Napuštajući poziciju potpune potčinjenosti politici, kultura poslednjih godina počinje da pokazuje znake samostalnosti, ali još uvek nedovoljno snažne da makar, i u naznakama, ugrozi dominaciju osnovnog kreatora životnog stila u Srbiji – politike.
Medijsko polje, kao osnovna poluga širenja uticaja, pretežno je popunjeno političkim sadržajima i porukama, a onaj manji preostali deo, ostavljen je drugim, često neravnopravno raspoređenim činiocima društvenog života, gde kultura, uglavnom, ima drugorazrednu ulogu.
Takva matrica mora da nestane, upozorava kulturolog Ratko Božović.
„Taj primat stranačke kadrovske politike i partokratije, kao svojevrsne diktature pameti, to još ovdje postoji kao stara matrica. Ta stara matrica mora da nestane, pošto kultura ne može da opstaje bez apsolutne slobode, u kojoj će ona dati najbolje mogućnosti i prepoznati se kao vrednost koja utiče na ovaj žalosni i problematični vrednosni sistem“, kaže Božović.
Neadekvatan odnos države prema kulturi vidljiv je u svim njenim segmentima. Najočitiji primer te nebrige je činjenica, da još uvek nisu uspostavljene ni sve osnovne institucije kulture.
„Narodni muzej u Beogradu je zatvoren već devetu godinu. To je već indikator o jednoj blokadi vrijednosti koja može biti prisutna. A da ne govorimo o drugim stvarima, koje su zapostavljene i ostavljene za neka druga, bolja vremena“, napominje Božović.
Okretanje spektaklu
Spisateljica Biljana Srbljanović, takođe je uverena da postoji vrlo uočljivo zanemarivanje kulture i da je taj odnos vrlo strategijski postavljen. Ona primećuje da je, u ovom trenutku, čitava sredina okrenuta, sada ne više estradi i toj vrsti subkulture, nego spektaklu.
„Sportu, velikim obećanjima, akcijama, fudbalskim mečevima – spektaklu. To je ono na šta odlazi sva pažnja. Pošto se kultura smatra kao deo slobodnog vremena, Novak Đoković mora biti zadovoljen i u tom smislu će ljudska potreba, da popune svoje slobodno vreme, biti zadovoljena. To što nem para u budžetu za filmove, što nemamo neke velike izložbe - to se sve stavlja na drugu stranu“, ocjenjuje Biljana Srbljanović.
Još uvek dominantna i medijski veoma rasprostranjena je pseudo-kultura, koja je najbliža onima koji su nepismeni, a taj broj u Srbiji nikako nije zanemarljiv – 1.250.000 bez završene osnovne škole, dok je 40 odsto onih koji završe osnovnu školu – funkcionalno nepismeno. To profesora Božovića navodi na zaključak:
„Da je ovo jedno ostrvo zapuštenosti u balkanskoj priči.“
Uvažavajući ove stavove o stanju kulture u Srbiji, postavlja se pitanje – kako je onda uopšte moguće očekivati da se ona suprostavi političkom polju delovanja i ponudi neki novi, bolji sistem vrednosti?
Toga su svesni i Beograđani s kojima smo razgovarali:
„Još od onih tinejdžerskih dana imam potpuno idealnu sliku sveta, da je kultura važnija i od hleba. Na žalost, ta se slika svaki dan urušava.“
„Teško da kultura u našem društvu može bilo šta da promeni. Mi smo kakvi smo i teško se tu šta može promeniti.“
„Moć kulture je velika i ona može da oraspoloži čoveka. Ako može tako pojedinačno da deluje, onda verovatno može da promeni i više ljudi, da oni poprime ono što kultura pruža.“
„Ako nam neke zvezde kroje ovu kulturu, onda ovi koji se bave kulturom, ne mogu ni da dođu do izražaja.“
„Vidim da su mračne sile na delu i da je tu teško bilo šta pomeriti s mesta.“
Kritika daleko od javnosti
Da li je moguće promeniti postojeću situaciju direktnim angažmanom umetnosti u borbi protiv društvenih devijacija, kao što je to na primer učinjeno u Hrvatskoj akcijom „Teatrom protiv korupcije"?
Dramaturg i dugogodišnji umetnički direktor BITEF-a Jovan Ćirilov upozorava na opasnost da u takvim slučajevima umetnost može da izađe izvan svoje sfere, ali kaže da je takva uloga moguća u nekim diktatorskim i polu-diktatorskim režimima, gde se kultura diktira iz jednog centra:
„Tu jedna opoziciona kultura, koja se tome suprotstavlja, može da pomogne. Čekajući Godoa, iz druge polovine XX veka, je beskrajno pomogao da se sruše barijere socio-realizma, prvo u Poljskoj, pa onda i kod nas“, kaže Ćirilov.
A kada je u pitanju vreme sadašnje?
„Danas umetnost može direktno da služi, ali i ne mora, svojim postojanjem. Ona je kritika postojećeg stanja. Pravi odgovor bi svakako zahtevao obimnu knjigu i jednu naučnu disertaciju“, smatra Ćirilov.
Kritika društvene stvarnosti, izuzetno je aktivna, ali prilično udaljena od očiju šire javnosti. Na alternativnoj kulturnoj sceni, međutim, ona - iz neobjašnjivih razloga – medijima nije dovoljno atraktivna.
Potvrđujući ovu tezu, Biljana Srbljanović navodi slučaj sa nedavnom premijerom predstave „Prešućivanje”, sarajevske rediteljke Selme Spahić, koja je izazvala retko viđenu posećenost i ovacije publike.
„Mi smo stajali i aplaudirali nekim mladim ljudima. Ovacije su trajale 15 minuta. Ne postoje novine koje su zabeležile taj događaj. Ne postoji kritika, čak ni u VREME-nu ili u NIN-u, da postoje veliki pozorišni i politički događaj koji se ovog trenutka odigravaju u Beogradu, za koji ljudi ne znaju, a koji bi trebali da vide“, navodi Srbljanović.
Afirmacija kulture koja, po logici stvari, traga za istinom, umnošću, vrednostima, lepotom…, po mišljenju Ratka Božovića, izuzetno je važna, a pogotovo u ovim tranzicionim izazovima i prazninama.
„Ova tranzicija, bez kulture, bez srednjeg sloja, bez umnosti i bez znanja ne može ni korak napred. Ako nam sudbinu, sa stanovišta vrednosti, budu određivali oni koji ne znaju ili koji su zapušteni sa stanovišta emancipacije i kultivisanosti, onda kuku nama“, zaključuje Božović.
Medijsko polje, kao osnovna poluga širenja uticaja, pretežno je popunjeno političkim sadržajima i porukama, a onaj manji preostali deo, ostavljen je drugim, često neravnopravno raspoređenim činiocima društvenog života, gde kultura, uglavnom, ima drugorazrednu ulogu.
Takva matrica mora da nestane, upozorava kulturolog Ratko Božović.
„Taj primat stranačke kadrovske politike i partokratije, kao svojevrsne diktature pameti, to još ovdje postoji kao stara matrica. Ta stara matrica mora da nestane, pošto kultura ne može da opstaje bez apsolutne slobode, u kojoj će ona dati najbolje mogućnosti i prepoznati se kao vrednost koja utiče na ovaj žalosni i problematični vrednosni sistem“, kaže Božović.
Neadekvatan odnos države prema kulturi vidljiv je u svim njenim segmentima. Najočitiji primer te nebrige je činjenica, da još uvek nisu uspostavljene ni sve osnovne institucije kulture.
„Narodni muzej u Beogradu je zatvoren već devetu godinu. To je već indikator o jednoj blokadi vrijednosti koja može biti prisutna. A da ne govorimo o drugim stvarima, koje su zapostavljene i ostavljene za neka druga, bolja vremena“, napominje Božović.
Okretanje spektaklu
Spisateljica Biljana Srbljanović, takođe je uverena da postoji vrlo uočljivo zanemarivanje kulture i da je taj odnos vrlo strategijski postavljen. Ona primećuje da je, u ovom trenutku, čitava sredina okrenuta, sada ne više estradi i toj vrsti subkulture, nego spektaklu.
„Sportu, velikim obećanjima, akcijama, fudbalskim mečevima – spektaklu. To je ono na šta odlazi sva pažnja. Pošto se kultura smatra kao deo slobodnog vremena, Novak Đoković mora biti zadovoljen i u tom smislu će ljudska potreba, da popune svoje slobodno vreme, biti zadovoljena. To što nem para u budžetu za filmove, što nemamo neke velike izložbe - to se sve stavlja na drugu stranu“, ocjenjuje Biljana Srbljanović.
Još uvek dominantna i medijski veoma rasprostranjena je pseudo-kultura, koja je najbliža onima koji su nepismeni, a taj broj u Srbiji nikako nije zanemarljiv – 1.250.000 bez završene osnovne škole, dok je 40 odsto onih koji završe osnovnu školu – funkcionalno nepismeno. To profesora Božovića navodi na zaključak:
„Da je ovo jedno ostrvo zapuštenosti u balkanskoj priči.“
Uvažavajući ove stavove o stanju kulture u Srbiji, postavlja se pitanje – kako je onda uopšte moguće očekivati da se ona suprostavi političkom polju delovanja i ponudi neki novi, bolji sistem vrednosti?
Toga su svesni i Beograđani s kojima smo razgovarali:
„Još od onih tinejdžerskih dana imam potpuno idealnu sliku sveta, da je kultura važnija i od hleba. Na žalost, ta se slika svaki dan urušava.“
„Teško da kultura u našem društvu može bilo šta da promeni. Mi smo kakvi smo i teško se tu šta može promeniti.“
„Moć kulture je velika i ona može da oraspoloži čoveka. Ako može tako pojedinačno da deluje, onda verovatno može da promeni i više ljudi, da oni poprime ono što kultura pruža.“
„Ako nam neke zvezde kroje ovu kulturu, onda ovi koji se bave kulturom, ne mogu ni da dođu do izražaja.“
„Vidim da su mračne sile na delu i da je tu teško bilo šta pomeriti s mesta.“
Kritika daleko od javnosti
Da li je moguće promeniti postojeću situaciju direktnim angažmanom umetnosti u borbi protiv društvenih devijacija, kao što je to na primer učinjeno u Hrvatskoj akcijom „Teatrom protiv korupcije"?
Dramaturg i dugogodišnji umetnički direktor BITEF-a Jovan Ćirilov upozorava na opasnost da u takvim slučajevima umetnost može da izađe izvan svoje sfere, ali kaže da je takva uloga moguća u nekim diktatorskim i polu-diktatorskim režimima, gde se kultura diktira iz jednog centra:
„Tu jedna opoziciona kultura, koja se tome suprotstavlja, može da pomogne. Čekajući Godoa, iz druge polovine XX veka, je beskrajno pomogao da se sruše barijere socio-realizma, prvo u Poljskoj, pa onda i kod nas“, kaže Ćirilov.
A kada je u pitanju vreme sadašnje?
„Danas umetnost može direktno da služi, ali i ne mora, svojim postojanjem. Ona je kritika postojećeg stanja. Pravi odgovor bi svakako zahtevao obimnu knjigu i jednu naučnu disertaciju“, smatra Ćirilov.
Kritika društvene stvarnosti, izuzetno je aktivna, ali prilično udaljena od očiju šire javnosti. Na alternativnoj kulturnoj sceni, međutim, ona - iz neobjašnjivih razloga – medijima nije dovoljno atraktivna.
Potvrđujući ovu tezu, Biljana Srbljanović navodi slučaj sa nedavnom premijerom predstave „Prešućivanje”, sarajevske rediteljke Selme Spahić, koja je izazvala retko viđenu posećenost i ovacije publike.
„Mi smo stajali i aplaudirali nekim mladim ljudima. Ovacije su trajale 15 minuta. Ne postoje novine koje su zabeležile taj događaj. Ne postoji kritika, čak ni u VREME-nu ili u NIN-u, da postoje veliki pozorišni i politički događaj koji se ovog trenutka odigravaju u Beogradu, za koji ljudi ne znaju, a koji bi trebali da vide“, navodi Srbljanović.
Afirmacija kulture koja, po logici stvari, traga za istinom, umnošću, vrednostima, lepotom…, po mišljenju Ratka Božovića, izuzetno je važna, a pogotovo u ovim tranzicionim izazovima i prazninama.
„Ova tranzicija, bez kulture, bez srednjeg sloja, bez umnosti i bez znanja ne može ni korak napred. Ako nam sudbinu, sa stanovišta vrednosti, budu određivali oni koji ne znaju ili koji su zapušteni sa stanovišta emancipacije i kultivisanosti, onda kuku nama“, zaključuje Božović.