Negiranje zločina je staro koliko i sam zločin. Oni koji su uprljali ruke tuđom krvlju imaju psihološku potrebu ne samo da relativizuju, negiraju svoje nedelo već i da sebe prikažu žrtvom.
U političkom smislu, genocid kao najteže delo, poriče se da bi se sačuvala „čistota“ svoje nacije. Međutim, kako je istakao nobelovac Eli Vizel, koji je preživeo holokaust, negiranjem zločina žrtva se dva puta ubija. Poricanjem genocida stvaraju se pretpostavke da se on opet desi u budućnosti.
Zašto Turska poriče genocid nad Jermenima skoro čitav vek, zašto se osporava holokaust čak i u zemljama koje su se borile protiv Hitlera, zašto se umesto suočavanja sa prošlošću, odnosno priznanavanje genocida u Srebrenici, u Srbiji čuje poklič: "Nož, žica, Srebrenica".
Termin "genocid" prvi je upotrebio Raphael Lemkin (1900.-1959.), jevrejski advokat u Poljskoj. Ovaj pojam ima korene u rečima "geno" (grčki - narod, pleme) i "cide" (latinski - ubiti). Rezolucijom Generalne skupštine UN-a od 11. decembra 1946. godine usvojen je naziv "genocid" za zločin uskraćivanja prava na opstanak grupama ljudi na rasnoj, etničkoj, verskoj ili drugoj osnovi.
Dvadeseti vek naziva se i vekom „megasmrti”. U Drugom svetskom ratu, od 55 miliona poginulih 10 miliona bile su žrtve genocida, od toga oko 6 miliona Jevreja.
Ipak, 66 godina od završetka ovog rata, pojedinci i grupe, koji su doduše u ogromnoj manjini, osporavaju holokaust. Pri tom, kao da ima najmanje onih ga koji poriču u samoj Nemačkoj koja je prošla kroz mukotrpan proces denacifikacije.
Strategija države
Istovremeno, skoro vek nakon stravičnih zločina nad Jermenima u Prvom svetskom ratu u kojima je ubijeno oko milion i po pripadnika ovog naroda, Turska negira da je reč o genocidu, a o čemu za RSE Hari Tamrazijan, direktor jermenskog servisa Radija Slobodna Evropa kaže da je političarima u Turskoj veoma teško da prihvate kolektivnu odgovornost, kao i da bi takav potez bio ravan političkom samoubistvu. Opširnije u intervjuu U Turskoj se menja svest o genocidu nad Jermenima.
Poricanje genocida je strategija države, kao što je genocid zločin države, kaže u intervjuu za Radio Slobodna Evropa sociolog Janja Beč, članica svetske Asocijacije istraživača i profesora genocida.
U SAD rodonačelnici pokreta negiranja holokausta su: H. E. Barns (Barns), V. Karto (W. Carto), D. Hogan (Hoggan) i M. Veber (Weber). Neki od njih su osnivači institucija čiji je cilj osporavanje pomenutih zločina.
U evropskim državama, najpoznatiji predstavnici ovog pokreta su: D. Ajrving (Irving) u V. Britaniji; u Francuskoj - P. Rasanije (Rassanier) i R. Forison (Faurisson), a u Nemačkoj E. Cindel (Zuendel). I pojedini krugovi u Rusiji poriču holokaust. U novije vreme, najglasniji u osporavanju holokausta je iranski predsednik Ahmadinedžad.
Trendovi osporavanja
Po rečima profesorke prava iz Beograda Vesne Rakić Vodinelić, ovi trendovi mogu podvesti pod: "zavereničke", "faktičke" i "pravosudne". "Zaverenički" trendovi osporavanja holokausta podrazumeva brojna dela antisemitske teorije zavere. U "faktičke trendove" spadaju brojne pseudonaučne teze, kao, na primer, da milionski broj ubijenih Jevreja nije mogao biti spaljen u krematorijumima, jer oni ili nisu imali dovoljan "kapacitet".
"Pravosudni trendovi ne odnose se samo na osporavanje legalnosti suđenja u Nirnbergu, već i za apstraktno problematizovanje dokaza: „neki negatori tvrde da se tvrdnje o holokaustu zasnivaju na svedočenjima preživelih logoraša, zato što navodno nema materijalnih dokaza, dok drugi, naprotiv, tvrde na nema uopšte ili nema dovoljno ubedljivih svedočenja neposrednih svedoka“, ističe profesorka Vodinelić.
Najpoznatiji sudski postupak povodom osporavanja holokausta vođen je u Britaniji. Naime, 1998. godine britanski istoričar Dejvid Ajrving, koji osporava holokaust, pokrenuo je postupak protiv poznate američke istoričarke Debore Lipstad (Deborah Lipstadt).
On je tvrdio da ga je Lipstad u knjizi "Osporavanje holokausta" (Denying the Holocaust) oklevetala. Sud je nakon višegodišnjeg postupka odibo Ajrvingov zahterv, presuđujući da je Lipstad pisala istinu, a Ajrving neistinu. Uhapšen je 2005. u Austriji i osuđen na tri godine zatvora.
Mada se u ovakvim debatama uvek postavlje pitanje gde je granica između prava na slobodu izražavanja, odnosno kada se ona zloupotrebljava dovođenjem u pitanje činjenica koje su utvrdili, između ostalog, i sudovi – jača uverenje da je nužno još odlučnije inkriminisati osporavanja zločina genocida, kao i ostalih ratnih zločina. U tom smislu treba pomenuti Rezoluciju Generalne skupštine UN iz 2006. godine.
Smatra se da su postojeći mehanizmi uopšteni, te da je potrebno da se osporavanje dokazanog genocida tretira kao posebno krivično delo. U Evropi je sve veći broj država koje tretiraju osporavanje holokausta kao krivično delo. U tom smislu i zemlje aspiranti za članstvo u EU moraće očito da uvrste ovu normu u svoja zakonodavstva, ne samo kao pravnu obavezu već i kao pitanje civilizacijskog standarda.
Od negiranja do ignorisanja
Poricanje genocida u BiH svakodnevna je pojava koja dolazi uglavnom iz političkih krugova u RS. BiH je jedina zemlja u regionu koja nema usvojenu Rezoluciju o genocidu, kao ni zakon o zabrani negiranja genocida.
Umesto toga svakodnevno se dovodi u pitanje i broj žrtava koji se konstantno pokušava umanjiti, zaključak je teksta Dženane Halimović Svakodnevna politika negiranja genocida.
U Srbiji su povodom hapšenja Ratka Mladića optuženog za nastrašnije zločine pred Haškim tribunalom, učestali javni istupi onih koji negiraju da se uopšte dogodio genocid.
Najnoviji skandal je izjava književnika Dobrice Ćosića da je u Srebrenici ubijeno 500 a ne 8.000 Bošnjaka. Više u tekstu Branke Mihajlović Promovisanje ratnih zločina umesto osude genocida.
Suočavanje sa ratnim zločinima u Hrvatskoj veoma je spor i zahtevan društveni proces, pa u javnosti i dalje prevladava mišljenje da se Hrvatska branila i da pripadnici njene vojske nisu činili zločine.
Zvanični popis ubijenih i civilnih žrtava rata nikad nije objavljen, a jedini dokumentovani popis s imenima 677 srpskih civila, ubijenih 'u čišćenju terena' nakon Oluje, koji je 2001-e objavio Helsinški odobor u Hrvatskoj, tamošnji političari i danas, uglavnom, ignorišu, a mnogi građani nisu za njega čuli, ili u to ne veruju, piše u tekstu Hrvatska se još nije distancirala od Tuđmanovog naslijeđa Ankica Barbir Mladinović.
Crna Gora je u osudi i kažnjavanju negiranja genocida i drugih ratnih zločina usaglasila svoje zakonodavstvo sa evropskim.
No, kako kažu sagovornici našeg Predraga Tomovića, ima primera da se zločini počinjeni na teritoriji Crne Gore tokom ratnih devedesetih relativizuju, umanjuju ili gotovo negiraju. U tome prednjače pojedini delovi vlasti u Podgorici, navodi se u tekstu Crnogorska država ne želi da se suoči sa prošlošću.
Kako je istakao nobelovac Eli Vizel, koji je preživeo holokaust, negiranjem zločina žrtva se dva puta ubija. Poricanjem genocida stvaraju se pretpostavke da se on opet desi u budućnosti.
U političkom smislu, genocid kao najteže delo, poriče se da bi se sačuvala „čistota“ svoje nacije. Međutim, kako je istakao nobelovac Eli Vizel, koji je preživeo holokaust, negiranjem zločina žrtva se dva puta ubija. Poricanjem genocida stvaraju se pretpostavke da se on opet desi u budućnosti.
Zašto Turska poriče genocid nad Jermenima skoro čitav vek, zašto se osporava holokaust čak i u zemljama koje su se borile protiv Hitlera, zašto se umesto suočavanja sa prošlošću, odnosno priznanavanje genocida u Srebrenici, u Srbiji čuje poklič: "Nož, žica, Srebrenica".
Termin "genocid" prvi je upotrebio Raphael Lemkin (1900.-1959.), jevrejski advokat u Poljskoj. Ovaj pojam ima korene u rečima "geno" (grčki - narod, pleme) i "cide" (latinski - ubiti). Rezolucijom Generalne skupštine UN-a od 11. decembra 1946. godine usvojen je naziv "genocid" za zločin uskraćivanja prava na opstanak grupama ljudi na rasnoj, etničkoj, verskoj ili drugoj osnovi.
Dvadeseti vek naziva se i vekom „megasmrti”. U Drugom svetskom ratu, od 55 miliona poginulih 10 miliona bile su žrtve genocida, od toga oko 6 miliona Jevreja.
Ipak, 66 godina od završetka ovog rata, pojedinci i grupe, koji su doduše u ogromnoj manjini, osporavaju holokaust. Pri tom, kao da ima najmanje onih ga koji poriču u samoj Nemačkoj koja je prošla kroz mukotrpan proces denacifikacije.
Strategija države
Istovremeno, skoro vek nakon stravičnih zločina nad Jermenima u Prvom svetskom ratu u kojima je ubijeno oko milion i po pripadnika ovog naroda, Turska negira da je reč o genocidu, a o čemu za RSE Hari Tamrazijan, direktor jermenskog servisa Radija Slobodna Evropa kaže da je političarima u Turskoj veoma teško da prihvate kolektivnu odgovornost, kao i da bi takav potez bio ravan političkom samoubistvu. Opširnije u intervjuu U Turskoj se menja svest o genocidu nad Jermenima.
Poricanje genocida je strategija države, kao što je genocid zločin države, kaže u intervjuu za Radio Slobodna Evropa sociolog Janja Beč, članica svetske Asocijacije istraživača i profesora genocida.
U SAD rodonačelnici pokreta negiranja holokausta su: H. E. Barns (Barns), V. Karto (W. Carto), D. Hogan (Hoggan) i M. Veber (Weber). Neki od njih su osnivači institucija čiji je cilj osporavanje pomenutih zločina.
U evropskim državama, najpoznatiji predstavnici ovog pokreta su: D. Ajrving (Irving) u V. Britaniji; u Francuskoj - P. Rasanije (Rassanier) i R. Forison (Faurisson), a u Nemačkoj E. Cindel (Zuendel). I pojedini krugovi u Rusiji poriču holokaust. U novije vreme, najglasniji u osporavanju holokausta je iranski predsednik Ahmadinedžad.
Trendovi osporavanja
Po rečima profesorke prava iz Beograda Vesne Rakić Vodinelić, ovi trendovi mogu podvesti pod: "zavereničke", "faktičke" i "pravosudne". "Zaverenički" trendovi osporavanja holokausta podrazumeva brojna dela antisemitske teorije zavere. U "faktičke trendove" spadaju brojne pseudonaučne teze, kao, na primer, da milionski broj ubijenih Jevreja nije mogao biti spaljen u krematorijumima, jer oni ili nisu imali dovoljan "kapacitet".
"Pravosudni trendovi ne odnose se samo na osporavanje legalnosti suđenja u Nirnbergu, već i za apstraktno problematizovanje dokaza: „neki negatori tvrde da se tvrdnje o holokaustu zasnivaju na svedočenjima preživelih logoraša, zato što navodno nema materijalnih dokaza, dok drugi, naprotiv, tvrde na nema uopšte ili nema dovoljno ubedljivih svedočenja neposrednih svedoka“, ističe profesorka Vodinelić.
Najpoznatiji sudski postupak povodom osporavanja holokausta vođen je u Britaniji. Naime, 1998. godine britanski istoričar Dejvid Ajrving, koji osporava holokaust, pokrenuo je postupak protiv poznate američke istoričarke Debore Lipstad (Deborah Lipstadt).
On je tvrdio da ga je Lipstad u knjizi "Osporavanje holokausta" (Denying the Holocaust) oklevetala. Sud je nakon višegodišnjeg postupka odibo Ajrvingov zahterv, presuđujući da je Lipstad pisala istinu, a Ajrving neistinu. Uhapšen je 2005. u Austriji i osuđen na tri godine zatvora.
Mada se u ovakvim debatama uvek postavlje pitanje gde je granica između prava na slobodu izražavanja, odnosno kada se ona zloupotrebljava dovođenjem u pitanje činjenica koje su utvrdili, između ostalog, i sudovi – jača uverenje da je nužno još odlučnije inkriminisati osporavanja zločina genocida, kao i ostalih ratnih zločina. U tom smislu treba pomenuti Rezoluciju Generalne skupštine UN iz 2006. godine.
Smatra se da su postojeći mehanizmi uopšteni, te da je potrebno da se osporavanje dokazanog genocida tretira kao posebno krivično delo. U Evropi je sve veći broj država koje tretiraju osporavanje holokausta kao krivično delo. U tom smislu i zemlje aspiranti za članstvo u EU moraće očito da uvrste ovu normu u svoja zakonodavstva, ne samo kao pravnu obavezu već i kao pitanje civilizacijskog standarda.
Od negiranja do ignorisanja
Poricanje genocida u BiH svakodnevna je pojava koja dolazi uglavnom iz političkih krugova u RS. BiH je jedina zemlja u regionu koja nema usvojenu Rezoluciju o genocidu, kao ni zakon o zabrani negiranja genocida.
Umesto toga svakodnevno se dovodi u pitanje i broj žrtava koji se konstantno pokušava umanjiti, zaključak je teksta Dženane Halimović Svakodnevna politika negiranja genocida.
U Srbiji su povodom hapšenja Ratka Mladića optuženog za nastrašnije zločine pred Haškim tribunalom, učestali javni istupi onih koji negiraju da se uopšte dogodio genocid.
Najnoviji skandal je izjava književnika Dobrice Ćosića da je u Srebrenici ubijeno 500 a ne 8.000 Bošnjaka. Više u tekstu Branke Mihajlović Promovisanje ratnih zločina umesto osude genocida.
Suočavanje sa ratnim zločinima u Hrvatskoj veoma je spor i zahtevan društveni proces, pa u javnosti i dalje prevladava mišljenje da se Hrvatska branila i da pripadnici njene vojske nisu činili zločine.
Zvanični popis ubijenih i civilnih žrtava rata nikad nije objavljen, a jedini dokumentovani popis s imenima 677 srpskih civila, ubijenih 'u čišćenju terena' nakon Oluje, koji je 2001-e objavio Helsinški odobor u Hrvatskoj, tamošnji političari i danas, uglavnom, ignorišu, a mnogi građani nisu za njega čuli, ili u to ne veruju, piše u tekstu Hrvatska se još nije distancirala od Tuđmanovog naslijeđa Ankica Barbir Mladinović.
Crna Gora je u osudi i kažnjavanju negiranja genocida i drugih ratnih zločina usaglasila svoje zakonodavstvo sa evropskim.
No, kako kažu sagovornici našeg Predraga Tomovića, ima primera da se zločini počinjeni na teritoriji Crne Gore tokom ratnih devedesetih relativizuju, umanjuju ili gotovo negiraju. U tome prednjače pojedini delovi vlasti u Podgorici, navodi se u tekstu Crnogorska država ne želi da se suoči sa prošlošću.