Slobodno novinarstvo na izdisaju

Sa konferencije za novinare uoči novinarskih protesta protiv novog zakona o medijima, avgust 2009, foto: Vesna Anđić

Mediji u Srbiji podelili su sudbinu tranzicionog položaja celokupnog društva, što je mnoge od njih dovelo u izuzetno tešku situaciju.

Na udaru su se prvo našli oni „najneposlušniji“ koji su, po inerciji iz 90-tih, nastavili put uspostavljanja osnovnih principa slobodnog novinarstva i demokratije.

S druge strane, jedan deo antirežimskih medija iz Miloševićeve ere, opredelio se za stav da je odlaskom tog režima sve gotovo, da su se dogodile promene.

Stoga procenjuju - kako primećuje profesor na beogradskom Fakultetu političkih nauka, Rade Veljanovski - da više nema tolike potrebe za oštrim, kritičkim pogledom na društvenu stvarnost, državu i institucije sistema.

Rade Veljanovski
„Ekonomska situacija je teška, tako da mediji, da bi mogli da egzistiraju na tržištu, koje polako počinje da pušta svoje korene, dolaze u sve težu situaciju. U svakom slučaju, to više nisu onakvi mediji na koje smo navikli 90-tih godina. Kritička oštrica je dosta otupljena u poslednje vreme“, ocenjuje Veljanovski.

Opšti utisak - da je slobodno novinarstvo u Srbiji na dobrom putu ka izdisaju – pojačava činjenica da materijalni položaj novinara svakodnevno postaje sve teži. Prema podacima najvećih novinarskih udruženja, čak 400 novinara je pred otkazom.

Vukašin Obradović, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije, i Ljiljana Smajlović, predsednica Udruženja novinara Srbije, slažu se u proceni kuda to vodi.

„To vodi kraju novinarstva jer mediji postaju PR platforme za političke stranke i tajkune“
, navodi Obradović.

„Ovo je umiranje novinarstva. Ako je poruka novinarima da oni nemaju nikakva prava, taj oni ni ne mogu da budu kontrola vlasti“
, kaže Ljiljana Smajlović.

Uprkos teškom materijalnom položaju, unutar aktuelne tranzicione i neo-kapitalističke privrede, u medijskim kućama - Radio-televiziji B92, nedeljniku Vreme i dnevnom listu Danas – simbolima anti-miloševićevskog novinarstva – tvrde da njihova prepoznatljiva oštrica nije otupela.

Veran Matić, prvi čovek B92, kuće koja je od nedavno u većinskom vlasništvu Grka, Stefanosa Papadopulosa, kaže da se prilikom do-kapitalizacije, vodilo računa o autentičnosti uređivačke politike informativnog programa.

„Postoji B92 Trust i B92 Fondacija koji su potpuno u rukama osnivača B92 i kojima pripada uređivačka politika informativnog programa. To je institucionalno rešeno. Rešeni su mehanizmi kako se ostvaruje zaštita uređivačke politike. To je nešto o čemu smo vodili računa. Serijal Insajder, bez obzira što imamo novu vlasničku strukturu, nesmetano radi. Apsolutno se ništa nije promenilo, kada je reč o uređivačkoj politici naših informativnih emisija. Apsolutno se vodilo računa da ono, što je osnovna vrednost B92, bude u potpunosti sačuvano i očuvano. Mi ćemo nastojati da tako bude i u buduće“
, kaže Matić.

Recidivi devedesetih


Ako je suditi po tvrdnjama Filipa Švarma, glavnog urednika nedeljnika Vreme, ni ovaj simbol slobodnog novinarstva u Srbiji nije izgubio svoju oštircu, uprkos očiglednim problemima sa distribucijom, naplatom i opštom tabloidizacijom društva, koja sužava prostor za ozbiljne medije:

Filip Švarm
„Vreme se nalazi u vlasništvu novinara, ljudi koji rade u redakciji. Nekada smo bolji, nekada smo lošiji, nekada smo više kritični, nekada manje, ali mi i dalje ne ustupamo od onoga što je naše osnovno programsko načelo - a to je da radimo u javnom interesu", navodi Švarm.

Koliko je, međutim, ovaj princip ugrožen ekonomskim, političkim i drugim pritiscima?

„S vremena na vreme se vrše određeni pritisci, koji nikada nisu direktni. Oni su obično indirektni i vrši se uglavnom kroz oglašivačku politiku, kroz uskraćivanje ili čak ne davanja informacija, ali to je nešto s čim smo naučili da živimo i nešto s čim smo naučili da se borimo. Ipak, postoji strah da u takvoj situaciji ti pritisci ne pređu jednu mjeru koju više ne možemo da izdržimo. To bi bio kraj ovakvog novinarstva kako ga znamo i zamišljamo“
, kaže Švarm.

Iako su 90. kalendarski daleko, neki recidivi tog vremena – kao na primer fizičke pretnje novinarima - ispoljavaju se i danas. Primer Brankice Stanković, autorke emisije Insajder B92, koja pod policijskom pratnjom dolazi na posao, pokazuje da država nema adekvatne mehanizme da eliminiše takve opasnosti.

„Kao da, s jedne strane, verbalno nešto osuđujemo, a s druge strane neki priželjkuju da dođe do jedne ovakve situacije, kako bi se, i na ovaj način, pokušala ograničiti sloboda kretanja, kako bi se uticalo na uređivačku politiku ili na smanjenje produkcije istraživačkih emisija“, kaže Veran Matić.

Recidivi Miloševićevog režima manifestuju se i na drugim nivoima. Glavni i odgovorni urednik lista Danas, Zoran Panović.

„Imali smo jednu mešavinu tržišnog kapitalizma, jednog surovog kapitalizma, i čudnih recidiva državne politike, koja se sada vrlo perfidno kamuflira iza tajkunskog miljea u Srbiji. Danas se trudi da bude ono što je bio, list sa veoma teškom pozicijom. Svi ti izazovi i nas pogađaju, ali mi se snalazimo na tržištu i borimo se da budemo na tržištu“
, ocenjuje Zoran Panović.

Da li, ipak, ima prostora za optimizam?

"Nisam pesimista za budućnost štampe, ali nisam ni optimista kada je u pitanju jedna vrsta nezgodnog stiska politike i privrede, naročito marketinga, nad medijima. Tu je veliko pitanje kako će se stvari odvijati“
, kaže Panović.

„Devedesetih godina je bilo jako mnogo novinara, pa i čitavih medija, koji su bili spremni, ako je potrebno, i da nestanu sa medijske scene, ali nisu hteli da odustanu od principijelne profesionalne kritičke uloge. Danas je toga sve manje. Možda su se ljudi umorili, možda su se i mediji umorili. Teško je svakoga dana stavljati na kocku egzistenciju svoje porodice, i sebe lično. Ipak mislim da ima razloga za optimizam jer dolaze nove generacije, obrazovane, koje znaju šta je demokratija i čemu treba težiti“
, zaključuje Rade Veljanovski.