Poslednjih nekoliko nedelja u javnom prostoru u Srbiji velikom brzinom smenjuju se važni, uglavnom negativni događaji. Dok je javnost uspela da percipira akciju mladih Novosađana, aktivista i umetnika, koji su tri nedelje proveli u kasarni, nakon čega ih je vojska izbacila, stigao je slučaj "Atentat", slučaj Nikolaidis, slučaj Ugričić, da bi se Novi Sad opet pojavio na mapi centralnog događaja u zemlji. Ovaj put zbog nekih drugih mladih ljudi - ovaj put huligana koji su palili i lomili nepodobne automobile sa 'pogrešnim' tablicama.
O kulturnoj sceni Novog Sada, nepostojećem odnosu grada prema kulturi i o značaju Društvenog centra koji je opstao u kasarni svega tri nedelje ali i poslednjim nabrojanim 'slučajevima', razgovarali smo sa novosadskim muzičarem, kompozitorom i umetnikom Borisom Kovačom.
RSE: Poslednjih dana bili smo svedoci hajke koju vlastodržci u Srbiji, uz pomoć određenih medija, provode protiv umetnika i ljudi iz kulturnih institucija. Kako gledate na poslednje izjave ministra policije Ivice Dačića i smenu upravnika Narodne biblioteke Srbije Sretena Ugričića?
Kovač: Jednom rečju: političari se sete kulture samo onda kada im zbog nečega ona treba, zbog same kulture sigurno ne.
RSE: Nakon slučaja Ugričić, mediji su počeli da prozivaju još neke ljude koji su zaposleni u institucijama kulture. Čemu ovakvo ponašanje medija i vlasti koje mnoge podseća na devedesete?
Kovač: Građane ove zemlje svako malo nešto podseti na devedesete. No, treba li podsećati da je ministar policije odrastao kao mali od palube na brodu kapetana koji je potopio našu malu lađu...I šta onda očekujemo? Ova zemlja nije raščistila sa razlozima koji su napravili devedesete i zato se one vraćaju.
RSE: Iz ugla poslednjih dešavanja, kakvu ulogu kultura ima u ovom režimu? Koja je kulturna politika prihvatljiva vlastima?
Umetnost ima moć da projektuje bolji svet od onog realnog. To je za mene svet posle istorije, istorije koja se, očito, svodi na hronologiju nasilja, manipulacije, neslobode…
RSE: Svojevremeno ste kulturu ove zemlje proglasili mrtvom. Da li još uvek mislite tako?
Kovač: Tada sam verovao da se može nešto pokrenuti takvom izjavom. Kultura je bila mrtva a duh se opirao tom mrtvilu kulture. Danas kultura deluje prividno živahnija u odnosu na ono vreme (kraja 90tih) ali gde je tu duh… Možda je vreme da se proglasi njegova smrt.
RSE: Kako se manifestuje i gde se vidi to ubistvo duha kulture?
Kovač: Nestajanje duha iz kulture je globalan proces. Pre svega kultura je postala produkcija kao i svaka druga, njeni produkti se prodaju i kupuju kao i svaka druga roba. Ekonomska kriza je pokazala da i razvijene zemlje prvo žrtvuju kulturu tj prepuštaju je tržištu. Dakako tamo se to manifestuje manje bolno jer njihove institucije kulture funkcionišu daleko bolje nego naše i jer su bogatiji. Mi smo izgubili jedan model iz socijalizma, nismo pronašli nov model, ekonomska kriza je ovde postalo trajno stanje a izgubili smo gerilsku funkciju koju je kultura imala devedesetih opirući se besmislu ratova, nacionalizma i jednoj antikulturnoj vlasti. Tako da je u kulturi sve manje duha, on se seli u privatnost i na margine interneta.
RSE: Pre izvesnog vremena aktivisti i umetnici pokušali su vratiti taj duh Novom Sadu, kada su okupirali kasarnu „Arčibald Rajs“. Kako gledate na njihovo izbacivanje nakon tri nedelje?
Kovač: Takav epilog tronedeljnog, izuzetno požrtvovanog, istrajavanja ne malog broja mladih kulturnih stvaralaca govori ponovo, u najmanju ruku, o nespretnosti gradskih vlasti da se nose sa ulogom koja im je poverena: da demokratizuju ovaj grad i samere ga sa evropskim standardima građanskog, odnosno civilnog društva. Na ispitu koji su Slovenci položili pre dvadeset godina, Hrvati pre deset, mi opet padamo na popravni. Šta reći...
RSE: Šta takav potez govori o državi, ali i gradskim vlastima u Novom Sadu?
Kovač: Da, bez obzira na deklarativnu, tj prilično licemernu, podršku ovoj akciji i njenoj nameri, ni gradska vlast a ni zadužene državne institucije ne žele dobrovoljno da prihvate da u kreiranju ove društvene stvarnosti neko sem njih može biti inicijator odnosno subjekt.
RSE: Zašto je Društveni centar važan za Novi Sad i Vojvodinu?
Kovač: Upravo zbog toga da se otvori prostor inicijativama i projektima koji dolaze iz nevladinog i privatnog sektora i koji ne služe samo interesima političkih centara moći. Zato da se da nekakva nada mladim ljudima da ova zemlja računa i na njih a ne samo na interese onih koji su na vlasti ili rade u državnim institucijama.
VIDEO: "Svet posle istorije"Borisa Kovača
http://www.youtube.com/embed/I9cv1LUcglA
RSE: Bili ste kao podrška aktivistima i umetnicima u Društvenom centru. Obzirom da su se na desničarskim forumima i stranicama mogle čuti strašne optužbe na račun tih ljudi, možete li nam pojasniti kako je bilo u DC u vreme vaše posete i čim su se ti mladi ljudi bavili?
Kovač: Njihova akcija je imala pre svega simbolički karakter, oni su po ciči zimi ušli u jedan prostor potpuno neprilagođen za boravak ljudi a kamoli za odvijanje kulturnih programa i velikim entuzijazmom ga priveli kakvoj takvoj nameni. Da bi tamo moglo bilo šta da se desi, trebalo je odraditi puno prljavog posla, čime su ovi mladi ljudi pokazali da nisu razmažena dečurlija koja očekuje da priliku za svoje kulturno ostvarenje dobije na tacni već da su spremni da za to zasuču rukave. Umesto da gradska vlast u tome prepozna priliku da demonstrira svest o društvenom značaju takvog poduhvata oni su iz svojih toplih kabineta slali iznudjene, nemušte znake deklarativne podrške uz ogradjivanje da metoda “nasilnog“ zaposedanja vojnog objekta nije prihvatljiva. A da DC nije to napravio i išao “legalnim tokovima” jasno je da ne bi nikada stigli do sastanka sa gradonačelnikom i njegovog obećanja da će rešiti pitanje njihovog prostora. Upravo i zbog takve nemušte reakcije vlasti desničari su se osokolili da napadnu nešto što inače ne razumeju pa zato i ne tolerišu...
RSE: Novi Sad nema prostor za aktiviste i umetnike u kojem bi mogli da se okupljaju i rade.
Kovač: Od rasformiranja Tribine Mladih početkom 70-tih godina takav prostor ne postoji. Spoj političkog cinizma, poslušnost aparatčika koji uglavnom vode kulturu ovog grada svih tih decenija i i neaktivnost, defetizam, gotovo depresivnost kulturnih Novosađana, uz sve političke i ekonomske nedaće koje su nas snašle, recept su za održavanje takve situacije.
RSE: Kada je kulturna politika u pitanju, šta je glavni problem Novog Sada i zašto?
Kovač: Ne postoje vizija, koncept, kriterijumi, utvrđeni standardi niti plan realizacije istih koji bi imao za cilj kulturni razvoj grada i afirmaciju onoga što je u njemu kulturno relevantno. Novi Sad je, pri tome, kulturno višestruko podeljen grad, 90tih je ta podeljenost dovela u pitanje opstanak njegovog kulturnog identitita. Novi Sad je postao kao autobuska stanica, puno ljudi se tu muva a nema sem mehaničkog i funkcionalnog razloga ničega što sve te ljude drži zajedno. Teško je tu kreirati adekvatnu kulturnu politiku a kada to još rade političari koji tom delikatnom zadatku nisu ni dorasli a niti su se tom poslu posvetili, šta možemo očekivati sem ovakve nemušte situacije.
RSE: Još 2009. godine javno ste s kolegama upozorili na katastrofalan položaj kulture u Novom Sadu i kulturne politike koju vodi gradska vlast. Da li se nešto u međuvremenu promenilo i na koji način?
Kovač: Pokušaj nas, ne malog broja kulturnih poslenika, objedinjenih pod kapom inicijative “Za kulturne politike”, koji smo odlučili da uzmemo učešće u kreiranju kulturne politike grada, bio je shvaćen kao atak na vlast, tj na one koji su na vlasti. Pod tim “pritiskom“, kako ga je vlast doživela, došlo je do izvesnog pomaka i do malih, rekao bih više kozmetičkih promena. Možda i ove, kakva god da je, podrške projektu Društvenog centra ne bi bilo da nije bilo te inicijative i naših brojnih istupanja u javnosti. Nešto se menja ali slabo, presporo.
RSE: Bili ste jedan od osnivača Nove Panonske umetnosti, Instituta za srećnog čoveka, Akademije plemenitih veština i to, kako ste naveli u intervjuu Vremenu, da bi ostali normalni u ludim vremenima. Danas, mnogo vremena nakon svih tih „institucija“, da li se društveni okvir u kom ste stvarali tada promenio? Da li danas i od čega bežite u umetnost?
RSE: Novi Sad je nekada bio prepoznatljiv po autentičnim autorima. Da li ih taj grad još uvek ima, odrastaju li mlade generacije koje nose tu vrstu energije u sebi?
Kovač: Deo takvih ljudi je otišao 90-tih i mnogi se nisu vratili, verovatno i neće. Drugi koji su tu negde, ne vide se. Evo pre neki dan iz mraka se pred reflektore pojavio Sloba Tišma, zahvaljujući Ninovoj nagradi. Za njega se pre ovoga gotovo nije znalo ni da postoji. I moglo je tako i ostati. Nekada je Novi Sad pulsirao na neki drugi način i tada je jedan Sloba bio marginalac ali to je bio njegov izbor a ne sudbina. Krajem 80-tih i početkom 90-tih kada sam imao 10 posto današnjih rezultata i internacionalnog rejtinga, bez problema sam punio novosadsku Sinagogu. Danas ne mogu da je napunim, ni sa 15 vrhunskih muzičara u svom orkestru. Samo jako odlučni mladi idu tim putem a često mi se čini da je to gotovo beznadežna misija i da neće moći da istraju jer će se naprosto potrošiti a neće dobiti ni minimum “feedback-a” koji bi im omogućio da ostanu u igri. Nadam se da se varam jer i u najgorim okolnostima oni koji imaju šta da kažu - opstaju. Ali danas je definitivno znatno manje takvih koje možemo sresti u ovom gradu.
RSE: Čini se da ste se poslednjih godina pomalo povukli. Koncert na Kolarcu u Beogradu 2011. usledio je nakon duge pauze. Zašto?
Kovač: Tako je ispalo. Sigurno i kao posledica krize a i bio sam u produktivnoj fazi, nije bilo nečeg novog što bih predstavio beogradskoj publici. A onda su zaređali: premijera filma "Beli, beli svet", u kojem sam imao priliku da pokažem koliko muzika može biti važan sastojak filma, potom izvođenje moje kamerne muzike sa 15 izvođača na Kolarcu pa čaroban koncert La Campanella kvinteta na Kalemegdanu te koncert dueta sa Davidom Yengibarianom, fantastičnim jermenskim harmonikašem, u Rexu a ta serija će se završtiti u maju na Ring Ring festivalu sa koncertom improvizovane muzike grupe Ultima Armonia koju sam oformio sa jednim od naših najznačajnijih savremenih kompozitora, pijanistom Stevanom Kovačem Tickmayerom, basistom Milošem Matićem i perkusionistom Lavom Kovačem, koji je u projektu ne zato što mi je sin nego zato što je ovde najbolji…
RSE: Kroz dugogodišnju karijeru menjali ste stil, formu, muzičare i nazive trupa sa kojima svirate. Vaš nastup uvek je bio neka vrsta muzičkog performansa. Zašto?
Kovač: Za mene je izvođenje muzike ritual, ono angažuje celo moje biće a ne samo sposobnost interpretacije muzičkog teksta. Muzika je samo medijum duha ona nije sama sebi svrha. Čim umetnik izađe na scenu on je performer a koncert se ne samo sluša nego i gleda. Gledanje muzičkih službenika koji sede i korektno čitaju čitaju note je za mene nedovoljan razlog da bih došao na koncert. Ne zato jer mi je potrebna neka vizuelna atrakcija nego zato što ne verujem u umetnost koju izvode činovnici već samo osobe. A osoba će na sceni biti performer jer ona se manifestuje na svaki pa i na vizuelan način.
RSE: Da li još uvek živimo u svetu posle istorije?
Kovač: Svojom muzikom i performansima želim da kreiram osećanje sveta posle istorije. Dovoljno smo učestvovali u istoriji, znamo šta nam je to donelo i još nam donosi. Umetnost ima moć da projektuje bolji svet od onog realnog. To je za mene svet posle istorije, istorije koja se, očito, svodi na hronologiju nasilja, manipulacije, neslobode…
Od istorije uživam samo u čistim tehnološkim dostignućima. Sve ostalo je lepše i smislenije u prirodi i u umetnosti.