Medalje za one koji su razarali gradove, ubijali ljude i unesrećili hiljade porodica; memorijalni centar za četničkog vođu; nagodba za ženu ratnog zločinca - ovo su samo neki od najnovijih poteza koje Srbija povlači, a koji bi mogli voditi putem potpunog urušavanja sistema vrednosti.
Na ovim osnovama, generacije rođene nakon ratova, stiču heroje i uzore. Ne treba zato čuditi što su mladima u Srbiji „heroji“ Ceca Ražnatović i srpski vitezovi iz srednjeg veka.
Baš kao i svaka prethodna generacija, srednjoškolci u centru Beograda, okupljeni su na zidiću ispred zgrade na malom odmoru. O kome razgovaraju, u koga gledaju, ko su im danas uzori?
„Miloš Obilić, srpski vojnik koji je učestvovao u kosovskom boju i koji je ubio Murata. Svi njega navode kao primer junaka.“
„Marko je imao najlepšu ženu na svetu.“
„Ceca, Seka Aleksić.“
„Ceca. Lepa je, dobro peva.“
Ne zanima ih što je optužena za teška krivična dela pronevere više miliona evra i nedozvoljenog držanja oružja. Ni biografija ovu estradnu zvezdu nije omela u tome da u Srbiji gotovo dve decenije nosi titulu kraljice nacije.
Poneo bi možda koji orden i medalju, da je poživeo, i njen suprug, kao zaslugu za zločine, pljačke i pustošenja sa svojim Tigrovima. No, ima u Srbiji i mnogih drugih koji će, kao najbolji od najboljih, umesto robije dobiti priznanje za učešće u proteklim ratovima.
„Mislim da se na taj način država Srbija odužuje svima onima koji su pali u toku ratnih operacija 1991. – 1995. i 1999. godine“, tako nam kaže jedan od inicijatora ove ideje i nekadašnji pomoćnik ministra odbrane, Bojan Dimitrijević.
Ne pitasmo ga da li će koju medalju sačuvati i za Ratka Mladića, ako se ikada pojavi. Do tada, ne manjka u Srbiji onih koji će ga veličati.
„Odlikovanje, za šta?“ - Zbunjena je sociološkinja Janja Beč:
„Da li je to odlikovanje za beščašće? Ta vojska je razarala gradove – Vukovar, Derventu, Sarajevo, pa stigla do Srebrenice. Koga je odbranila ta vojska? Mislim da se tom porukom još dublje ulazi u proces poricanja, koji nije dobar, ni sada kratkoročno, za ovu generaciju, a nije dobar ni trans-generacijski, pošto se ostavlja u nasleđe nesposobnost da se suoči sa onim što se desilo.“
Ispravljanje 'nepravde'
I dok se događaji iz bliže prošlosti u potpunosti poriču, uz malo odgovora na brojna pitanja, onoj daljoj posvećena je velika pažnja. Antifašizam, kao temelj na kome je nastala moderna Evropa, u Srbiji je postao upitan, a akteri Drugog svetskog rata danas su gotovo zamenili mesta.
Četnički pokret izjednačen je sa antifašističkim, nižu se rehabilitacije, a u potragu za Dražom Mihailovićem dala se cela država. Pošto su otkrili mesto gde je ubijen, na Adi Ciganliji svakodnevno se mogu videti kokarde i uniforme Ravnogoraca. Pod ovim obeležjima odlazilo se i 90-ih na ratišta.
„U četničkoj ideologiji je bilo potpuno normalno da ubijete čoveka zato što je musliman. Jedna ideološka koncepcija je oživljena“, kaže istoričarka Branka Prpa.
Predstavnici Srpske crkve pohitali su da održe parastos, a Vuk Drašković zatražio da je se na tom mestu podigne Memorijalni centar. Zadovoljstvo rezultatima rada Komisije koja je istraživala sudbinu Dragoljuba Mihailovića ne krije ni predstavnik Vlade Srbije, Slobodan Homen.
„To ne znači da pojedinci ni iz jednog ni iz drugog pokreta nisu činili zločine, ali mislim da to predstavlja ispravljanje velike istorijske nepravde“, kaže Homen.
Sve snage upregnute su da ovu „nepravdu“ isprave i u školskim udžbenicima. Tako đaci danas uče o dva antifašistička pokreta.
„Nova vlast posle 2000. godine je morala da nađe svog istorijskog tatu. A najbrži način da nađete tatu je da on bude neprijatelj tate prethodnog režima. Ako su partizani i Drug Tito bili tate i dede ovih prethodnih, onda će oni sada da promene sliku II svetskog rata, naći će sebi najbližeg, a to će da bude Draža Mihajlović. Zaboraviće neke detalje koji to dovode u pitanje, kao na primer kolaboraciju i civilne žrtve“, navodi Dubravka Stojanović.
Odgovornost na društvu
Revizijom istorije stvara se konfuzija i haos u vrednostima, a mladi ostaju bez jasnih uzora. Produbljuju se podele, množe se predrasude i stereotipi, nacionalizam dobija na snazi, a nasilje postaje legitiman vid obračuna sa svima koji su drugačiji.
Mediji, koji su devedesetih lansirali idole, poput ratnog zločinca i njegove estradne zvezde, nisu više isti. No, oni nezavisni i posle Miloševića ostaju retki, a tabloidizacija kao rezultat opšte društvene klime, čini da se njihov edukativni uticaj retko može uočiti.
„Ti uzori svakako više nisu naučnici, ni umetnici, oni su u najvećem broju slučajeva upravo političari. Pa kada gledate podmlatke političkih stranaka, vidite da su to gotovo klonirane vođe. Uzori su im uglavnom estradne zvezde, neko ko je veoma lako i veoma brzo došao do novca i slave“, ocenjuje kulturološkinja Milena Šešić Dragićević.
Iako je drugovala sa ubicama premijera Đinđića, zbog čega je, pod sumnjom da ih je skrivala, i hapšena za vreme akcije Sablja, a nedavno je obelodanjeno da je prodajom fudbalera nekada Arkanovog Obilića nezakonito stekla više miliona evra, od suđenja ikoni naših srednjoškolaca sa početka priče, neće biti ništa. Po nagodbi koju je postigla sa Tužilaštvom, državi će isplatiti milion i po i provešće osam meseci u kućnom pritvoru:
„Čula sam. To je njen obraz. Meni se sviđa kako peva i kako izgleda. To njeno privatno me ne zanima.“
„To mi je žao, ali njene pesme su dobre.“
„Mislim da je najbolja pevačica u gradu. Nije baš za sve ona kriva.“
Kao rezultat sistema vrednosti, čiji je nosilac Arkanova udovica, ali i onih koje promovišu društvo i političke elite, ne čudi ni primer na koji ukazuje autorka emisije Peščanik, Svetlana Lukić.
„Mladi, koji odu na ekskurziju u Budimpeštu, umesto da uživaju, oni pevaju - Ko to kaže, ko to laže Srbija je mala – i tuku se po ulicama. Mene šokira da neko ko ima 17 godina ima potrebu da to peva na ekskurziji. Mi smo nešto grdno pogrešili“, kaže Svetlana Lukić.
Do nedavno se opravdanje tražilo u beznađu devedesetih. Šetajući se između odlikovanja ljudi tog vremena, poricanja odgovornosti i relativizacije, više nema dilema da odgovornost za tu grešku leži na današnjem društvu, školskom sistemu, a pre svega na novim političkim elitama.
Na ovim osnovama, generacije rođene nakon ratova, stiču heroje i uzore. Ne treba zato čuditi što su mladima u Srbiji „heroji“ Ceca Ražnatović i srpski vitezovi iz srednjeg veka.
Baš kao i svaka prethodna generacija, srednjoškolci u centru Beograda, okupljeni su na zidiću ispred zgrade na malom odmoru. O kome razgovaraju, u koga gledaju, ko su im danas uzori?
„Miloš Obilić, srpski vojnik koji je učestvovao u kosovskom boju i koji je ubio Murata. Svi njega navode kao primer junaka.“
„Marko je imao najlepšu ženu na svetu.“
„Ceca, Seka Aleksić.“
„Ceca. Lepa je, dobro peva.“
Ne zanima ih što je optužena za teška krivična dela pronevere više miliona evra i nedozvoljenog držanja oružja. Ni biografija ovu estradnu zvezdu nije omela u tome da u Srbiji gotovo dve decenije nosi titulu kraljice nacije.
Poneo bi možda koji orden i medalju, da je poživeo, i njen suprug, kao zaslugu za zločine, pljačke i pustošenja sa svojim Tigrovima. No, ima u Srbiji i mnogih drugih koji će, kao najbolji od najboljih, umesto robije dobiti priznanje za učešće u proteklim ratovima.
„Mislim da se na taj način država Srbija odužuje svima onima koji su pali u toku ratnih operacija 1991. – 1995. i 1999. godine“, tako nam kaže jedan od inicijatora ove ideje i nekadašnji pomoćnik ministra odbrane, Bojan Dimitrijević.
Ne pitasmo ga da li će koju medalju sačuvati i za Ratka Mladića, ako se ikada pojavi. Do tada, ne manjka u Srbiji onih koji će ga veličati.
„Odlikovanje, za šta?“ - Zbunjena je sociološkinja Janja Beč:
„Da li je to odlikovanje za beščašće? Ta vojska je razarala gradove – Vukovar, Derventu, Sarajevo, pa stigla do Srebrenice. Koga je odbranila ta vojska? Mislim da se tom porukom još dublje ulazi u proces poricanja, koji nije dobar, ni sada kratkoročno, za ovu generaciju, a nije dobar ni trans-generacijski, pošto se ostavlja u nasleđe nesposobnost da se suoči sa onim što se desilo.“
Ispravljanje 'nepravde'
I dok se događaji iz bliže prošlosti u potpunosti poriču, uz malo odgovora na brojna pitanja, onoj daljoj posvećena je velika pažnja. Antifašizam, kao temelj na kome je nastala moderna Evropa, u Srbiji je postao upitan, a akteri Drugog svetskog rata danas su gotovo zamenili mesta.
Četnički pokret izjednačen je sa antifašističkim, nižu se rehabilitacije, a u potragu za Dražom Mihailovićem dala se cela država. Pošto su otkrili mesto gde je ubijen, na Adi Ciganliji svakodnevno se mogu videti kokarde i uniforme Ravnogoraca. Pod ovim obeležjima odlazilo se i 90-ih na ratišta.
„U četničkoj ideologiji je bilo potpuno normalno da ubijete čoveka zato što je musliman. Jedna ideološka koncepcija je oživljena“, kaže istoričarka Branka Prpa.
Predstavnici Srpske crkve pohitali su da održe parastos, a Vuk Drašković zatražio da je se na tom mestu podigne Memorijalni centar. Zadovoljstvo rezultatima rada Komisije koja je istraživala sudbinu Dragoljuba Mihailovića ne krije ni predstavnik Vlade Srbije, Slobodan Homen.
„To ne znači da pojedinci ni iz jednog ni iz drugog pokreta nisu činili zločine, ali mislim da to predstavlja ispravljanje velike istorijske nepravde“, kaže Homen.
Sve snage upregnute su da ovu „nepravdu“ isprave i u školskim udžbenicima. Tako đaci danas uče o dva antifašistička pokreta.
„Nova vlast posle 2000. godine je morala da nađe svog istorijskog tatu. A najbrži način da nađete tatu je da on bude neprijatelj tate prethodnog režima. Ako su partizani i Drug Tito bili tate i dede ovih prethodnih, onda će oni sada da promene sliku II svetskog rata, naći će sebi najbližeg, a to će da bude Draža Mihajlović. Zaboraviće neke detalje koji to dovode u pitanje, kao na primer kolaboraciju i civilne žrtve“, navodi Dubravka Stojanović.
Odgovornost na društvu
Revizijom istorije stvara se konfuzija i haos u vrednostima, a mladi ostaju bez jasnih uzora. Produbljuju se podele, množe se predrasude i stereotipi, nacionalizam dobija na snazi, a nasilje postaje legitiman vid obračuna sa svima koji su drugačiji.
Mediji, koji su devedesetih lansirali idole, poput ratnog zločinca i njegove estradne zvezde, nisu više isti. No, oni nezavisni i posle Miloševića ostaju retki, a tabloidizacija kao rezultat opšte društvene klime, čini da se njihov edukativni uticaj retko može uočiti.
„Ti uzori svakako više nisu naučnici, ni umetnici, oni su u najvećem broju slučajeva upravo političari. Pa kada gledate podmlatke političkih stranaka, vidite da su to gotovo klonirane vođe. Uzori su im uglavnom estradne zvezde, neko ko je veoma lako i veoma brzo došao do novca i slave“, ocenjuje kulturološkinja Milena Šešić Dragićević.
Iako je drugovala sa ubicama premijera Đinđića, zbog čega je, pod sumnjom da ih je skrivala, i hapšena za vreme akcije Sablja, a nedavno je obelodanjeno da je prodajom fudbalera nekada Arkanovog Obilića nezakonito stekla više miliona evra, od suđenja ikoni naših srednjoškolaca sa početka priče, neće biti ništa. Po nagodbi koju je postigla sa Tužilaštvom, državi će isplatiti milion i po i provešće osam meseci u kućnom pritvoru:
„Čula sam. To je njen obraz. Meni se sviđa kako peva i kako izgleda. To njeno privatno me ne zanima.“
„To mi je žao, ali njene pesme su dobre.“
„Mislim da je najbolja pevačica u gradu. Nije baš za sve ona kriva.“
Kao rezultat sistema vrednosti, čiji je nosilac Arkanova udovica, ali i onih koje promovišu društvo i političke elite, ne čudi ni primer na koji ukazuje autorka emisije Peščanik, Svetlana Lukić.
„Mladi, koji odu na ekskurziju u Budimpeštu, umesto da uživaju, oni pevaju - Ko to kaže, ko to laže Srbija je mala – i tuku se po ulicama. Mene šokira da neko ko ima 17 godina ima potrebu da to peva na ekskurziji. Mi smo nešto grdno pogrešili“, kaže Svetlana Lukić.
Do nedavno se opravdanje tražilo u beznađu devedesetih. Šetajući se između odlikovanja ljudi tog vremena, poricanja odgovornosti i relativizacije, više nema dilema da odgovornost za tu grešku leži na današnjem društvu, školskom sistemu, a pre svega na novim političkim elitama.