Mediji u Srbiji podelili su sudbinu tranzicionog položaja celokupnog društva, što je mnoge od njih dovelo u izuzetno tešku situaciju.
Na udaru su se prvo našli oni „najneposlušniji“ koji su, po inerciji iz 90-tih, nastavili put uspostavljanja osnovnih principa slobodnog novinarstva i demokratije.
S druge strane, jedan deo antirežimskih medija iz Miloševićeve ere, opredelio se za stav da je odlaskom tog režima sve gotovo, da su se dogodile promene.
Stoga procenjuju - kako primećuje profesor na beogradskom Fakultetu političkih nauka, Rade Veljanovski - da više nema tolike potrebe za oštrim, kritičkim pogledom na društvenu stvarnost, državu i institucije sistema.
„Ekonomska situacija je teška, tako da mediji, da bi mogli da egzistiraju na tržištu, koje polako počinje da pušta svoje korene, dolaze u sve težu situaciju. U svakom slučaju, to više nisu onakvi mediji na koje smo navikli 90-tih godina. Kritička oštrica je dosta otupljena u poslednje vreme“, ocenjuje Veljanovski.
Opšti utisak - da je slobodno novinarstvo u Srbiji na dobrom putu ka izdisaju – pojačava činjenica da materijalni položaj novinara svakodnevno postaje sve teži. Prema podacima najvećih novinarskih udruženja, čak 400 novinara je pred otkazom.
Vukašin Obradović, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije, i Ljiljana Smajlović, predsednica Udruženja novinara Srbije, slažu se u proceni kuda to vodi.
„To vodi kraju novinarstva jer mediji postaju PR platforme za političke stranke i tajkune“, navodi Obradović.
„Ovo je umiranje novinarstva. Ako je poruka novinarima da oni nemaju nikakva prava, taj oni ni ne mogu da budu kontrola vlasti“, kaže Ljiljana Smajlović.
Uprkos teškom materijalnom položaju, unutar aktuelne tranzicione i neo-kapitalističke privrede, u medijskim kućama - Radio-televiziji B92, nedeljniku Vreme i dnevnom listu Danas – simbolima anti-miloševićevskog novinarstva – tvrde da njihova prepoznatljiva oštrica nije otupela.
Veran Matić, prvi čovek B92, kuće koja je od nedavno u većinskom vlasništvu Grka, Stefanosa Papadopulosa, kaže da se prilikom do-kapitalizacije, vodilo računa o autentičnosti uređivačke politike informativnog programa.
„Postoji B92 Trust i B92 Fondacija koji su potpuno u rukama osnivača B92 i kojima pripada uređivačka politika informativnog programa. To je institucionalno rešeno. Rešeni su mehanizmi kako se ostvaruje zaštita uređivačke politike. To je nešto o čemu smo vodili računa. Serijal Insajder, bez obzira što imamo novu vlasničku strukturu, nesmetano radi. Apsolutno se ništa nije promenilo, kada je reč o uređivačkoj politici naših informativnih emisija. Apsolutno se vodilo računa da ono, što je osnovna vrednost B92, bude u potpunosti sačuvano i očuvano. Mi ćemo nastojati da tako bude i u buduće“, kaže Matić.
Recidivi devedesetih
Ako je suditi po tvrdnjama Filipa Švarma, glavnog urednika nedeljnika Vreme, ni ovaj simbol slobodnog novinarstva u Srbiji nije izgubio svoju oštircu, uprkos očiglednim problemima sa distribucijom, naplatom i opštom tabloidizacijom društva, koja sužava prostor za ozbiljne medije:
„Vreme se nalazi u vlasništvu novinara, ljudi koji rade u redakciji. Nekada smo bolji, nekada smo lošiji, nekada smo više kritični, nekada manje, ali mi i dalje ne ustupamo od onoga što je naše osnovno programsko načelo - a to je da radimo u javnom interesu", navodi Švarm.
Koliko je, međutim, ovaj princip ugrožen ekonomskim, političkim i drugim pritiscima?
„S vremena na vreme se vrše određeni pritisci, koji nikada nisu direktni. Oni su obično indirektni i vrši se uglavnom kroz oglašivačku politiku, kroz uskraćivanje ili čak ne davanja informacija, ali to je nešto s čim smo naučili da živimo i nešto s čim smo naučili da se borimo. Ipak, postoji strah da u takvoj situaciji ti pritisci ne pređu jednu mjeru koju više ne možemo da izdržimo. To bi bio kraj ovakvog novinarstva kako ga znamo i zamišljamo“, kaže Švarm.
Iako su 90. kalendarski daleko, neki recidivi tog vremena – kao na primer fizičke pretnje novinarima - ispoljavaju se i danas. Primer Brankice Stanković, autorke emisije Insajder B92, koja pod policijskom pratnjom dolazi na posao, pokazuje da država nema adekvatne mehanizme da eliminiše takve opasnosti.
„Kao da, s jedne strane, verbalno nešto osuđujemo, a s druge strane neki priželjkuju da dođe do jedne ovakve situacije, kako bi se, i na ovaj način, pokušala ograničiti sloboda kretanja, kako bi se uticalo na uređivačku politiku ili na smanjenje produkcije istraživačkih emisija“, kaže Veran Matić.
Recidivi Miloševićevog režima manifestuju se i na drugim nivoima. Glavni i odgovorni urednik lista Danas, Zoran Panović.
„Imali smo jednu mešavinu tržišnog kapitalizma, jednog surovog kapitalizma, i čudnih recidiva državne politike, koja se sada vrlo perfidno kamuflira iza tajkunskog miljea u Srbiji. Danas se trudi da bude ono što je bio, list sa veoma teškom pozicijom. Svi ti izazovi i nas pogađaju, ali mi se snalazimo na tržištu i borimo se da budemo na tržištu“, ocenjuje Zoran Panović.
Da li, ipak, ima prostora za optimizam?
"Nisam pesimista za budućnost štampe, ali nisam ni optimista kada je u pitanju jedna vrsta nezgodnog stiska politike i privrede, naročito marketinga, nad medijima. Tu je veliko pitanje kako će se stvari odvijati“, kaže Panović.
„Devedesetih godina je bilo jako mnogo novinara, pa i čitavih medija, koji su bili spremni, ako je potrebno, i da nestanu sa medijske scene, ali nisu hteli da odustanu od principijelne profesionalne kritičke uloge. Danas je toga sve manje. Možda su se ljudi umorili, možda su se i mediji umorili. Teško je svakoga dana stavljati na kocku egzistenciju svoje porodice, i sebe lično. Ipak mislim da ima razloga za optimizam jer dolaze nove generacije, obrazovane, koje znaju šta je demokratija i čemu treba težiti“, zaključuje Rade Veljanovski.
Na udaru su se prvo našli oni „najneposlušniji“ koji su, po inerciji iz 90-tih, nastavili put uspostavljanja osnovnih principa slobodnog novinarstva i demokratije.
S druge strane, jedan deo antirežimskih medija iz Miloševićeve ere, opredelio se za stav da je odlaskom tog režima sve gotovo, da su se dogodile promene.
Stoga procenjuju - kako primećuje profesor na beogradskom Fakultetu političkih nauka, Rade Veljanovski - da više nema tolike potrebe za oštrim, kritičkim pogledom na društvenu stvarnost, državu i institucije sistema.
„Ekonomska situacija je teška, tako da mediji, da bi mogli da egzistiraju na tržištu, koje polako počinje da pušta svoje korene, dolaze u sve težu situaciju. U svakom slučaju, to više nisu onakvi mediji na koje smo navikli 90-tih godina. Kritička oštrica je dosta otupljena u poslednje vreme“, ocenjuje Veljanovski.
Opšti utisak - da je slobodno novinarstvo u Srbiji na dobrom putu ka izdisaju – pojačava činjenica da materijalni položaj novinara svakodnevno postaje sve teži. Prema podacima najvećih novinarskih udruženja, čak 400 novinara je pred otkazom.
Vukašin Obradović, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije, i Ljiljana Smajlović, predsednica Udruženja novinara Srbije, slažu se u proceni kuda to vodi.
„To vodi kraju novinarstva jer mediji postaju PR platforme za političke stranke i tajkune“, navodi Obradović.
„Ovo je umiranje novinarstva. Ako je poruka novinarima da oni nemaju nikakva prava, taj oni ni ne mogu da budu kontrola vlasti“, kaže Ljiljana Smajlović.
Uprkos teškom materijalnom položaju, unutar aktuelne tranzicione i neo-kapitalističke privrede, u medijskim kućama - Radio-televiziji B92, nedeljniku Vreme i dnevnom listu Danas – simbolima anti-miloševićevskog novinarstva – tvrde da njihova prepoznatljiva oštrica nije otupela.
Veran Matić, prvi čovek B92, kuće koja je od nedavno u većinskom vlasništvu Grka, Stefanosa Papadopulosa, kaže da se prilikom do-kapitalizacije, vodilo računa o autentičnosti uređivačke politike informativnog programa.
„Postoji B92 Trust i B92 Fondacija koji su potpuno u rukama osnivača B92 i kojima pripada uređivačka politika informativnog programa. To je institucionalno rešeno. Rešeni su mehanizmi kako se ostvaruje zaštita uređivačke politike. To je nešto o čemu smo vodili računa. Serijal Insajder, bez obzira što imamo novu vlasničku strukturu, nesmetano radi. Apsolutno se ništa nije promenilo, kada je reč o uređivačkoj politici naših informativnih emisija. Apsolutno se vodilo računa da ono, što je osnovna vrednost B92, bude u potpunosti sačuvano i očuvano. Mi ćemo nastojati da tako bude i u buduće“, kaže Matić.
Recidivi devedesetih
Ako je suditi po tvrdnjama Filipa Švarma, glavnog urednika nedeljnika Vreme, ni ovaj simbol slobodnog novinarstva u Srbiji nije izgubio svoju oštircu, uprkos očiglednim problemima sa distribucijom, naplatom i opštom tabloidizacijom društva, koja sužava prostor za ozbiljne medije:
„Vreme se nalazi u vlasništvu novinara, ljudi koji rade u redakciji. Nekada smo bolji, nekada smo lošiji, nekada smo više kritični, nekada manje, ali mi i dalje ne ustupamo od onoga što je naše osnovno programsko načelo - a to je da radimo u javnom interesu", navodi Švarm.
Koliko je, međutim, ovaj princip ugrožen ekonomskim, političkim i drugim pritiscima?
„S vremena na vreme se vrše određeni pritisci, koji nikada nisu direktni. Oni su obično indirektni i vrši se uglavnom kroz oglašivačku politiku, kroz uskraćivanje ili čak ne davanja informacija, ali to je nešto s čim smo naučili da živimo i nešto s čim smo naučili da se borimo. Ipak, postoji strah da u takvoj situaciji ti pritisci ne pređu jednu mjeru koju više ne možemo da izdržimo. To bi bio kraj ovakvog novinarstva kako ga znamo i zamišljamo“, kaže Švarm.
Iako su 90. kalendarski daleko, neki recidivi tog vremena – kao na primer fizičke pretnje novinarima - ispoljavaju se i danas. Primer Brankice Stanković, autorke emisije Insajder B92, koja pod policijskom pratnjom dolazi na posao, pokazuje da država nema adekvatne mehanizme da eliminiše takve opasnosti.
„Kao da, s jedne strane, verbalno nešto osuđujemo, a s druge strane neki priželjkuju da dođe do jedne ovakve situacije, kako bi se, i na ovaj način, pokušala ograničiti sloboda kretanja, kako bi se uticalo na uređivačku politiku ili na smanjenje produkcije istraživačkih emisija“, kaže Veran Matić.
Recidivi Miloševićevog režima manifestuju se i na drugim nivoima. Glavni i odgovorni urednik lista Danas, Zoran Panović.
„Imali smo jednu mešavinu tržišnog kapitalizma, jednog surovog kapitalizma, i čudnih recidiva državne politike, koja se sada vrlo perfidno kamuflira iza tajkunskog miljea u Srbiji. Danas se trudi da bude ono što je bio, list sa veoma teškom pozicijom. Svi ti izazovi i nas pogađaju, ali mi se snalazimo na tržištu i borimo se da budemo na tržištu“, ocenjuje Zoran Panović.
Da li, ipak, ima prostora za optimizam?
"Nisam pesimista za budućnost štampe, ali nisam ni optimista kada je u pitanju jedna vrsta nezgodnog stiska politike i privrede, naročito marketinga, nad medijima. Tu je veliko pitanje kako će se stvari odvijati“, kaže Panović.
„Devedesetih godina je bilo jako mnogo novinara, pa i čitavih medija, koji su bili spremni, ako je potrebno, i da nestanu sa medijske scene, ali nisu hteli da odustanu od principijelne profesionalne kritičke uloge. Danas je toga sve manje. Možda su se ljudi umorili, možda su se i mediji umorili. Teško je svakoga dana stavljati na kocku egzistenciju svoje porodice, i sebe lično. Ipak mislim da ima razloga za optimizam jer dolaze nove generacije, obrazovane, koje znaju šta je demokratija i čemu treba težiti“, zaključuje Rade Veljanovski.