Hercegovini. TV reality show, koji briše granicu između osobnog i javnog, ukusa i neukusa, kulture i primitivizma - ima sve više gledatelja u Bosni i Hercegovini.
TV stvarnosti ili TV reality show, viđen očima humoriste Miladina Berića:
„Dok ne znamo šta bi prvo,
Farmu, Kuću ili Ostrvo,
Pitamo se s puno jeda
Da li neko i nas gleda?
Da li nas neko barem trunku
Dnevno gleda kroz špijunku?
Da li ispred svakih vrata
Bdije sjenka Velikog Brata?
Došlo je, eto, takvo doba
Da zavidi Tarzan Čiti
I sam čova posta roba
Made in show reality.“
A građani o ovim programima kažu sledeće:
„Pratim sve reality show, čisto da vidim kako se ljudi ponašaju, njihovu želju za uspjehom, šta su ljudi spremni da urade.“
„Svaki put kada upalim TV, na svakom programu po jedan reality show, tako da se gubi smisao svega toga.“
„To samo zaglupljuje narod. Pratim ono što me interesuje.“
„Reality show je moj veliki pležer, mada ne odvajam dovoljno vremena koliko bih volio da odvojim.“
Poznati sarajevski psihijatar, doktor Slobodan Loga:
„Koji su psihološki motivi? Iskristalisalo se da je to zbir dvije perverzije, a to voajerizma i egzibicionizma. Ljudi vole da zavire u nešto što se odigrava, a da nije po scenariju. A ovi koji učestvuju u tome, oni moraju da imaju neku sklonost ka egzibicionizmu, kada pristaju na takvu predstavu.“
Poznati sarajevski psihijatar, doktor Slobodan Loga:
„Koji su psihološki motivi? Iskristalisalo se da je to zbir dvije perverzije, a to voajerizma i egzibicionizma. Ljudi vole da zavire u nešto što se odigrava, a da nije po scenariju. A ovi koji učestvuju u tome, oni moraju da imaju neku sklonost ka egzibicionizmu, kada pristaju na takvu predstavu.“
Novinar sarajevske 202 i muzičar Arnel Šarić:
„Ljudi nemaju privatnog života i dosadno im je. Mi smo zemlja u kojoj najbolje uspijevaju igre na sreći i kladionice, pokušaj brzog bogatstva. Kroz reality show pokušavamo da projiciramo sebe na te ljude na ekranu i da mislimo da oni doživljavaju neko veće zadovoljstvo od nas.“
U TV kućama tvrde da im reality show donosi veliku gledanost. TV Pink Bosne i Hercegovine u svom programu ima čak takva tri projekta, kaže Alena Kulenović:
„Svaki reality program donese TV stanici veću gledanost.“
Obzirom da se u istoj kući nađu učesnici iz raznih zemalja bivšeg jugoslovenskog prostora, teško je, analogno političkom životu, pomiriti „rogove u vreći“ ili izbjeći nacionalističke ispade, kakav je bio u prošlogodišnjoj seriji Velikog Brata, kada su neki učesnici pjevali pjesmu posvećenu „Čiča Draži“.
Iz sličnog razloga TV PINK BiH je već na startu nove sezone Farme prekinula emitovanje na sedam dana. Jedan učesnik je nosio šubaru sa kokardom, što je izazvalo revolt dijela gledalaca, potvrđuje Alena Kulenović:
„Radilo se o tome i o određenim pjesmama koje nisu bile primjerene, a nismo željeli da imamo nikakve negativne komentare vezane uz taj projekt. Zbog toga smo prekinuli emitovanje, dok producenti navedene emisije nisu opomenuli sve učesnike da se slična dešavanja ne smiju ponoviti jer vrijeđaju građane Bosne i Hercegovine. Uz njihovo obećanje da se to neće ponavljati, nastavili smo sa emitovanjem Farme.“
Također, neka od poznatih imena, na primjer pjevači i muzičari, nikada ne bi mogli biti ugled mladim, koji daju i posljednji novčić za njihove CD- ove i druge audio i video snimke.
Izmijenjeni sistem vrijednosti upravo podržava ovakav tip programa, smatra psiholog Srđan Puhalo:
„To je prosto najbrutajlniji vid našeg sistema vrijednosti. Bitno je da se dokopate pet minuta slave, a nije bitno na koji će to biti način. Veliki Brat, Farma i ostali su negdje tu samo zato da vam omoguće da budete pet minuta slavni. Kada imate neke zvijezde, koje učestvuju u svemu tome i spremne su da pokažu svoju intimu, teško je očekivati od mladih ljudi da to kritički posmatraju.“
Arnel Šarić smatra da reality show, odnosno njihovo stalno „širenje“, podstiču zapravo TV gledaoci:
„Televizija će prikazati sve što donosi pare, što sponzorima donosi neku dobit, ali gledatelj treba da odbije i da to ne gleda.“
Jasmina Midžić, iz Bihaća, bila je dio prošlogodišnje Operacije Trijumf:
„U početku je bilo napeto, gdje god se okreneš čuješ kameru. Spavaš, a kamera te gleda. Poslije desetak dana se navikneš i opustiš.“
Nema opuštanja, gleda Vas Veliki brat, ili možda Big Mama.
Reality programi posljednjih godina u Srbiji beleže sve veći rejting gledanosti. Razlozi popularnosti takvih televizijskih emisija tumače se na razne načine. Kritika ovakvim programima nikada nije bila naklonjena, ali publiku, kao da to ne brine. Više od pola miliona gledalaca okrene daljinski na Velikog Brata.
Koncepti ovih show-a, donekle su slični, a u jednom delu se i razlikuju. U prvom učestvuju potpuno nepoznati ljudi, a u drugom, takozvane, celebrity. U oba, učesnici su posmatrani 24 sata i zatvoreni u određeni prostor. Ispunjavaju određene zadatke i takmiče se jedni protiv drugih, a publika svojim glasanjem odlučuje ko izlazi, a ko nastavlja učešće u programu. U oba formata, nagrada je 100.000 evra.
Milan Vlajičić, filmski i televizijski kritičar, kaže da danas ne prati tako intenzivno Reality Show-e, ali da ima uvid u sve što se dešava. On kaže da ovi programi uspevaju zato što spajaju dve ljudske slabosti:
„Jedna je slabost da se ljudi eksponiraju, da budu egzibicionisti. S druge strane, postoji taj ogroman voajerski instinkt koji je prisutan među fanovima, poštovaocima filmske umetnosti. Film ne bi postojao da ne koristi taj voajerski instinkt, s tim što kod reality programa taj voajerski instinkt sveden na najnižu moguću meru, gotovo animalnu.“
Na pitanje - da li gleda ove programe, Milena Dragićević Šešić, šef katedre za menadžment i produkciju Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, kaže:
„Maksimalno jedan minut jer to je dovoljno.“
Ona ističe da se potreba za gledanjem reality-a nalazi u identifikaciji gledaoca sa učesnikom:
„Gledaju grupu ljudi koja je njima vrlo slična, koja takođe nema neke posebne sposobnosti, ni posebne kvalitete, ali će se neko od njih ipak na kraju naglo obogatiti, a neko od njih će možda postati medijski slavan. To je jedna vrsta identifikacije. Misle - možda bi i meni jednoga dana neka takva sreća mogla da se desi.“
Mišljenja su podeljena u vezi sa pitanjima - da li su ti programi odraz društava u kom se prikazuju, ili sa sobom nose već uhodane modele i producentska pravila, pa tako svako društvo, u kom se prikazuje neki ovakav program, postane slično po svojim negativnostima.
Psihoanalitičar Aleksandar Vučo kaže:
„Gledamo prosek našeg društva u malom.“
Reality program u domove onih koji ih gledaju, zapravo, ne donose ništa novo, tu su svađe, vređanja, intime, laži, intrige, snishodljivosti, poljupci, uvrede. Još se jedino eksplicitni seksualni kontakt nije dogodio. Ali, sudeći po trećoj sezoni Velikog Brata, to je sada već sasvim moguće.
Ipak, svađe su nešto što je u zatvorenim i nepoznatim prostorima za učesnike nekako najlakši izlaz iz zbunjenosti i straha od novog.
Istraživanja pokazuju da su u svim zemljama, u kojima su se reality show prikazivali, televizije koje su ih emitovale, imale veoma visoku gledanosti.
Darko Bročič iz AGB Nielsen Media Research, kaže da je TV Pink i TV B92, od trenutka prikazivanja ovih programa, gledanost porasla za 25 procenta. Struktura gledalaca, kaže on, varira od programa do programa:
„Uglavnom su to mlađi ljudi. Farmu gledaju svi jer su učesnici samog reality show-a poznate ličnosti. Kada je Veliki Brat u pitanju, gledaju ga uglavnom mladi u većem procentu.“
Međutim, Aleksandar Vučo kaže da se takvi programi, uprkos tome što se prikazuju u mnogim zemljama, najbolje prihvataju u malim i siromašnim sredinama:
„Društva koja su bez novca, društva koja su siromašna, koja su prošla već šta su sve prošla, traže uzbuđenje koje može biti nešto što je prisno, ali mnogo više traže uzbuđenja koja pokazuju vrlo ogoljene emocije, vrlo ogoljene i jednostavne odnose među ljudima.“
I upravo jedan od najgledanijih klipova na Youtube to i potvrđuje. Naime, folk pevač Andrija Ojdanić, učestvovao je u VIP Veliki Brat prošle godine i tada je imao svađu sa nekim od učesnika, koji su mu tokom nastupa u kući Velikog Brata bacili stiropor u usta. Ojdanić je to vrlo teško podneo.
Pored već pomenutih show-a, televizije u Srbiji imaju još neke koje se emituju, kao što je „Ja imam talenat“ ili „48 sati svadba“ ili „Javni konkurs“ koju vodi bivši ministar za kulturu Branislav Lečić, ali uskoro će i manje televizije, kao što su Fox ili Košava, dobiti svoje reality show-e.
Ono što je prepoznatljivo za sve velike reality show-e jeste to da među onima koji će učestvovati u programu, ima predstavnika iz svih bivših jugoslovenskih republika, a danas suverenih država. Producenti kažu da se time povećava uticaj i izvan granica jedne zemlje, gledanost donosi oglašivaće, gledaoci uživaju u različitostima, a popularnost učesnika biva multiplicirana.
Reklo bi se da su sa takvim odnosom svi na dobitku. Svi, sem kritičara, koji takve programe uporno nazivaju ispraznim.
Tatijana Vojtehovski, PR manager TV Pink, ovako odgovara na te kritike:
„Sve što ima gledanost izaziva naravno i oprečne reakcije. Jedni su za, jedni su protiv, jedni smatraju da je to eksperiment sa ljudima, drugi smatraju da je to odlična stvar, da se naprave mikro grupe, da se vidi ko smo i kakvi smo.“
Sličan stav ima i Ksenija Stefanović, direktorka za spoljnje produkcije na TV B92. Ona kaže:
„Reality programi nigde nisu imali pozitivan odjek od strane kritičke javnosti, pa se to nije desilo ni kod nas. S druge strane, ne postoji ni jedno evropsko tržište koje je ostalo ravnodušno prema ovoj vrsti reality programa.“
Međutim, istina je da svako ima moć da u ovim sadržajima učestvuje, ili da jednostavno ode dalje. Ta moć, bar nekoliko puta dnevno, je u rukama gledalaca, a zove se daljinski upravljač.
U Crnoj Gori, kao i u drugim državama regije, reality programi visoko su na ljestvici popularnosti. Sociolozi i psiholozi ističu kako je zavirivanje u tuđi život pokazatelj ispraznosti vlastitog, ali i želja za promjenom.
„Čista navika. Kada nemam posla i kada završim svoje kućne obaveze, gledam.“
„Ima poučnog, a ima i negativnog. To je način da skratim vrijeme, mada ima raznih likova. Tu upoznajem različite karaktere ljude.“
„Gledam tamo neke iskompleksirane idiote koji se za 100.000 eura blamiraju i brukaju. Ako nam je to razbribriga, onda treba da se zapitamo gdje nam je kraj.“
„Obzirom šta se sve u svijetu radi zbog para, onda je ovo bezazleno. Ne volim takvu vrstu emisija, ali kada gledam, gledam možda pet minuta. Neka svako gleda ono što voli i što misli da treba da gleda. Da je fenomenološki interesantmo, to svakako.“
Sociolog Vanja Mašković objašnjava da je to fenomen koji je proizvela televizija. Masovnost ljudi koji su indirektno u tom show, je ono što pomalo treba da zabrine:
„Šta se nalazi u osnovi ljudske znatiželje i potrebe da to gleda? Negdje nemanje ličnog života i želja de se vidi kako drugi žive, da vidimo njihove frustracije i nervoze. Slušala sam mnogo diskusija na tu temu, i ljudi koji to opravdavaju i ljudi koji time opovrgavaju. Lično mislim da nema potrebe za tim i da je to neki marketing. Pričamo iz nekih niskih pobuda o tome šta komšinica kuva i šta se dešava u njenoj kući. Mislim da je to u nedostatku sadržaja, kojim bi čovjek trebao biti ispunjen.“
„Zarazio se narod.“
„Da je dobro nije, ali zanimljivo je, zabava je.“
„Možda nisam dovoljno gledala da me toliko zainteresuje. Čujem svi pričaju o Velikom Bratu.“
„Ima različitih karaktera, nekih pozitivnih, nekih negativnih. Narod traži i uživa kada se neko svađa.“
Vanja Mašković:
„Pa dobro, možda neki ljudi nalaze u tome neku potvrdu svojih životnih dešavanja i realnosti. Mislim da to nije OK i da to nije način. Svaki čovjek je osoben i jedinstven, svaka porodica je drugačija i stvari rješava na drugačiji način. Gledati nekoga kako se svađa, nije opravdanje za neke naše postupke, za ono kako i što radimo.“
„To je ispiranje mozga.“
„Učesnik prvog Velikog Brata je moj drug Nikola iz Ulcinja. Pozdravljam svakoga ko hoće da se prijavi, ali ja neću nikada u životu.“
„Meni tu nema ništa zanimljivo. Ja sam za to da se sve dozvoli. Ništa ne treba ukinuti, pa ko voli neka gleda, a k ne voli neka ne gleda. To je stvar izbora.“
Hrvatska će ove godine odahnuti. Jedan reality program manje. Pokušavamo saznati motive jednog od sudionika ranijeg Velikog Brata da se uključi u takav program.
Barem za sada, prošlost će biti javljanje Velikog Brata.
Arsen je Arsen Košta Alujević, student iz Splita, jedan od bigbrotherovaca koji je prije dvije godine u kući izdržao do samog finala, 105 dana, i koji to više nikad ne bi ponovio:
„Najmanji problem je bio to što sam pred kamerama. Više me ubijala ta zatvorenost. Gledam negativno na tu svoju odluku. Proveo sam tamo 105 dana, ali mi nikako nisu ostali u lijepom sjećanju.“
Uvjeti su u Big Brother kući bili nehumani:
„U vojsci nisam bio, ali kontam da sam u ta tri mjeseca to završio. To je nešto između zatvora i vojske.“
Big Brother pruža pet minuta slave, a Split je za slavne vrlo opasan grad:
„Očekivao sam da ću biti prepoznatljiv po negativnom, ali toga nije bilo. Iznenadio sam se jer se u biti svi poznaju.“
Oko gledanosti Big Brothera se vrtio novac, a stanari kuće su, za 24 sata izloženosti kamerama, primali konobarsku nadnicu:
„Kako je došlo, tako je i otišlo. Nisam to ni osjetio. Dobivao sam u biti jednu dobru konobarsku dnevnicu.“
Je li se Arsen danas osjeća iskorištenim:
„Ne toliko. Sam sam to odabrao. Nisam znao kako će biti, kako će se oni odnositi. Znao sam da će biti maćehinski odnos prema nama, što je na konci i bio. Treba i njih shvatiti, oni su mašinerija, ne mogu misliti na svakoga i svakome ugađati. Mi smo se prijavili i znali smo što nas očekuje.“
Arsen Košta Alujević se zajedno s drugim bigbrotherovcima izložio voajerskim pogledima milijunske publike. Što misli o onima koji nemaju pametnijeg posla nego zagledati u Big Brother kuću i gledati hoće li tko koga pipkati:
„I ja sam jedan od njih. To je postala totalna eksploatacija. Ima milijun show-a i izgubili su na kvaliteti, kao i programi u globalu, ali to je sada druga stvar. Imaš izbor hoćeš li gledati ovakve programe ili ne. Mislim da je svim nama u prirodi da zavirimo malo kroz škure. Svi ljudi su u dubini duše znatiželjni “
Arsen Košta Alujević je bio finalista. Pobijedio je Vedran Lovrenčić iz Slavonskog Broda i ispoštovao je dogovor koji je bio postignut među finalistima: Podijelili su novac - milijun kuna - proporcionalno prema osvojenom mjestu. I to je dokaz da su odnosi, u Arsenovo vrijeme, u Big Brother kući bili korektni, ali televizijama nije uvijek stalo prikazati život onakvim kakav jest:
„Kada sam izašao vanka, shvatio sam na čemu se temeljila cila Big Brother priča naše sezone. Sve je bilo neko žutilo. Tamo je bilo sve o tome ko će koga ogovarati, samo se to prikazivalo, ko se sa kim posvadija. Neke stvari su meni bile zanimljivije. Bilo mi je zanimljivije kako smo se snalazili bez hrane, kako ljudi pucaju u nekim trenutcima i kako pričaju sami sa sobom. To su stvari koje bi ja, da sam režiser, stavljao. Svađe mi zvuče beskorisne i dosadne.“
Dosadno ili ne - pitanje je koje gledaoci, ali i stručnjaci, često postavljaju kada su u pitanju reality koji su zavladali programima raznih televizija u regiji. Na Kosovu se, primjerice, najviše gleda Veliki Brat. Emitira ga TV stanica iz Albanije, a u njemu sudjeluju i građani Kosova.
Od svih reality na Kosovu se najviše gleda Big Brother, koji periodično emituje televizija iz Albanije Top Channel. Ukućani su uglavnom Albanci iz Albanije, sa Kosova i drugih mesta. Ovi programi su veoma popularni na Kosovu, gde se pažljivo prati život kosovskih ukućana. Ali među građanima Prištine ima podelenih mišljenja o gledanosti i uticaju reality show-a.
Nimetulah Cahani veruje da su takvi televizijski spektakli namenjeni svima i imaju jasan cilj:
„Reality kao Big Brother teže da promovišu, kako vrednosti jedne osobe i lični život, tako i novac. Zato su ovakvi programi namenjeni svima jer gledaoci otkrivaju razne detalje iz ličnog života ljudi.“
Dodaje da se radi o posebnom odnosu prema publici, pošto nepoznati postaju popularni:
„Često nepoznati ljudi ostave svoje realne identitete. Pošto im okolnosti imponuju, zarad popularnosti, daju sve od sebe kako bi dobili podršku publike, ali i novac.”
Mnogi smatraju da je Veliki Brat zanimljiv zbog početka upoznavanja ukućana, života u kući, a posebno kada se ulazi u ljubavne veze. Oni koji to ne gledaju, kažu da su to programi bez imalo vrednosti.
Vera Peljaj kaže da ne gleda reality show-e jer se ne nudi kvalitet:
„Možda nam neke scene imponuju i zato ponekad želimo da vidimo šta se govori ili radi. Ne volim što se ljudi zatvaraju. Iako se tu mogu voditi lični ili razgovori o društvenim temama, mislim da to gledaju ljudi koji nemaju šta da rade.“
Vera dodaje da televizije ne smeju dati prostora emisijama koje ne proizvode vrednost:
„Ali u mentalitetu naroda je da bolje prihvataju takve stvari nego dokumentarne filmove, koji su ozbiljni i koji donose znanje.“
I dok građani nalaze razloge za i protiv reality, predstavnici medija priznaju da se radi o biznisu, potrebi za većom gledanošću jer publiku najviše interesuje kako drugi ljudi žive.
Ljeka Žerka, direktor televizije Kohavision, ističe da mediji znaju šta je najzanimljivije ljudima:
„Big Brother je međunarodno prihvaćeni televizijski format. Cilj je da se poveća gledanost, ali to ne mora da znači. Ovakvi programi su izraz potrebe ljudi za znatiželjom. Ljude interesuje šta rade drugi ljudi, ko je lepši, ko s kim počinje da se zabavlja. To je potreba ljudi da uđu u privatni život nekog drugog, gledajući kako se situacija razvija, koliko to može da bude stvarno. Ali ipak, to nije stvarnost, to je igra.“
Ovakav tip emisije je atraktivan za sve kategorije društva, ali ne uvek, kaže Žerka:
„Nekoga interesuje početak, neko gleda samo zanimljive delove, na primer izbacivanja, kada se postigne katarza.“
Ali, koliko se ovakvim programima i njihovim uticajem menja uloga televizije?
Žerka kaže da nema drastičnih promena jer će i dalje televizija postojati da informiše, zabavlja, edukuje:
„Ne verujem da ovaj format reality show-a može da opstane sam na jednoj televiziji, bez ostalih sadržaja.”
Prije deset godina, preciznije 16. rujna 1999. godine, u Nizozemskoj je prvi put emitiran reality show Veliki Brat. Naziv je preuzet od Orwelove 1984. Program je u proteklih deset godina emitiran u više od 30 zemalja svijeta, od Sjedinjenih Država do Indije, od arapskog svijeta do Australije. Autor projekta, John de Mol, je danas, po Forbesovoj listi najbogatijih ljudi svijeta, na 34. mjestu. Godišnje zaradi preko dvije milijarde dolara.
Praška dopisnica agencije Beta, Daša Pavlović, kaže da je voajerizam jedna od važnijih društvenih disciplina u Češkoj.
To je poslastica za voajerske sladokusce. Mislim da je viđeno sve, počev od Velikog Brata, u nekoliko serijala, u kojima su bili „izabrani“. Golotinje kao za dobar dan. Godinama je nadzorni organ vodio sudski spor sa TV Nova i Prima, pošto one nisu htele da plate milijunske kazne za vulgarnost, golotinju i seks, emitovane u vreme pre 22 sata.
Češki gledaoci su menjali supruge, tražili udavače za zgodnog milionera, slali guvernante da srede razmaženu decu, sedeli za detektorom laži, ne bi li svima otkrili stvari za koje se najviše stide, za pare, u Trenutku istine, a televizija je svako malo dolazila sa nečim novim.
Trenutno gradimo Kuću snova, a otkrivena nam je i slaba tačka. Pošto 41 odsto domaćinstava u Češkoj ima psa kao kućnog ljubimca, sada virimo u živote razmaženih pasa u reality TV Nova pod nazivom Popravni dom za kućne ljubimce, gde pseći psiholog daje savete vlasnicima kako da prevaspitaju onog svog.
Jedini reality show koji nije ostao zaboravljen i koji je nešto značio, zbog koga su se bunili svi Česi kada je televizija pokušala da ga skine, je bio Ogoljeni. To je bila parodija na Velikog Brata. Češki javni radio i javna televizija su ubacili TV kamere u paviljon gorila u praškom zoo vrtu. Takmičili su se za 12 lubenica (milion čeških kruna se u žargonu kaže meloun - lubenica).
Svi mi u Češkoj smo podlegli mačo šarmu i srebrenim leđima jedinog mužjka u haremu - gorili Rihardu. On je osvojio 12 lubenica. U stvari, Ogoljeni nisu bili samo zabava, oni su, zahvaljujući kamerama, doneli nova dragocena naučna saznanja o životu gorila.
Cela industrija suvenira s amblemom Ogoljeni pomaže gorilama u Africi i projektu vraćanja siročadi gorila na slobodu. To je jedini reality show, koji je zbog štednje, sada u vreme krize, trebalo da bude ukinut, ali cela Češka se digla na noge da se kamere u paviljon gorila vrate.
Suradnja: Gordana Sandić Hažihasanović, Želimir Bojović, Sead Sadiković, Goran Vežić, Anamari Repić
Veliki Brat, Kuća Velike Mame, Ja imam talent - neki su od projekata "TV stvarnosti" koji se prate u Bosni i Hercegovini. TV reality show, koji briše granicu između osobnog i javnog, ukusa i neukusa, kulture i primitivizma - ima sve više gledatelja u Bosni i Hercegovini.
Pet minuta slave po svaku cijenu
TV stvarnosti ili TV reality show, viđen očima humoriste Miladina Berića:
„Dok ne znamo šta bi prvo,
Farmu, Kuću ili Ostrvo,
Pitamo se s puno jeda
Da li neko i nas gleda?
Da li nas neko barem trunku
Dnevno gleda kroz špijunku?
Da li ispred svakih vrata
Bdije sjenka Velikog Brata?
Došlo je, eto, takvo doba
Da zavidi Tarzan Čiti
I sam čova posta roba
Made in show reality.“
A građani o ovim programima kažu sledeće:
„Pratim sve reality show, čisto da vidim kako se ljudi ponašaju, njihovu želju za uspjehom, šta su ljudi spremni da urade.“
„Svaki put kada upalim TV, na svakom programu po jedan reality show, tako da se gubi smisao svega toga.“
„To samo zaglupljuje narod. Pratim ono što me interesuje.“
„Reality show je moj veliki pležer, mada ne odvajam dovoljno vremena koliko bih volio da odvojim.“
Poznati sarajevski psihijatar, doktor Slobodan Loga:
„Koji su psihološki motivi? Iskristalisalo se da je to zbir dvije perverzije, a to voajerizma i egzibicionizma. Ljudi vole da zavire u nešto što se odigrava, a da nije po scenariju. A ovi koji učestvuju u tome, oni moraju da imaju neku sklonost ka egzibicionizmu, kada pristaju na takvu predstavu.“
Poznati sarajevski psihijatar, doktor Slobodan Loga:
„Koji su psihološki motivi? Iskristalisalo se da je to zbir dvije perverzije, a to voajerizma i egzibicionizma. Ljudi vole da zavire u nešto što se odigrava, a da nije po scenariju. A ovi koji učestvuju u tome, oni moraju da imaju neku sklonost ka egzibicionizmu, kada pristaju na takvu predstavu.“
Novinar sarajevske 202 i muzičar Arnel Šarić:
„Ljudi nemaju privatnog života i dosadno im je. Mi smo zemlja u kojoj najbolje uspijevaju igre na sreći i kladionice, pokušaj brzog bogatstva. Kroz reality show pokušavamo da projiciramo sebe na te ljude na ekranu i da mislimo da oni doživljavaju neko veće zadovoljstvo od nas.“
U TV kućama tvrde da im reality show donosi veliku gledanost. TV Pink Bosne i Hercegovine u svom programu ima čak takva tri projekta, kaže Alena Kulenović:
„Svaki reality program donese TV stanici veću gledanost.“
Obzirom da se u istoj kući nađu učesnici iz raznih zemalja bivšeg jugoslovenskog prostora, teško je, analogno političkom životu, pomiriti „rogove u vreći“ ili izbjeći nacionalističke ispade, kakav je bio u prošlogodišnjoj seriji Velikog Brata, kada su neki učesnici pjevali pjesmu posvećenu „Čiča Draži“.
Iz sličnog razloga TV PINK BiH je već na startu nove sezone Farme prekinula emitovanje na sedam dana. Jedan učesnik je nosio šubaru sa kokardom, što je izazvalo revolt dijela gledalaca, potvrđuje Alena Kulenović:
„Radilo se o tome i o određenim pjesmama koje nisu bile primjerene, a nismo željeli da imamo nikakve negativne komentare vezane uz taj projekt. Zbog toga smo prekinuli emitovanje, dok producenti navedene emisije nisu opomenuli sve učesnike da se slična dešavanja ne smiju ponoviti jer vrijeđaju građane Bosne i Hercegovine. Uz njihovo obećanje da se to neće ponavljati, nastavili smo sa emitovanjem Farme.“
Također, neka od poznatih imena, na primjer pjevači i muzičari, nikada ne bi mogli biti ugled mladim, koji daju i posljednji novčić za njihove CD- ove i druge audio i video snimke.
Izmijenjeni sistem vrijednosti upravo podržava ovakav tip programa, smatra psiholog Srđan Puhalo:
„To je prosto najbrutajlniji vid našeg sistema vrijednosti. Bitno je da se dokopate pet minuta slave, a nije bitno na koji će to biti način. Veliki Brat, Farma i ostali su negdje tu samo zato da vam omoguće da budete pet minuta slavni. Kada imate neke zvijezde, koje učestvuju u svemu tome i spremne su da pokažu svoju intimu, teško je očekivati od mladih ljudi da to kritički posmatraju.“
Arnel Šarić smatra da reality show, odnosno njihovo stalno „širenje“, podstiču zapravo TV gledaoci:
„Televizija će prikazati sve što donosi pare, što sponzorima donosi neku dobit, ali gledatelj treba da odbije i da to ne gleda.“
Jasmina Midžić, iz Bihaća, bila je dio prošlogodišnje Operacije Trijumf:
„U početku je bilo napeto, gdje god se okreneš čuješ kameru. Spavaš, a kamera te gleda. Poslije desetak dana se navikneš i opustiš.“
Nema opuštanja, gleda Vas Veliki brat, ili možda Big Mama.
Spoj dve ljudske slabosti
Reality programi posljednjih godina u Srbiji beleže sve veći rejting gledanosti. Razlozi popularnosti takvih televizijskih emisija tumače se na razne načine. Kritika ovakvim programima nikada nije bila naklonjena, ali publiku, kao da to ne brine. Više od pola miliona gledalaca okrene daljinski na Velikog Brata.
Koncepti ovih show-a, donekle su slični, a u jednom delu se i razlikuju. U prvom učestvuju potpuno nepoznati ljudi, a u drugom, takozvane, celebrity. U oba, učesnici su posmatrani 24 sata i zatvoreni u određeni prostor. Ispunjavaju određene zadatke i takmiče se jedni protiv drugih, a publika svojim glasanjem odlučuje ko izlazi, a ko nastavlja učešće u programu. U oba formata, nagrada je 100.000 evra.
Milan Vlajičić, filmski i televizijski kritičar, kaže da danas ne prati tako intenzivno Reality Show-e, ali da ima uvid u sve što se dešava. On kaže da ovi programi uspevaju zato što spajaju dve ljudske slabosti:
„Jedna je slabost da se ljudi eksponiraju, da budu egzibicionisti. S druge strane, postoji taj ogroman voajerski instinkt koji je prisutan među fanovima, poštovaocima filmske umetnosti. Film ne bi postojao da ne koristi taj voajerski instinkt, s tim što kod reality programa taj voajerski instinkt sveden na najnižu moguću meru, gotovo animalnu.“
Na pitanje - da li gleda ove programe, Milena Dragićević Šešić, šef katedre za menadžment i produkciju Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, kaže:
„Maksimalno jedan minut jer to je dovoljno.“
Ona ističe da se potreba za gledanjem reality-a nalazi u identifikaciji gledaoca sa učesnikom:
„Gledaju grupu ljudi koja je njima vrlo slična, koja takođe nema neke posebne sposobnosti, ni posebne kvalitete, ali će se neko od njih ipak na kraju naglo obogatiti, a neko od njih će možda postati medijski slavan. To je jedna vrsta identifikacije. Misle - možda bi i meni jednoga dana neka takva sreća mogla da se desi.“
Mišljenja su podeljena u vezi sa pitanjima - da li su ti programi odraz društava u kom se prikazuju, ili sa sobom nose već uhodane modele i producentska pravila, pa tako svako društvo, u kom se prikazuje neki ovakav program, postane slično po svojim negativnostima.
Psihoanalitičar Aleksandar Vučo kaže:
„Gledamo prosek našeg društva u malom.“
Reality program u domove onih koji ih gledaju, zapravo, ne donose ništa novo, tu su svađe, vređanja, intime, laži, intrige, snishodljivosti, poljupci, uvrede. Još se jedino eksplicitni seksualni kontakt nije dogodio. Ali, sudeći po trećoj sezoni Velikog Brata, to je sada već sasvim moguće.
Ipak, svađe su nešto što je u zatvorenim i nepoznatim prostorima za učesnike nekako najlakši izlaz iz zbunjenosti i straha od novog.
Istraživanja pokazuju da su u svim zemljama, u kojima su se reality show prikazivali, televizije koje su ih emitovale, imale veoma visoku gledanosti.
Darko Bročič iz AGB Nielsen Media Research, kaže da je TV Pink i TV B92, od trenutka prikazivanja ovih programa, gledanost porasla za 25 procenta. Struktura gledalaca, kaže on, varira od programa do programa:
„Uglavnom su to mlađi ljudi. Farmu gledaju svi jer su učesnici samog reality show-a poznate ličnosti. Kada je Veliki Brat u pitanju, gledaju ga uglavnom mladi u većem procentu.“
Međutim, Aleksandar Vučo kaže da se takvi programi, uprkos tome što se prikazuju u mnogim zemljama, najbolje prihvataju u malim i siromašnim sredinama:
„Društva koja su bez novca, društva koja su siromašna, koja su prošla već šta su sve prošla, traže uzbuđenje koje može biti nešto što je prisno, ali mnogo više traže uzbuđenja koja pokazuju vrlo ogoljene emocije, vrlo ogoljene i jednostavne odnose među ljudima.“
I upravo jedan od najgledanijih klipova na Youtube to i potvrđuje. Naime, folk pevač Andrija Ojdanić, učestvovao je u VIP Veliki Brat prošle godine i tada je imao svađu sa nekim od učesnika, koji su mu tokom nastupa u kući Velikog Brata bacili stiropor u usta. Ojdanić je to vrlo teško podneo.
Pored već pomenutih show-a, televizije u Srbiji imaju još neke koje se emituju, kao što je „Ja imam talenat“ ili „48 sati svadba“ ili „Javni konkurs“ koju vodi bivši ministar za kulturu Branislav Lečić, ali uskoro će i manje televizije, kao što su Fox ili Košava, dobiti svoje reality show-e.
Ono što je prepoznatljivo za sve velike reality show-e jeste to da među onima koji će učestvovati u programu, ima predstavnika iz svih bivših jugoslovenskih republika, a danas suverenih država. Producenti kažu da se time povećava uticaj i izvan granica jedne zemlje, gledanost donosi oglašivaće, gledaoci uživaju u različitostima, a popularnost učesnika biva multiplicirana.
Reklo bi se da su sa takvim odnosom svi na dobitku. Svi, sem kritičara, koji takve programe uporno nazivaju ispraznim.
Tatijana Vojtehovski, PR manager TV Pink, ovako odgovara na te kritike:
„Sve što ima gledanost izaziva naravno i oprečne reakcije. Jedni su za, jedni su protiv, jedni smatraju da je to eksperiment sa ljudima, drugi smatraju da je to odlična stvar, da se naprave mikro grupe, da se vidi ko smo i kakvi smo.“
Sličan stav ima i Ksenija Stefanović, direktorka za spoljnje produkcije na TV B92. Ona kaže:
„Reality programi nigde nisu imali pozitivan odjek od strane kritičke javnosti, pa se to nije desilo ni kod nas. S druge strane, ne postoji ni jedno evropsko tržište koje je ostalo ravnodušno prema ovoj vrsti reality programa.“
Međutim, istina je da svako ima moć da u ovim sadržajima učestvuje, ili da jednostavno ode dalje. Ta moć, bar nekoliko puta dnevno, je u rukama gledalaca, a zove se daljinski upravljač.
Navika, razbribriga i zavirivanje u tuđ život
U Crnoj Gori, kao i u drugim državama regije, reality programi visoko su na ljestvici popularnosti. Sociolozi i psiholozi ističu kako je zavirivanje u tuđi život pokazatelj ispraznosti vlastitog, ali i želja za promjenom.
„Čista navika. Kada nemam posla i kada završim svoje kućne obaveze, gledam.“
„Ima poučnog, a ima i negativnog. To je način da skratim vrijeme, mada ima raznih likova. Tu upoznajem različite karaktere ljude.“
„Gledam tamo neke iskompleksirane idiote koji se za 100.000 eura blamiraju i brukaju. Ako nam je to razbribriga, onda treba da se zapitamo gdje nam je kraj.“
„Obzirom šta se sve u svijetu radi zbog para, onda je ovo bezazleno. Ne volim takvu vrstu emisija, ali kada gledam, gledam možda pet minuta. Neka svako gleda ono što voli i što misli da treba da gleda. Da je fenomenološki interesantmo, to svakako.“
Sociolog Vanja Mašković objašnjava da je to fenomen koji je proizvela televizija. Masovnost ljudi koji su indirektno u tom show, je ono što pomalo treba da zabrine:
„Šta se nalazi u osnovi ljudske znatiželje i potrebe da to gleda? Negdje nemanje ličnog života i želja de se vidi kako drugi žive, da vidimo njihove frustracije i nervoze. Slušala sam mnogo diskusija na tu temu, i ljudi koji to opravdavaju i ljudi koji time opovrgavaju. Lično mislim da nema potrebe za tim i da je to neki marketing. Pričamo iz nekih niskih pobuda o tome šta komšinica kuva i šta se dešava u njenoj kući. Mislim da je to u nedostatku sadržaja, kojim bi čovjek trebao biti ispunjen.“
„Zarazio se narod.“
„Da je dobro nije, ali zanimljivo je, zabava je.“
„Možda nisam dovoljno gledala da me toliko zainteresuje. Čujem svi pričaju o Velikom Bratu.“
„Ima različitih karaktera, nekih pozitivnih, nekih negativnih. Narod traži i uživa kada se neko svađa.“
Vanja Mašković:
„Pa dobro, možda neki ljudi nalaze u tome neku potvrdu svojih životnih dešavanja i realnosti. Mislim da to nije OK i da to nije način. Svaki čovjek je osoben i jedinstven, svaka porodica je drugačija i stvari rješava na drugačiji način. Gledati nekoga kako se svađa, nije opravdanje za neke naše postupke, za ono kako i što radimo.“
„To je ispiranje mozga.“
„Učesnik prvog Velikog Brata je moj drug Nikola iz Ulcinja. Pozdravljam svakoga ko hoće da se prijavi, ali ja neću nikada u životu.“
„Meni tu nema ništa zanimljivo. Ja sam za to da se sve dozvoli. Ništa ne treba ukinuti, pa ko voli neka gleda, a k ne voli neka ne gleda. To je stvar izbora.“
Velika mašinerija
Hrvatska će ove godine odahnuti. Jedan reality program manje. Pokušavamo saznati motive jednog od sudionika ranijeg Velikog Brata da se uključi u takav program.
Barem za sada, prošlost će biti javljanje Velikog Brata.
Arsen je Arsen Košta Alujević, student iz Splita, jedan od bigbrotherovaca koji je prije dvije godine u kući izdržao do samog finala, 105 dana, i koji to više nikad ne bi ponovio:
„Najmanji problem je bio to što sam pred kamerama. Više me ubijala ta zatvorenost. Gledam negativno na tu svoju odluku. Proveo sam tamo 105 dana, ali mi nikako nisu ostali u lijepom sjećanju.“
Uvjeti su u Big Brother kući bili nehumani:
„U vojsci nisam bio, ali kontam da sam u ta tri mjeseca to završio. To je nešto između zatvora i vojske.“
Big Brother pruža pet minuta slave, a Split je za slavne vrlo opasan grad:
„Očekivao sam da ću biti prepoznatljiv po negativnom, ali toga nije bilo. Iznenadio sam se jer se u biti svi poznaju.“
Oko gledanosti Big Brothera se vrtio novac, a stanari kuće su, za 24 sata izloženosti kamerama, primali konobarsku nadnicu:
„Kako je došlo, tako je i otišlo. Nisam to ni osjetio. Dobivao sam u biti jednu dobru konobarsku dnevnicu.“
Je li se Arsen danas osjeća iskorištenim:
„Ne toliko. Sam sam to odabrao. Nisam znao kako će biti, kako će se oni odnositi. Znao sam da će biti maćehinski odnos prema nama, što je na konci i bio. Treba i njih shvatiti, oni su mašinerija, ne mogu misliti na svakoga i svakome ugađati. Mi smo se prijavili i znali smo što nas očekuje.“
Arsen Košta Alujević se zajedno s drugim bigbrotherovcima izložio voajerskim pogledima milijunske publike. Što misli o onima koji nemaju pametnijeg posla nego zagledati u Big Brother kuću i gledati hoće li tko koga pipkati:
„I ja sam jedan od njih. To je postala totalna eksploatacija. Ima milijun show-a i izgubili su na kvaliteti, kao i programi u globalu, ali to je sada druga stvar. Imaš izbor hoćeš li gledati ovakve programe ili ne. Mislim da je svim nama u prirodi da zavirimo malo kroz škure. Svi ljudi su u dubini duše znatiželjni “
Arsen Košta Alujević je bio finalista. Pobijedio je Vedran Lovrenčić iz Slavonskog Broda i ispoštovao je dogovor koji je bio postignut među finalistima: Podijelili su novac - milijun kuna - proporcionalno prema osvojenom mjestu. I to je dokaz da su odnosi, u Arsenovo vrijeme, u Big Brother kući bili korektni, ali televizijama nije uvijek stalo prikazati život onakvim kakav jest:
„Kada sam izašao vanka, shvatio sam na čemu se temeljila cila Big Brother priča naše sezone. Sve je bilo neko žutilo. Tamo je bilo sve o tome ko će koga ogovarati, samo se to prikazivalo, ko se sa kim posvadija. Neke stvari su meni bile zanimljivije. Bilo mi je zanimljivije kako smo se snalazili bez hrane, kako ljudi pucaju u nekim trenutcima i kako pričaju sami sa sobom. To su stvari koje bi ja, da sam režiser, stavljao. Svađe mi zvuče beskorisne i dosadne.“
Cilj povećanje gledanosti
Dosadno ili ne - pitanje je koje gledaoci, ali i stručnjaci, često postavljaju kada su u pitanju reality koji su zavladali programima raznih televizija u regiji. Na Kosovu se, primjerice, najviše gleda Veliki Brat. Emitira ga TV stanica iz Albanije, a u njemu sudjeluju i građani Kosova.
Od svih reality na Kosovu se najviše gleda Big Brother, koji periodično emituje televizija iz Albanije Top Channel. Ukućani su uglavnom Albanci iz Albanije, sa Kosova i drugih mesta. Ovi programi su veoma popularni na Kosovu, gde se pažljivo prati život kosovskih ukućana. Ali među građanima Prištine ima podelenih mišljenja o gledanosti i uticaju reality show-a.
Nimetulah Cahani veruje da su takvi televizijski spektakli namenjeni svima i imaju jasan cilj:
„Reality kao Big Brother teže da promovišu, kako vrednosti jedne osobe i lični život, tako i novac. Zato su ovakvi programi namenjeni svima jer gledaoci otkrivaju razne detalje iz ličnog života ljudi.“
Dodaje da se radi o posebnom odnosu prema publici, pošto nepoznati postaju popularni:
„Često nepoznati ljudi ostave svoje realne identitete. Pošto im okolnosti imponuju, zarad popularnosti, daju sve od sebe kako bi dobili podršku publike, ali i novac.”
Mnogi smatraju da je Veliki Brat zanimljiv zbog početka upoznavanja ukućana, života u kući, a posebno kada se ulazi u ljubavne veze. Oni koji to ne gledaju, kažu da su to programi bez imalo vrednosti.
Vera Peljaj kaže da ne gleda reality show-e jer se ne nudi kvalitet:
„Možda nam neke scene imponuju i zato ponekad želimo da vidimo šta se govori ili radi. Ne volim što se ljudi zatvaraju. Iako se tu mogu voditi lični ili razgovori o društvenim temama, mislim da to gledaju ljudi koji nemaju šta da rade.“
Vera dodaje da televizije ne smeju dati prostora emisijama koje ne proizvode vrednost:
„Ali u mentalitetu naroda je da bolje prihvataju takve stvari nego dokumentarne filmove, koji su ozbiljni i koji donose znanje.“
I dok građani nalaze razloge za i protiv reality, predstavnici medija priznaju da se radi o biznisu, potrebi za većom gledanošću jer publiku najviše interesuje kako drugi ljudi žive.
Ljeka Žerka, direktor televizije Kohavision, ističe da mediji znaju šta je najzanimljivije ljudima:
„Big Brother je međunarodno prihvaćeni televizijski format. Cilj je da se poveća gledanost, ali to ne mora da znači. Ovakvi programi su izraz potrebe ljudi za znatiželjom. Ljude interesuje šta rade drugi ljudi, ko je lepši, ko s kim počinje da se zabavlja. To je potreba ljudi da uđu u privatni život nekog drugog, gledajući kako se situacija razvija, koliko to može da bude stvarno. Ali ipak, to nije stvarnost, to je igra.“
Ovakav tip emisije je atraktivan za sve kategorije društva, ali ne uvek, kaže Žerka:
„Nekoga interesuje početak, neko gleda samo zanimljive delove, na primer izbacivanja, kada se postigne katarza.“
Ali, koliko se ovakvim programima i njihovim uticajem menja uloga televizije?
Žerka kaže da nema drastičnih promena jer će i dalje televizija postojati da informiše, zabavlja, edukuje:
„Ne verujem da ovaj format reality show-a može da opstane sam na jednoj televiziji, bez ostalih sadržaja.”
Poslastica za voajerske sladokusce
Prije deset godina, preciznije 16. rujna 1999. godine, u Nizozemskoj je prvi put emitiran reality show Veliki Brat. Naziv je preuzet od Orwelove 1984. Program je u proteklih deset godina emitiran u više od 30 zemalja svijeta, od Sjedinjenih Država do Indije, od arapskog svijeta do Australije. Autor projekta, John de Mol, je danas, po Forbesovoj listi najbogatijih ljudi svijeta, na 34. mjestu. Godišnje zaradi preko dvije milijarde dolara.
Praška dopisnica agencije Beta, Daša Pavlović, kaže da je voajerizam jedna od važnijih društvenih disciplina u Češkoj.
To je poslastica za voajerske sladokusce. Mislim da je viđeno sve, počev od Velikog Brata, u nekoliko serijala, u kojima su bili „izabrani“. Golotinje kao za dobar dan. Godinama je nadzorni organ vodio sudski spor sa TV Nova i Prima, pošto one nisu htele da plate milijunske kazne za vulgarnost, golotinju i seks, emitovane u vreme pre 22 sata.
Češki gledaoci su menjali supruge, tražili udavače za zgodnog milionera, slali guvernante da srede razmaženu decu, sedeli za detektorom laži, ne bi li svima otkrili stvari za koje se najviše stide, za pare, u Trenutku istine, a televizija je svako malo dolazila sa nečim novim.
Trenutno gradimo Kuću snova, a otkrivena nam je i slaba tačka. Pošto 41 odsto domaćinstava u Češkoj ima psa kao kućnog ljubimca, sada virimo u živote razmaženih pasa u reality TV Nova pod nazivom Popravni dom za kućne ljubimce, gde pseći psiholog daje savete vlasnicima kako da prevaspitaju onog svog.
Jedini reality show koji nije ostao zaboravljen i koji je nešto značio, zbog koga su se bunili svi Česi kada je televizija pokušala da ga skine, je bio Ogoljeni. To je bila parodija na Velikog Brata. Češki javni radio i javna televizija su ubacili TV kamere u paviljon gorila u praškom zoo vrtu. Takmičili su se za 12 lubenica (milion čeških kruna se u žargonu kaže meloun - lubenica).
Svi mi u Češkoj smo podlegli mačo šarmu i srebrenim leđima jedinog mužjka u haremu - gorili Rihardu. On je osvojio 12 lubenica. U stvari, Ogoljeni nisu bili samo zabava, oni su, zahvaljujući kamerama, doneli nova dragocena naučna saznanja o životu gorila.
Cela industrija suvenira s amblemom Ogoljeni pomaže gorilama u Africi i projektu vraćanja siročadi gorila na slobodu. To je jedini reality show, koji je zbog štednje, sada u vreme krize, trebalo da bude ukinut, ali cela Češka se digla na noge da se kamere u paviljon gorila vrate.