Nacionalno blago ima neprocjenjivu vrednost u identitetu nacije, slažu se ugledni stručnjaci u Srbiji, koji se bave očuvanjem kulturnih i nacionalnih vrednosti.
Identičan stav iznose i istoričari, ali uz napomenu da se nacionalno blago još uvek definiše na vrednostima srednjeg veka i mitovima koji i danas predstavljaju glavno uporište za dnevno političku upotrebu.
Svaka nacija poželela bi da u svom nacionalnom blagu ima kulturno i tehničko dostignuće u vremenu. To je za istoričare, arheologe i ostale javne radnike, stav oko kojeg jednostavno nema dileme.
Jedna od važnih nacionalnih institucija je Nacionalna biblioteka Srbije, čiji je zadatak da sačuva sve što je na srpskom jeziku ikada proizvedeno, objavljeno i stvoreno, kako u Srbiji, u srpskoj kulturi, tako i van Srbije, kaže Sreten Ugričić, upravnik Narodne biblioteke u Beogradu.
„Neki od rukopisa, koje smo čuvali, su zauvek izgubljeni 6. aprila 1941. godine, u potpunom uništenju Nacionalne biblioteke. To su najvrednije zbirke srednjovekovnih rukopisa. Bili su to unikatni primerci koji su nepovratno izgubljeni. Od onoga što se posle toga prikupilo, mogao bih da izdvojim Zakon srpskog cara Dušana iz XVI veka, Zbornik srpskog žitija iz XIV veka, biografiju i istoriografiju na pergamentu iz XIII veka i druge, ali to nije sve. Kaže se da je ono najstarije i najvrednije, ali mi se ponosimo i drugim našim zbirkama”, kaže Ugričić.
Istovremeno, pod svodovima Nacionalnog muzeja nalaze se najvrednija sačuvana dela velikana srpske umetnosti, umetničko blago i duhovna riznica, od Hilandara, preko Srpske pravoslavne crkve i ostalih kulturnih institucija.
Jedna od takvih je i Jugoslovenska kinoteka, koja predstavlja muzej pokretnih slika. Direktor Kinoteke, Radoslav Zelenović, o tome šta se smatra pokretnim nacionalnim blagom:
„Ono što ima za nas status nacionalnog blaga, a sve je manje-više nacionalno blago, su filmovi. Prvi sačuvani film, koji se vodi pod rednim brojem jedan, je krunisanje kralja Petra I Karađorđevića snimljen 1904. godine. Tu ima materijala iz Žice, Studenice, Raške, Novog Pazara, Cetinja, Zadra i Šibenika. To je najznačajniji materijal koji čuvamo. Nacionalno blago je sva filmska arhiva do 1945. godine, trke na Banjici, 1911. godine, ili jedna srpska seoska slava iz 1911. godine. Pre neki dan smo pronašli film iz 1914. godine, koji se ne vodi ni u jednom katalogu, a koji prikazuje Beograd zimi 1914. godine, kada je bila jedna od najstrašnijih zima i kada se preko leda peške moglo preći u Zemun. Pod jednim krovom imamo uvid u sve najznačajnije filmove koji su nastali u istoriji kinematografije. Vrlo značajan deo naše projekcije su samo-zapaljive trake. To su filmovi koji su nastali u periodu od 1895. do 1952. godine”, pojašnjava Zelenovi.
Očuvanje nacionalnog blaga i njegovo sabiranje na jednom mestu prioritet je za svaku naciju, slažu se istoričari. U odnosu na nedavnu prošlost Srbije i zloupotrebu nacionalnih simbola, istoričarka Ljubinka Trgovčević navodi da i danas postoje takve tendencije.
„Ne treba osporavati da se i ono nacionalno blago, koje je bilo zloupotrebljeno u političke svrhe, ovde mora pohranjivati. Tu je uvek dosta onoga što savremenici ne bi želeli da vide, ili što ne žele da se zloupotrebljava. I to mora da bude sačuvano u naučni ustanovama. Problem za narod u Srbiji uopšte je što nema neki vizualni simbol koji bi ga povezivao sa svojom nacijom. Zastava, ili grb, nisu dovoljno jasni za današnji trenutak, obzirom na menjanja koja su doživeli, a to nije ni himna. Ono što imaju Francuzi ili Amerikanci, mi u Srbiji nemamo. Pojam nacionalnog blaga je nešto što je nastalo u periodu procvata srpske države, u neka davna vremena. Nacionalno blago može da bude i nešto što je potpuno savremeno, kao čitava serija filmova, koja je bila identifikacija Srbije u svetu tokom 70-tih i 80-tih godina”, kaže Trgovčević.
Jugoslovenska kinoteka čuva neprocenjivo kulturno blago.
„Pored filmova, mi čuvamo i sve ono što se zove filmska građa, plakate i fotografije, predmete iz istorije filma. Na jednom mestu možete da sagledate kako se film razvijao i zašto je film obeležio vek za nama, zašto su pokretne slike novi jezik naše civilizacije”, kaže direktor Biblioteke Radoslav Zelenović.
Zloupotreba mitova, kao nacionalnog blaga, u izvesnoj meri dominirala je u nacionalističko-političke svrhe, na većini prostora bivše Jugoslavije. Istoričarka Ljubinka Trgovčević se ne osvrće na taj period, ali ističe kriterijum koji određuje i definiše nacionalno blago.
„Pogledajte knjigu koju je spremilo Ministarstvo kulture kao blago Srbije. To je kompletan srednji vek, Kosovo kao pojam, ono što je među običnim svetom najprisutnije. Ne mislim da je to dobro jer je to jedan stari mit, koji u sebi ima mnogo negativnog sadržaja. Taj mit otvara nove rane. Ne može da se završi onako kako se završavaju bajke. Baština nije samo ono što je vezano za srednji vek i ona mora da se proširi i na kompletan XX vek”, zaključuje Trgovčević.
*****
Svi prilozi iz Teme sedmice o nacionalnom blagu u zemljama regije:
BiH: Dejtonsko nacionalno blago
Hrvatska: Alkarske i političke igre
Crna Gora: Ugroženo 70 posto naslijeđa
Kosovo: Država slabo štiti nacionalno blago
Identičan stav iznose i istoričari, ali uz napomenu da se nacionalno blago još uvek definiše na vrednostima srednjeg veka i mitovima koji i danas predstavljaju glavno uporište za dnevno političku upotrebu.
Svaka nacija poželela bi da u svom nacionalnom blagu ima kulturno i tehničko dostignuće u vremenu. To je za istoričare, arheologe i ostale javne radnike, stav oko kojeg jednostavno nema dileme.
Jedna od važnih nacionalnih institucija je Nacionalna biblioteka Srbije, čiji je zadatak da sačuva sve što je na srpskom jeziku ikada proizvedeno, objavljeno i stvoreno, kako u Srbiji, u srpskoj kulturi, tako i van Srbije, kaže Sreten Ugričić, upravnik Narodne biblioteke u Beogradu.
„Neki od rukopisa, koje smo čuvali, su zauvek izgubljeni 6. aprila 1941. godine, u potpunom uništenju Nacionalne biblioteke. To su najvrednije zbirke srednjovekovnih rukopisa. Bili su to unikatni primerci koji su nepovratno izgubljeni. Od onoga što se posle toga prikupilo, mogao bih da izdvojim Zakon srpskog cara Dušana iz XVI veka, Zbornik srpskog žitija iz XIV veka, biografiju i istoriografiju na pergamentu iz XIII veka i druge, ali to nije sve. Kaže se da je ono najstarije i najvrednije, ali mi se ponosimo i drugim našim zbirkama”, kaže Ugričić.
Istovremeno, pod svodovima Nacionalnog muzeja nalaze se najvrednija sačuvana dela velikana srpske umetnosti, umetničko blago i duhovna riznica, od Hilandara, preko Srpske pravoslavne crkve i ostalih kulturnih institucija.
Jedna od takvih je i Jugoslovenska kinoteka, koja predstavlja muzej pokretnih slika. Direktor Kinoteke, Radoslav Zelenović, o tome šta se smatra pokretnim nacionalnim blagom:
„Ono što ima za nas status nacionalnog blaga, a sve je manje-više nacionalno blago, su filmovi. Prvi sačuvani film, koji se vodi pod rednim brojem jedan, je krunisanje kralja Petra I Karađorđevića snimljen 1904. godine. Tu ima materijala iz Žice, Studenice, Raške, Novog Pazara, Cetinja, Zadra i Šibenika. To je najznačajniji materijal koji čuvamo. Nacionalno blago je sva filmska arhiva do 1945. godine, trke na Banjici, 1911. godine, ili jedna srpska seoska slava iz 1911. godine. Pre neki dan smo pronašli film iz 1914. godine, koji se ne vodi ni u jednom katalogu, a koji prikazuje Beograd zimi 1914. godine, kada je bila jedna od najstrašnijih zima i kada se preko leda peške moglo preći u Zemun. Pod jednim krovom imamo uvid u sve najznačajnije filmove koji su nastali u istoriji kinematografije. Vrlo značajan deo naše projekcije su samo-zapaljive trake. To su filmovi koji su nastali u periodu od 1895. do 1952. godine”, pojašnjava Zelenovi.
Očuvanje nacionalnog blaga i njegovo sabiranje na jednom mestu prioritet je za svaku naciju, slažu se istoričari. U odnosu na nedavnu prošlost Srbije i zloupotrebu nacionalnih simbola, istoričarka Ljubinka Trgovčević navodi da i danas postoje takve tendencije.
„Ne treba osporavati da se i ono nacionalno blago, koje je bilo zloupotrebljeno u političke svrhe, ovde mora pohranjivati. Tu je uvek dosta onoga što savremenici ne bi želeli da vide, ili što ne žele da se zloupotrebljava. I to mora da bude sačuvano u naučni ustanovama. Problem za narod u Srbiji uopšte je što nema neki vizualni simbol koji bi ga povezivao sa svojom nacijom. Zastava, ili grb, nisu dovoljno jasni za današnji trenutak, obzirom na menjanja koja su doživeli, a to nije ni himna. Ono što imaju Francuzi ili Amerikanci, mi u Srbiji nemamo. Pojam nacionalnog blaga je nešto što je nastalo u periodu procvata srpske države, u neka davna vremena. Nacionalno blago može da bude i nešto što je potpuno savremeno, kao čitava serija filmova, koja je bila identifikacija Srbije u svetu tokom 70-tih i 80-tih godina”, kaže Trgovčević.
Jugoslovenska kinoteka čuva neprocenjivo kulturno blago.
„Pored filmova, mi čuvamo i sve ono što se zove filmska građa, plakate i fotografije, predmete iz istorije filma. Na jednom mestu možete da sagledate kako se film razvijao i zašto je film obeležio vek za nama, zašto su pokretne slike novi jezik naše civilizacije”, kaže direktor Biblioteke Radoslav Zelenović.
Zloupotreba mitova, kao nacionalnog blaga, u izvesnoj meri dominirala je u nacionalističko-političke svrhe, na većini prostora bivše Jugoslavije. Istoričarka Ljubinka Trgovčević se ne osvrće na taj period, ali ističe kriterijum koji određuje i definiše nacionalno blago.
„Pogledajte knjigu koju je spremilo Ministarstvo kulture kao blago Srbije. To je kompletan srednji vek, Kosovo kao pojam, ono što je među običnim svetom najprisutnije. Ne mislim da je to dobro jer je to jedan stari mit, koji u sebi ima mnogo negativnog sadržaja. Taj mit otvara nove rane. Ne može da se završi onako kako se završavaju bajke. Baština nije samo ono što je vezano za srednji vek i ona mora da se proširi i na kompletan XX vek”, zaključuje Trgovčević.
*****
Svi prilozi iz Teme sedmice o nacionalnom blagu u zemljama regije:
BiH: Dejtonsko nacionalno blago
Hrvatska: Alkarske i političke igre
Crna Gora: Ugroženo 70 posto naslijeđa
Kosovo: Država slabo štiti nacionalno blago