Krimski Tatari, koji su do ruske aneksije poluostrva činili oko 12 odsto njegove populacije, na još jednom su istorijskom testu. Pred njima se otvorila dilema, otići u izbeglištvo ili ostati pod ruskom vlašću. Onom koja se uspostavlja na osnovama referenduma organizovanog upravo na Krimu, a koji su Tatari bojkotovali. Neki od njih nisu predugo čekali. Nema zvaničnih podataka o broju Tatara koji su napustili Krim, no razgovarali smo sa onima koji su u strahu od prizora koje su gledali kod kuće, odlučili da se sklone. Kažu, bolje na vreme, da posle možda ne bi bilo kasno.
Tradicionalni instrument koji proizvodi mešavinu krimskog etno zvuka u rukama je Skibina Rostema. To je jedan od predmeta iz zbirke koju je sa sobom poneo iz rodnog Akroplisa, sela nadomak Simferopolja:
"Kada je vojska počela da zauzima državne institucije, državni telekom, kada sam video da putevima prolaze kamioni puni vojne tehnike i vojna vozila, te kada sam video koliko je ljudi pod oružjem, odlučio sam da odem. Shvatio sam da situacija nije, blago govoreći, bezbedna. Sakupio sam svoju antikvarnu i kolekciju keramike, sve sam to prevezao u Ukrajinu. Doveo sam i svoju porodicu. Sa mnom su moja majka, žena, sestra i njeno dvoje dece".
Na Krimu, Rostem je napustio etno kuću u svom vlasništvu. Ovaj slikar i vajar osmislio ju je, kaže, kao moderni muzej. Trebalo bi videti pa potvrditi koliko je uspešan u svojim umetničkim ambicijama bio, ali je nesumnjivo da je tu kuću učinio atrakcijom. Dokazuju to fotografije poznatih imena koja su je posećivala, a na kojima prepoznajemo, na primer, evropskog komesara Štefana Filea.
No baš ta posvećenost tatarskoj kulturi, strahovao je Rostem, mogla je učiniti da se on sam nađe na udaru novih vlasti:
"Odluku da napustim Krim sam doneo ranije, s obzirom da se bavim obnavljanjem krimsko-tatarske kulture, koja je preko dvesta godina bila zabranjivana od strane Rusije".
Kijevom se ovih dana pronose vesti po kojima se sa Krima ka Rusiji odnose umetnička dela iz tamošnjih institucija. Pominju se imena i velikih umetnika poznatih i izvan ovog regiona, što dodatno uverava našeg sagovornika da se novoj vlasti ne može verovati. Dodaje, kao što nikada i nije:
"Prvo, Rusija je potpisala i ugovor kojim je garantovala celovitost Ukrajine, što nije učinila. Drugo, uveli su svoju vojsku koja nije nosila obeležja državne vojske. Kao da nije njihova. I pod tri, za 230 godina krimski Tatari ništa dobro nisu od Rusije dobili".
Poslednjem progonu krimski Tatari bili su izloženi po završetku Drugog svetskog rata, kada su doživeli masovne deportacije organizovane od strane sovjetskih vlasti, a zamišljenih kao kazna zbog saradnje nekih njihovih lidera sa nacistima. "Još su živi oni koji su to svojim očima gledali. Stare rane sada se proširuju", kaže Rostem.
Njegova sestra Feride, koja nas dočekuje u prostorijama organizacije "Krim SOS", ima znatno svežija iskustva koja su je uverila da pobegne iz svog zavičaja:
"Došla sam u Kijev zato što je na Krimu počelo maltretiranje aktivista `Evromajdana` (pristalice protesta u centru Kijeva, prim.aut). Mi smo se svaki dan okupljali na trgu u našem gradu. Bilo nas je malo. Tako su mogli i da utvrde ko smo. Onda su po gradu počeli da lepe letke sa našim slikama. Tražilo se naše hapšenje. Neki od aktivista su i oteti. I, shvataila sam da to može da se dogodi i meni. Posle svega sam rešila da pobegnem".
Grad u kom je živela, kaže, naglo se promenio: "Na Krimu je bilo jako napeto. Čak i komšije sa kojima smo dugo bili u jako dobrim odnosima, počeli su da o nama govore kao o izdajnicima, o lošim ljudima. Jako je neprijatno i napeto. Ne izgleda mi da postoji mogućnost da se vratim, da tamo ostanem i pronađem posao. Želim da započnem novi život, ovde u Kijevu".
Na drugom kraju Kijeva, dok nas dočekuje u jednom ne posebno glamuroznom kafeu, naša naredna sagovornica - gleda vesti.
"Sve mi ovo jako teško pada. Jako se plašim, najpre zato što je moja porodica, što su moji roditelji ostali tamo", rekla nam je najpre.
Nema Ukrajinca koji je ne prepoznaje po njenom umetničkom imenu - Džamala. Kod svojih zemljaka probudila je patriotski naboj, kada je, oktobra prošle godine na pravom bokserskom spektaklu, meču Vitalija Klička i Rusa Aleksandar Pavjetkina, u Moskvi, otpevala ukrajinsku himnu.
Za njenu karijeru manje je bitno ko je pobedio, ali taj nastup pretvorio je u jednu od ljubimica nacije, sa kojom sada deli i privatnu muku:
"Svi moji preci, svi moji koreni, su na Krimu. Tačnije dolazimo iz malog mesta, Malorečinjska. Locirano je na najjužnijoj tački na Krimu. Moj otac kada je prosio moju majku zavetovao se da će tamo da se vrati, da tu živi. Pričala bih o svemu i više ali se plašim da se njima nešto ne dogodi".
Neke od Džamalinih pesmica koje su delovale krajne nevino, danas dobijaju crtu ciničnosti. Poput one pesme sa kojom je učestvovala na Evroviziji, a u kojoj poručuje da je nebitno gde se voljeni nalazi, "u Mosvki, ili Oslu".
Vaš browser nepodržava HTML5
Jamala: Krim je Ukrajina
Sada je međutim i te kako bitno gde se nalazite, a o ono što se događa, pevačici samoj je teško razumljivo:
"Ne, ja ne mogu to razumeti. Ne mogu da zamislim da Krim bude deo Rusije. Krim je Ukrajina. Neprijatno mi je kada neko od mojih prijatelja kaže `jako mi je žao što smo izgubili Krim`. To bi bilo kada bi vam neko rekao da mu je jako žao što su vam odsekli ruku. Tada niste celi. Krim je Ukrajina."
I sama je dete mešovitog braka. Otac joj je Tatarin, majka Jermenka. Oni su danas na Krimu, a ona, razmišlja li da ode:
"Da, bilo bi me strah da odem na Krim. Čula sam kako su neki ljudi maltretirani, kako su otimali novinarima tehniku. Sve je na ivici. Mnogima svašta smeta. Pre neki dan su me novinari BBC-ja pitali da urade intervju sa mojim roditeljima. Rekli su mi `molim te nemoj da ne nerviramo ljude okolo, bolje nemoj, nećemo da nerviramo komšije`. I ja sam otkazala taj razgovor."
