U prvoj zvaničnoj reakciji na odluku roditelja ubijenog francuskog navijača Brisa Tatona da tuže državu Srbiju, šef policije Ivica Dačić odgovorio je konstatacijom da niko iz Srbije nešto slično nikada nije učinio.
Sve je smestio u jedan koš. Otišao je tako daleko pa je između ostalog uz podsećanje da “Srbiji nije plaćena ni odšteta za bombardovanje", Dačić naveo i primer navijača Partizana koji je prilikom napada u Briselu izgubio oko. Država Srbija i njegova porodica nisu tražili odštetu:
“Želim da kažem da je država Srbija i Ministarstvo unutrašnjih poslova preduzelo sve mere na obezbeđivanju svih navijača koji su dolazili i na tu i na bilo koju drugu utakmicu kada smo za to imali određene najave. U ovom slučaju nikakvih najava niti organizovanog dolaska te grupe navijača nije bilo. Nisam nikada čuo da je bilo koji srpski državljanin ili njegova porodica dobio obeštećenje od bilo koje druge države za bilo koji napad na običnog čoveka, a kamoli navijača, u bilo kojoj zemlji Evrope. Naravno, ja izražavam najdublje saučešće i žalim zbog onoga što se desilo. Ali, ovo naravno treba da upozori i našu državu. Da mi moramo više da branimo naše građane.”
Paralela koju je postavio Ivica Dačić dobrim delom ne stoji, pre svega zbog toga što svaka nadohnada štete podrazumeva da se ona i zatraži.
“Kao strana koja tuži, koja zahteva nadohnadu štete, može se pojaviti samo ono lice koje je oštećeno, odnosno ono koje je uz nju oštećen. Kao što su braća, roditelji i tako dalje. Ako nije bilo odluke o nadohnadi štete to pretpostavljam da znači nije bilo ni parnice po tužbi za nadohnadu štete”, navodi koordinator Koalicije protiv diskriminacije Saša Gajin.
Spomen ploča na Obilićevom vencu danas je podsetnik na gosta Beograda, mladića koji septembra 2009. godine podlegao povredama od teškog premlaćivanja.
Taj zločin šokirao je Beograđane koji su u više navrata masovno odavali poštu ubijenom i kao retko kada digli svog glas protiv netolerancije i nasilja:
(VIDEO: Šetnja protiv nasilja, Beograd, 1.10.2009.)
http://www.youtube.com/embed/2LkYM-Tv5cg
Više od godinu dana kasnije, novembra 2011. godine, Tatonova majka Suzan Taton, do tog trenutka nemi posmatrač zamornog suđenja pod krovom Palate pravde petnaestorici optuženih, odlučila je da i sama pomogne u podsticanju onih koji bi mogli svedočiti.
"I dalje sam ubeđena da ima mnogo ljudi koji znaju šta se dogodilo onog dana kada je Bris pretučen. Izgleda neverovatno da niko nije video ništa. Bilo je 17 časova, napad se dogodio na terasi kafića, na javnom mestu prepunom ljudi. Samo jedan od svedoka na suđenju je rekao da zna šta je bilo, ali nije ništa rekao iz straha od odmazde protiv njegove porodice. Dakle, svi ćute. Ovo suđenje je prava noćna mora", kaže Suzan Taton.
Obaveza države
Januara 2011. godine izrečene su kazne. Ukupno svima 240 godina zatvora, od toga dvojica prvooptuženih Đorđu Preliću i Dejanu Puzigaći, dobijaju 35 odnosno 32 godine robije, ali oni su i dana u bekstvu. Ako su da januara bežali od zatvora, od tada imaju balem pola razloga manje. Naime i njima dvojica kao i ostalima kazne su prepolovljene.
Niko ne može reći da li je ova nedoslednost pravosuđa uticala na porodicu Taton da zatraži nadohnadu štete. U svakom slučaju njihov advokat Slobodan Ružić preduzeo je potrebne korake.
Da bi se to i realizovalo biće potrebno dokazati da nije tačno ono što je na početku rekao prvi čovek policije. Dakle, treba dokazati da su državni organi, odnosno policija, bili dužni da zaštiti Tatona i spreče njegovo ubistvo.
“U slučaju kada je država bila dužna da spreči nastanak štetnih posledica, u ovom konkretnom slučaju značilo bi to da je država bila dužna da zaštiti navijače od napada, i da je propustom države da to učini došlo do gubitka života. Načelno je pravilo da država može da bude odgovorna za nahnadu štete”, navodi Saša Gajin.
Postupak za nadohnadu štete koji predstoji pokazuje da slučaj Taton, onaj za koji se verovalo da je prekretnica u suzbijanju rizika od huliganskog nasilja, to nije postao.
Za porodicu Taton presude očigledno nisu bile dovoljna satisfakcija. Pri tome se kao po Srbiju bitniji problem čini to što nedoslednosti u sudskim odlukama, te uspešno izbegavanje pravde ključnih osuđenika, budi sumnje da je manjak odlučnosti u otporu huliganima i dalje prisutan.
Sve je smestio u jedan koš. Otišao je tako daleko pa je između ostalog uz podsećanje da “Srbiji nije plaćena ni odšteta za bombardovanje", Dačić naveo i primer navijača Partizana koji je prilikom napada u Briselu izgubio oko. Država Srbija i njegova porodica nisu tražili odštetu:
“Želim da kažem da je država Srbija i Ministarstvo unutrašnjih poslova preduzelo sve mere na obezbeđivanju svih navijača koji su dolazili i na tu i na bilo koju drugu utakmicu kada smo za to imali određene najave. U ovom slučaju nikakvih najava niti organizovanog dolaska te grupe navijača nije bilo. Nisam nikada čuo da je bilo koji srpski državljanin ili njegova porodica dobio obeštećenje od bilo koje druge države za bilo koji napad na običnog čoveka, a kamoli navijača, u bilo kojoj zemlji Evrope. Naravno, ja izražavam najdublje saučešće i žalim zbog onoga što se desilo. Ali, ovo naravno treba da upozori i našu državu. Da mi moramo više da branimo naše građane.”
Paralela koju je postavio Ivica Dačić dobrim delom ne stoji, pre svega zbog toga što svaka nadohnada štete podrazumeva da se ona i zatraži.
“Kao strana koja tuži, koja zahteva nadohnadu štete, može se pojaviti samo ono lice koje je oštećeno, odnosno ono koje je uz nju oštećen. Kao što su braća, roditelji i tako dalje. Ako nije bilo odluke o nadohnadi štete to pretpostavljam da znači nije bilo ni parnice po tužbi za nadohnadu štete”, navodi koordinator Koalicije protiv diskriminacije Saša Gajin.
Spomen ploča na Obilićevom vencu danas je podsetnik na gosta Beograda, mladića koji septembra 2009. godine podlegao povredama od teškog premlaćivanja.
Taj zločin šokirao je Beograđane koji su u više navrata masovno odavali poštu ubijenom i kao retko kada digli svog glas protiv netolerancije i nasilja:
(VIDEO: Šetnja protiv nasilja, Beograd, 1.10.2009.)
http://www.youtube.com/embed/2LkYM-Tv5cg
Više od godinu dana kasnije, novembra 2011. godine, Tatonova majka Suzan Taton, do tog trenutka nemi posmatrač zamornog suđenja pod krovom Palate pravde petnaestorici optuženih, odlučila je da i sama pomogne u podsticanju onih koji bi mogli svedočiti.
"I dalje sam ubeđena da ima mnogo ljudi koji znaju šta se dogodilo onog dana kada je Bris pretučen. Izgleda neverovatno da niko nije video ništa. Bilo je 17 časova, napad se dogodio na terasi kafića, na javnom mestu prepunom ljudi. Samo jedan od svedoka na suđenju je rekao da zna šta je bilo, ali nije ništa rekao iz straha od odmazde protiv njegove porodice. Dakle, svi ćute. Ovo suđenje je prava noćna mora", kaže Suzan Taton.
Obaveza države
Januara 2011. godine izrečene su kazne. Ukupno svima 240 godina zatvora, od toga dvojica prvooptuženih Đorđu Preliću i Dejanu Puzigaći, dobijaju 35 odnosno 32 godine robije, ali oni su i dana u bekstvu. Ako su da januara bežali od zatvora, od tada imaju balem pola razloga manje. Naime i njima dvojica kao i ostalima kazne su prepolovljene.
Niko ne može reći da li je ova nedoslednost pravosuđa uticala na porodicu Taton da zatraži nadohnadu štete. U svakom slučaju njihov advokat Slobodan Ružić preduzeo je potrebne korake.
Sud na dan izricanja presude za ubistvo Brisa Tatona, 2011.
“Pre dva meseca ja sam kao predstavnik roditelja i rođene sestre Brisa Tatona podneo, kao to novi Zakon o parničnom postupku nalaže, predlog za mirno rešenje spora Republičkom pravobranilaštvu. Oni su u tom predlogu tražili da im se isplati nematerijalna šteta od 300 000 evra. Za svakog od onih koji tuže, oca, majku i sestru po 100 000 evra. Do isteka roka Republičko pravobranilaštvo se nije oglasilo, što i nije obaveza po zakonu, i ja sam podneo tužbu Višem sudu u Beogradu. Tako da smo praktično započeli parnični postupak. Tuži se Republika Srbija, Ministarstvo unutrašnjih poslova, zato što nisu sprečili napad organizovane grupe huligana”, pojašnjava Ružić.Da bi se to i realizovalo biće potrebno dokazati da nije tačno ono što je na početku rekao prvi čovek policije. Dakle, treba dokazati da su državni organi, odnosno policija, bili dužni da zaštiti Tatona i spreče njegovo ubistvo.
“U slučaju kada je država bila dužna da spreči nastanak štetnih posledica, u ovom konkretnom slučaju značilo bi to da je država bila dužna da zaštiti navijače od napada, i da je propustom države da to učini došlo do gubitka života. Načelno je pravilo da država može da bude odgovorna za nahnadu štete”, navodi Saša Gajin.
Postupak za nadohnadu štete koji predstoji pokazuje da slučaj Taton, onaj za koji se verovalo da je prekretnica u suzbijanju rizika od huliganskog nasilja, to nije postao.
Za porodicu Taton presude očigledno nisu bile dovoljna satisfakcija. Pri tome se kao po Srbiju bitniji problem čini to što nedoslednosti u sudskim odlukama, te uspešno izbegavanje pravde ključnih osuđenika, budi sumnje da je manjak odlučnosti u otporu huliganima i dalje prisutan.