Tri države severa Evrope do sada su primenile zakon za koji su uverene da je pravi put za zadavanje fatalnog udarca trgovini ljudima, pre svega trgovini ženama i njihovoj seksualnoj eksploataciji. Reč je o zakonu koji je podelio i organizacije za zaštitu prava žena - jedni ga smatraju kontroverznim, a drugi neophodnim. On zapravo sankcioniše svakoga kome na pamet padne da iznajmi prostitutku, to jest, plati seksualnu uslugu.
Najpre je usvojen u Švedskoj, potom su ga preuzeli u Norveškoj i na Islandu, a u toku je rasprava da se isto rešenje primeni u Francuskoj. No, i države Balkana bi trebalo da budu i te kako zainteresovane za efekte njegove primene, jer je i donet (kako objašnjavaju u Švedskoj) upravo kako bi se zaštitile žrtve trgovine koje u nemalom broju i na sever Evrope dolaze upravo iz balkanske regije.
Šok koji je u Švedskoj pre dvanaest godina izazvao slučaj šesnaestogodišnje Litvanke ilegalno prebačene u tu skandinavsku državu, kao stanici na obećanom putu za Sjedinjene Države, i danas tu dobro pamte. Devojčica je brutalno seksualno i fizički zlostavljana, da bi izlaz na kraju pronašla u samoubistvu. Bacila se se sa jednog mosta u Malmeu. 2002. godine o ovom nesrećnom biću, te nezamislivo tragičnoj sudbini, snimljen je film „Lilja 4-ever“.
Zastrašujuće je to podsećanje na jezivi događaj ali i na trenutak koji je dobar deo skeptičnih uverio da od nauma o adaptiranju zakona koji se mnogima činio nemogućim nikako ne odustanu:
“Najčešće nam postavljaju pitanje, zašto niste kriminalizovali žene u prostituciji. Postoji pre svega jedan razlog. Ne želimo da podignemo barijere između nas i njih, da ne smeju da nam se obrate za pomoć. Time su stvoreni uslovi da policajci kontaktiraju žene i da one kontaktiraju njih, to je olakšalo mogućnost i da ljudi koji rade na terenu komuniciraju sa tim ženama”, kaže nacionalni izvestilac za trgovinu ljudima Kajsa Volberg.
Policajci su razmileli po švedskim hotelima i ulicama. Oni prate kretanja na Internet portalima, pozivaju brojeve koji se tu nude. Statistike im idu u korist i pokazuju da je izmena zakonske regulative postigla efekte. U Stokholmu je 1998. godine na ulici bilo svake večeri između 60 i 80 žena, danas se taj broj kreće na ne više od 20.
“Statistike pokazuju da broj ljudi koji kupuje seks opada nakon usvajanja ovog zakona. I to je nešto što mi takođe govori da zakon deluje. Jer ako nemate nekog ko će kupovati seks, nećete imati ni trafiking. Tako to funkcioniše”, uverava javna tužiteljka u Stokholmu Mari Lind Tomsen.
“Morate znati da ovaj zakon nije usvojen preko noći u Švedskoj. On je bio rezultat intezivne diskusije koja je trajala mnogo godina”, navodi Simon Hagstrom, iz policijskog odeljenja u Stokholmu angažovan isključivo na poslovima vezanim za prostituciju.
“Diskusija je zapravo počela još u sedamdesetim godinama. Osnovna pozicija je bila da nije dopustivo da žena može biti kupljena u modernom društvu jednakosti. To jeste pitanje jednakosti. Nije prihvatljivo da ja kao muškarac izađem napolje, kupim ženu na 30 minuta i da radim sa njom šta mi je volja. To se ne događa u društvu jednakosti. Prostitucija je deo muškog nasilja nad ženama”, kaže Hagstrom.
Posle trinaest godina zakona kojim se kažnjavaju kupci, ne prostitutke, autoriteti uveravaju da danas u ovoj zemlji nije moguće razviti mrežu trgovine ljudima. Pre ili kasnije biće otkrivena.
Tražite i otkrićete trafiking
U kancelariji smo javne tužiteljke u Stokholmu Mari Lind Tomsen.
Marie Lind Thomsen
“Ako je ne tražite, nećete je otkriti. Tako stoji stvar sa trgovinom ljudima”, kaže ona. Upravo tragajući za prostitutkama čini se taj suštinski obrt, uverena je, u kom se od posledice stiže do uzroka. Argumenti zasnovani na pozivanju na pravo svakoga da odluči na koji će način živeti, odnositi se prema sebi i sopstvenome telu, ovde nisu nešto što će sa razumevanjem prihvatiti:
“Ja znam da postoje ljudi koji će reći ovo je u redu, ovo je dobar način da se zaradi, ali ja ih nikada nisam srela. Moguće da ih ima, znam da su svi čuli za tako nešto, ali ja ih nikada nisam upoznala. Mnoge devojke će vam upravo to reći na početku. Ali to je samo zbog toga što su traumatizirane. Suštinski to je psihološko pitanje. Ne morate da bude profesor psihologije da biste znali kako te osetljive stvari funkcionišu. Jasno je da to nije vrsta posla koju biste poželeli za svoju ćerku, sestru ili bilo koga drugog”, kaže Tomsen.
Žrtva je u centru. Žrtva koja nije prepuštena sebi i igri sudbine, nego joj niz različitih, međusobno uvezanih, službi pokušava da pruži svaku vrstu pomoći kako bi je integrisali u društvo ili joj pomogli u povratku u svoju matičnu sredinu (što, uzgred budi rečeno, skoro ni jedna od otkrivenih žrtava trgovine, u Švedskoj, nije poželela).
No procenat Šveđanki koje su se odlučile za život prostitutke, pokazuju zvanični podaci, je zanemarljiv. Žene koje ovde otkrivaju do severa Evrope su uglavnom stigle ilegalnim ili poluilegalnim putevima. Često je vrlo teško utvrditi i odakle dolaze:
“To je teško pitanje s obzirom da poslednje informacije koje dobijam iz odbora za migracije jesu da se pojavljuju ljudi, da kažemo bosovi, koji krijumčare ljude za koje kažu da su iz Bosne, Srbije, ali kada proveravamo podatke ne možemo lako da utvrdimo odakle su. Možda su sa Kosova ili neke druge balkanske države”, reči su nacionalnog koordinatora za trgovinu ljudskim bićima Patrik Sederlof.
“Po onome što mi znamo trafiking u Srbiji se najvećim delom odvija unutar granica Srbije. Istovremeno mi pronalazimo ovde ljude iz Srbije koji su potencijalne žrtve trafikinga. I to postaje sve veći problem. Jer granice su sada otvorene, ne trebaju vam vize da biste došli ovde", kaže Sederlof.
No da ni vize ne moraju biti ograničenje (jer su za građane Kosova i danas neophodne) pokazuje primer koji navodi Kajsa Volberg:
“Devojka sa Kosova. Imala je samo 17 godina. Pred sud smo izveli neke od kupaca koji su je eksploatisali ali i one koji su njome trgovali. Pamtim da je situacija za nju bila vrlo problematična. Ona je još uvek u Švedskoj. Zato što je imala problem da se vrati natrag, zbog pretnji koje su bile upućene njenoj porodici. To je bio jedan od najtužnijih i najtežih slučajeva koje smo ovde imali. Devojka nije mogla kompletno da se oporavi i da se vrati na Kosovo.”
I ne samo to. U materijalu koji nam je dostavljen vezano za ovaj slučaj navodi se i da su tokom suđenja zlostavljačima, mediji objavili fotografiju maloletnice. Njena porodica je zapravo od tog trenutka izložena pretnjama, a njen povratak je postao nezamisliv. Ostala je trajno u Švedskoj.
Rumunski talas
Ako govorimo o trenutnom stanju, talas trafikovanih osoba koji je zapljusnuo Skandinaviju većinom dolazi iz Nigerije, te sa Balkana, pre svega iz Rumunije. Lako je objasniti zašto baš iz najmlađe članice Evropske unije, države niskog standarda, a ostvarene slobode kretanja:
Patrik Cederlof
“Konkretna akcija pre svega podrazumeva da ljudima stvorite uslove u kojima mogu da pronađu pristojan posao. Da ostavare odgovarajuće obrazovanje, da je pred njima otvoreno više mogućnosti. Sve dok imate manjinske grupe koje žive na niskom nivou, bez finansijske i socijalne podrške, sve dok imate ljude koji žive u siromaštvu, a istovremeno imaju snove o životu u luksuzu, imaćete ovakve situacije. Zamislite sada nekoga ko u Srbiji organizuje ovakav biznis i ponudi vam da odete u Švedsku, zaradite puno novca i kupite sve to o čemu sanjate. To je ono što pokušavamo da predupredimo.”
U potrazi za primerom koji bi ilustrovao ovo o čemu govori Patrik Sederlof, uzimamo primer koji je u Hrvatskoj zabeležila koleginica Ankica Barbir Mladinović. Preko Autonomne ženske kuće u Zagrebu došla je u kontakt sa devojkom, koja je preživela nezamisliva iskustva seksualnog i svih drugih oblika zlostavljanja:
Vaš browser nepodržava HTML5
Ispovest trafikovane
Ova užasavajuća priča, skoro pa da je model na kom se može posmatrati funkcionisanje trgovine ljudima. U godini pred nama Hrvatska će postati članica Evropske unije. Kada su u evrospku porodicu ulazili nekada Litvanija, a kasnije Rumunija, broj trafikovanih iz te dve države drastično je porastao.
Upravo ta iskustva govore na mere koje treba preduzeti kako se slično ne bi ponovilo u hrvatskom slučaju. No, kako navodi koordinatorka za trgovinu ljudima Kajsa Volberg jasno je da su neke druge evropske države trenutno daleko veća iskušenja:
“Situacija u Španiji nije dobra, u Italiji takođe, u Grčkoj naravno. Kako će se tržište dalje razvijati, da li će se više okretati državama severne Evrope. Ne znam. Ali znam sasvim sigurno da kada kriminalne grupe odlučuju gde da vode žene da svako na Švedsku gleda kao na loše tržište za trfiking aktivnosti.”
Šta je razlog tolike samouvernosti?
Najsrećnija svetska regija na udaru
Sa prvog mesta liste najsrećnijih naroda naroda na svetu prošle godine smešila vam se Norveška. Ne tako daleko, na peto mesto, smestila se Švedska i to kako je objašnjeno u istraživanju Legatum instututa, i zbog “visokog stepena političkog delovanja kao i društvene jednakosti”.
Izrazito ponosni na ostvarenu polnu jednakost što postaje jedna od vrednosti ovdašnjeg društva propagirana taman koliko i standard koji je među najvišima u Evropi. Samo za suzbijanje svih oblika trafikinga, kao najdrastičnijeg oblika diskreditacije ličnosti, svakoj od 2090 opština ove zemlje, određena su sredstava za rad u toj oblasti. Sama država uvezana je u Savet baltičkih država, odnosno zemlje te regije, uz proširenu saradnju sa Rusijom, Poljskom i Nemačkom. Kroz Savet pokušavaju iznaći efikasne načine za suzbijanje trefikinga, ali im upravo su različiti zakoni, koji su u poređenju sa čuvenim švedskim redovno previše blagi, ono što koči efikasniju akciju:
“Naš mandat je da sprečimo trgovinu ljudima i zaštitimo žrtve. Ne pokušavamo da stvorimo jedinstvenu zakonsku politiku u regionu, ali pokušavamo da unapredimo našu saradnju u ovoj oblasti”, podvlači viša savetnica u Savetu baltičkih država Ana Eksted.
“I naravno, zaista je komplikovano zato što imamo različita pravila ali mislim da možemo da radimo zajedno. I postignuta je saradnja koja žrtvama obezbeđuje snažniju podršku. Ali naravno, ne možemo imati jedinstveni pristup trgovini ljudima, zato što je prostitucija i trgovina ljudima u Švedskoj praktično isto. U Nemačkoj to, na premijer, vide potpuno drugačije. Prostitucija nije isto što i trgovina ljudima. Ako mene pitate, najvažnije je da kada se sve države slože da je nešto trgovina ljudima, onda da iznađemo zajednički pristup kako bi pomogli pogođenima. I mislim da u tome možemo biti uspešni. Ali jeste teško. Apsolutno”, naglašava Eksted.
Upravo o kontroverzama koje se vezuju za zakon često previše oštar i za liberalnu Evropu, te o njegovom uticaju na porno i industriju seksa, a pomalo i o refleksijama na slučaj Asanž, u nastavku.
O Asanžu, „Paši“ i pornografiji
Uvereni da prostitucija nije stvar izbora uz zvanične statistike koje im pokazuju izuzetan pad broja žrtava trgovine, što je pak za posledicu imalo nakon početnih rezervi sve višu podršku zakonu kojim se kažnjavaju kupci seksualnih usluga, autoriteti u Švedskoj nedvosmisleno će braniti rešenje oko koga ni deceniju nakon što je primenjeno ne prestaju rasprave. Ovde se ne kriju ambicije da se na kupovinu seksa gleda jednako kao na vrstu teškog krivičnog dela:
“Zabranili smo ubistva. To je ista vrsta argumenata. Zar ne?”, odgovara i pita tužiteljka Mari Lind Tomsen. “Ubistvo je zabranjeno baš kao što je ovde zabaranjeno i da kupite seks. I to je to. To zapravo i jeste isto. Možete da radite ovo, ne možete da radite ono. Morate pokazati kakve vrste ponašanja se građani vaše države moraju pridržavati. Mi ovde ne želimo da jedni ljudi eksploatišu druge ljude.”
Simon Haggstrom i Ann Martin
Treba pomenuti, ipak, da se za ovu vrstu prestupa predviđaju novčane sankcije, ali i maksimalna kaznu do godinu dana zatvora. Niko nije pošteđen, pa ni rekorder koji se teško odvikava od sklonosti ka prostitutkama, koga pominju u policiji, a koji je nedavno kažnjen jubilarni deseti put, pa čak ni muškarac koji se zaljubio u devojku koju je prethodno zarad seksa kupio, što nam priča izvestilac o trafikingu Kajsa Volberg:
“Ponekad se dogodi da se kupac zaljubi u devojku koju je kupio. Tada žele da se reše makroa. Šta u tom slučaju uraditi? Kontaktiraju policiju. Upravo jedan takav poziv sam imala pre nekoliko godina. Razumela sam naravno, on nije morao da kaže da ju je kupio. Dao je jako puno informacija o obojici makroa, tako da je bilo vrlo lako sve proveriti.”
I da, bio je kažnjen. A da li su i danas zajedno:
“Nisam ovlašćena da proverim. Ali nadam se. Izgledao mi je vrlo zaljubljeno”, zakljuiča je Volberg.
Primena švedskog modela može ponekad i da nasmeje, ali će vam i najblaži osmeh sa lica skinuti striktnost sa kojom se njemu pristupa. Tužiteljka Tomsen podsetiće sama na najpoznatiji slučaj:
“U maju ove godine sam upoznala sudiju iz Švajcarske i on je bio uveren da je sve vezano za slučaj Asanž bilo namešteno od strane Sjedinjenih Američkih Država.”
Osnivač “Vikiliksa” Džulijan Asanž optužen je u Švedskoj za seksualni napad. Kao dokazi su korišćeni kondomi, proveravano je da li na nekome od njih ima tragova DNK koji bi pripadao Asanžu i slično.
S obzirom da je reč o čoveku koji je zbog provale u američke tajne diplomatske prepiske nesumnjivo navukao bes tamošnje administracije, široko je rasprostranjeno uverenje da Švedska zapravo samo odrađuje posao za Ameriku. Tužiteljka Tomsen ustremiće se na tu vrstu tumačenja:
“Ovde stvari ne funkcionišu tako, da bi Sjedinjene Države mogle da kažu nama u Tužilaštvu šta da radimo. Švedska čak nije ni članica NATO-a. Ukoliko Sjedinjene Države hoće Asanža, zašto onda ne razgovaraju sa njihovim najboljim prijateljima? Sa Britancima. Ako bismo gledali sa kim u celom svetu najtešnje sarađuju onda je to Velika Britanija. Zar nije? To nije Švedska. Zašto bi žele da ga prvo ovde pošalju? To meni izgleda veoma čudno. Kada gledate iz perspektive našeg Tužilaštva sistem ne funkcioniše tako. Slučaj Asanž je u nadležnosti Tužilaštva u Geteborgu. Samo mogu reći da tamošnja tužiteljka ima visoku reputaciju u Švedskoj.”
No, šta god da mu se na dušu stavlja, Asanž bi se ponegde i mogao izvući, ali u Švedskoj teško. Država u kojoj su 50 odsto zvaničnih službenika osobe ženskog pola, odavno je završila rasprave na temu upotrebe tela u svrhe zarade, kao obilik svojevoljnog zarađivanja za život, uopšte može da postoji. Stepen isključivosti po tom pitanju začuđujući je čak i za tradicionalno konzervativne sredine, kakve imamo na Balkanu.
Dve vrste mišljenja suprotstavićemo u nastavku. Jedno iz Švedske, nacionallni koordinator za pitanja trefikinga Patrik Sederlof i drugo iz Srbije, predstavnica organizacije Astra Elena Krsmanović.
Niko ne spori prednost i iskorak učinjen zakonom koji je seksualne radnice poštedeo od svake vrste krivičnog gonjenja, podvlači Elena Krsmanović:
“Što mi u ‘Astri’ smatramo jako važnim. Ali sa jedne strane kažnjavanje kupaca usluga kada je trgovina ljudima u pitanju jeste nešto što treba da postoji i što je uoastalom uvršteno i u naš Krivični zakon, te regulisano stavom 8 člana 388. Na osnovu ove odredbe lice koje je moglo znati da je neka osoba žrtva trgovine ljudima ili je to znalo, a iskoristilo je njen položaj, ili pomoglo drugom da iskoristi položaj žrtve trgovine ljudima, biće kažnjeno. Kazna koja je za to predviđena iznosi od šest do pet godina zatvora.”
Odgovor Patrika Sederlofa:
„Ako je neko profesionalni trafikant, sa visokim sposobnostima u toj vrsti posla, on vam sigurno neće reći da je neka osoba žrtva trafikinga ili ne. Kako možete očekivati da će klijent uopšte tako nešto pitati? Izvinite, ali to je glupo. U teoriji to zvuči sjajno, ali u praksi je nemoguće očekivati da će klijent biti taj koji će identifikovati osobu kao žrtvu trafikinga. To nije moguće.”
„Tu se postavlja i pitanje koliko je ovaj model u samoj Švedskoj doveo do stvarnog smanjenja trgovine ljudima. Dakle, ne smanjenja prostitucije nego smanjenja trgovine ljudima. Takođe, na koji način je doneo korist seksualnim radnicama a na koji način im je zapravo i odmogao. Pitanje je i kakva je njima alternativa pružena ukoliko žele da se nastave baviti seksualnim radom. Koliko su zaštićene i na koji način mogu time da se bave ukoliko su oni koji su korisnici njihovih usluga, i ukoliko su oni koji su izvor prihoda za te žene i muškarce, kažnjavani zakonom. Bilo bi zanimljivo videti rezultate istraživanja na tu temu. Ali naravno, najbitnije je da to istraživanje bude nezavisno i nepristrasno“, kaže Elena Krsmanović iz „Astre“.
Dilema ove vrste pokazaće jasno da je reč o sudaru dva sveta, samim tim što po švedskom modelu prostitucija, kako ste već i čuli, ne može biti stvar izbora. Naprotiv, ona je skoro uvek, tvrde svi tamošnji sagovornici, rezultat životnih okolnosti:
“Moram reći da većina devojaka u našo zemlji ne vidi prostituciju kao opciju za svoj životni izbor. Govorim o većini. Naravno, u demokratiji mora postojati sloboda izbora. Ali koliko će devojčica zaista verovati da je njen san da bude prostitke. I to je moje iskustvo od 1999. do danas, koliko radim u ovom sektoru, kako u oblasti prostitucije tako i trgovine ljudima niko mi nije rekao da je to nešto što je zaista želeo da radi.”
No, tako postavljene stvari suprotne su i modelu koji je svakodnevica u mnogim evropskim državama. “Red light district” čuvena je ulica u Amsterdamu u kome su prostitutke na izvolte, poređena u nizu izloga. Svojevoljno nude seksualne usluge. Da li zaista svoljevoljno?
“Da, bila sam na jednoj konferenciji u Holandiji. Oni su sprovodili poseban monitoring. I na osnovu toga su zaključili, podvlačim da to nije švedska statistika, da oko 80 odsto devojaka koje rade u sektoru otvorene ponude seksa su na neki način žrtve trafikinga. To takođe mi govori da stvar tako ne funkcioniše”, navodi tužiteljka Tomsen.
Kako god, Holandija je jedan od primera država koje su legalizovale prostituciju. Tu, kao i od svakog drugog biznisa, i na ovom država ubira porez.
“Pitajte ih koliko su novca uzeli kroz poreze na taj način”, rezolutan je Patrik Sederlof.
“Na primer u Nemačkoj je naplaćeno svega tri odsto poreza u toj oblasti. To je poslednji podatak koji sam ja čuo. Tri procenta u legalnoj prostituciji. Tamo je prostitucija legalizovana. Ako pogledate najveći evropski bordel ‘Paša’ u Kelnu, oni u proseku imaju 700 mušterija dnevno. Objekat ima jedanaest spratova i u potkrovlju snimaju porno filmove. Oni jesu legalizovali prostitituciju, ali ne postoji mogućnost kontrole te vrste biznisa”, naglašava Sederlof.
I tu dolazimo do jednog od zanimljivih detalja priče. Vreme takozvanih “švedskih filmova” (dobro se zna o čemu se radi) u samoj Švedskoj je skoro pa završeno. Barem tako izgleda. Kao nus efekat zakona koji u nemilost baca kupce seksa, porno industrija, kao nesumnjivo najusavršeniji oblik eksploatacije seksa, podignut na nivo visoko isplative zabave, svedena je sitni obim. A izgleda i da je pod prismotrom.
“Produkcija porno filmova u Švedskoj nije velika. Čak veoma mala. Čuvena fraza “švedski film” recidiv je sedamdesetih, jer su tada ovde snimani porno filmovi. Neki od najpoznatijih švedskih slučajeva bili su takozvane geng bande. Radilo se o fimovima napravljenim u kontaktu odraslih muškaraca, sa veoma mladim devojčicama. Devojčice su dovođene u hotelske sobe ili njihove line kuće. Učestvovalo je pet ili šest muškaraca i jedna ili dve veoma mlade devojke. To je procesuirano. I možemo reći da su ti ljudi upravo sada u zatvoru“, kaže Patrik Sederlof.
Trijumf feminizma
Iz države u kojoj je feminizam, ma kako to zvučalo, trijumfovao.
“Ja ne znam da li to zaista tako funkciniše u stvarnom životu u Sjedinjenim Državama, ali mi gledamo kako policajci po ulicama pokušavaju da kupe seks. I kada neka devojka pristane, onda je oni strpaju u zatvor. Ovde to ne funkcioniše tako. Zato što naš zakon sankcioniše one koji kupuju, a ne one koje prodaju seks. Nuditi seks je potpuno legitimno”, reči su tužiteljke Tomsen koje zvuče pomalo apsurdno.
Naime, nuditi seks je legitmno, ali ako ga kupite je kažnjivo. Ne znači li to na neki način i da je nuđenje seksa zabranjeno?
Ovde se na tu vrstu protivurečnosti ne obaziru, koncentrisani na istrebljivanje zla koje ih je u svega nekoliko slučajeva koji su doprli do javnosti u zemlji poznatoj po poštovanju pravila sistema, potpuno šokiralo.
Najpoznatiji je svakako slučaj nesrećne Litvanke, s početka priče, ali već taj primer dramatično je izoštrio senzore kod javnosti koja je postala izrazito netolerantna prema svakom obliku nasilja. Definicija toga šta je zapravo nasilje, visoko je podignuta.
“Ako bih ja rekao svojim prijatljima, svojim muškim prijateljima, ili mi neko od njih rekao da je kupio seksualnu uslugu – svi bi mi se smejali. Jer u Švedskoj to i da radite nećete nikome reći. Jer je sramota”, pojašnjava policajac Simon Hagstrom.
Ostaje međutim to što sami ne mogu rešiti problem, ili rečima tužiteljke Tomsen:
“U mnogim od ovih slučajeva mi odlazimo u matične zemlje odakle dolaze devojke. Razgovaramo sa ljudima, analiziramo odakle dolazi, skupljamo dokaze o okolnostima u kojima živela, makroima. Morate tako raditi jer ovo je internacionalni kriminal. Ne možete samo sedeti u svome ofisu. Pogotovu što se pokazalo ovde kod nas u Švedskoj, vi ovde imate ljude koji rade taj biznis. Ali novac ide negde drugo. I naravno morate otkriti kome se šalje novac i ko je organizator cele aktivnosti.”
Vratićemo se zvaničnim statistikama, jer nezavisnih nema. Ako je njima verovati švedski model bio je pun pogodak u eliminaciji trgovine, pre svega ženama, i to u regiju koja se našla na direktnom udaru priliva emigranata posebno nakon raspada Sovjetskog Saveza. No, naivno bi bilo verovati da bi ista formula u drugim sredinama donela ista rešenja. Svesni su to i oni koji čvrsto brane ovaj Zakon i bez puno rasprave odbacuju dileme koje se za njega vezuju.
“Mi smo prošli dug put dok nismo stigli do tačke potpune polne jednakosti. Bila sam angažovana u Kambodži, u Turskoj, tamo bi ovako nešto teško funkcionisalo. Ne možete promeniti društvo prostom promenom zakona. Zakon sporo menja ponašanje ljudi ali je bolje otvoriti složenu javnu raspravu unutar društva pre nego što primenite zakon. Upravo tako i u društvima u kojima je prostitucija rasprostranjena usvajanje jednog ovakvog zakona samo bi dovelo do većih opasnosti. Nemoguće je promenom zakona preko noći dovesti do promene pogleda na stvari na strani društva ili društvenih autoriteta”, zaključuje Ana Ekstedt iz Saveta baltičkih država.
