Američko “resetovanje” odnosa sa Rusijom je skromna politika sa skromnim dostignućima, ocenjuje britanski “Ekonomist” (The Economist).
Priredio Dragan Štavljanin
U septembru 1863. ruski brodovi usidrili su se u Njujorku i San Francisku u cilju podrške Abrahamu Linkolnu (Lincoln).
Nekoliko godina kasnije, car Aleksandar II dobio je priznanje od Amerikanaca zbog naklonosti “koju je vaše veličanstvo iskazalo tokom našeg rata za Uniju”. Nedavnu izložbu u Moskvi o caru koji je oslobodio kmetove i predsedniku koji je emancipovao robove, obeležila je skulptura dvojice reformatora. Očit je njen simbolizam za sadašnje resetovanje odnosa dve zemlje. No, ona je napravljena od gipsa i uklonjena kada je završen prikaz istorijskih odnosa dve zemlje. Hoće li se i resetovanje u njihovim odnosima pokazati kao privremeno?
Obe zemlje zasada gledaju na resetovanje kao na uspeh. Pre dve godine njihovi odnosi su bili na veoma niskom nivou.
Bušova (Džordž Buš - George Bush) politika koju simbolizuje zurenje u oči Vladimira Putina, bivšeg ruskog (moguće i budućeg) predsednika, okončala se u ratu u avgustu 2008. u Gruziji, na koji je u Moskvi gledano kao na njen sukob sa Amerikom.
Glavna prednost Bušovog naslednika Baraka Obame (Barack), u nastojanju da resetuje odnose sa Putinovim naslednikom Dmitrijom Medvedevim, jeste da odnosi teško da su pre toga mogli da budu gori.
Cilj resetovanja nije bio da se Rusija promeni, još manje da se prigrli, već da se obnovi detant, odnosno popuštanje kako bi se ostvarili američki interesi. Taj skromni cilj je uglavnom ostvaren.
Sukob u Gruziji je ostao zamrznut, ali je smanjen rizik od novog rata. Iz ruskog ugla gledano, zaustavljeno je širenje NATO na Ukrajinu i Gruziju. Otopljavaljanje odnosa sa Amerikom uticalo je i na “detoksikaciju” odnosa Moskve sa Poljskom i baltičkim zemljama. Uglavnom su prestale javne lekcije o ljudskim pravima i demokratiji.
Posmatrano iz američkog ugla, Rusija sada manje stavlja klipove u točkove i kooperativnija je u nekoliko oblasti koje su od ključne važnosti za Vašington.
Uzmimo Avganistan kao primer. Rusija i centralnoazijske zemlje su postale glavna linija za transport američkih trupa i njihovo snabdevanje. Pre dve godine, kada je svega 5 odsto američkog snabdevanja išlo preko Rusije, njihova saradnja je uglavom bila simbolična. Sa uglavnom zatvorenim kanalom preko Pakistana, ruska podrška je sada postala ključna: 20 odsto američkog snabdevanja u Avganistanu i polovina trupa se transportuje preko Rusije. Kada američke trupe na kraju napuste Avganistan, one će se vratiti kući preko Rusije.
Gruzija poslednja prepreka
Rusija je takođe od mnogo veće pomoći kada je reč o sankcijama prema Iranu. Otkazala je prodaju raketa zemlja-vazduh S-300. SAD su, zauzvrat, ukinule sankcije na izvoz oružja ruskoj državnoj agenciji i kompanijama koje su sa njom blisko sarađivale, osumičenih za transfer osetljivih tehnologija Iranu. Međutim, ključna tačka resetovanja – novi sporazum START o smanjenju strateškog nuklearnog oružja – pre je nasleđe Hladnog rata nego početak nečeg novog. Obe zemlje i dalje gledaju jedna na drugu kao na suparnike, a ne kao partnere.
To se jasno ogleda u sporu oko protivraketne odbrane u Evropi. Rusija se protivi da antiraketni štit bude lociran u Poljskoj, tvrdeći da može biti korišćen protiv nje. Rusija polazi od toga da bi pomenuti sistem imao maksimalni kapacitet i ima u vidu najgore namere Zapada prema njoj.
SAD predlažu da deli informacije o spoljašnjim pretnjama ali odbacuje bilo kakav zahtev za detaljnim ograničenjima upotrebe antiraketnog sistema, ističući da bi to moglo da se iskoristi za blokiranje razvoja sistema protivraketne odbrane. Rusi znaju da ne mogu sebi da priušte trku u naoružanju sa Amerikom. Pretnje razmeštanjem raketa sa nuklearnim glavama u Kalinjingradu, kao što je učinio Medvedev pre dve godina, ugasio bi svaku nadu za dobijanje zapadnih tehnologija. Rusi znaju da ne mogu imati dobre odnose sa Evropom, ako imaju lose odnose sa SAD-om.
Da bi podstakla i zadovoljila ekonomske interese Rusije u“resetovanju”, Obamina administracija se snažno zalaže za prijem Rusije u Svetsku trgovinsku organizaciju, o čemu se pregovara skoro 20 godina. SAD i EU su rešili sporove oko ovog pitanja.
Poslednja prepreka je Gruzija koja treba da prihvati ulazak Rusije u Svetsku trgovinsku organizaciju. Međutim, Gruzija je manje zainteresovana za ponovno dobijanje pristupa ruskom tržištu, koji je izgubila 2006, već za trgovinske koncesije od SAD ili EU u zamenu za omogućavanje prijema Rusije.
Članstvo Rusije u Svetskoj trgovinskoj organizaciji bi olakšalo Obaminoj administraciji da se otarasi anahronog Džekson-Vanik (Jackson-Vanik) amandmana (iz 1974), kojim se kažnjava Sovjetski Savez zbog ograničenja emigracije (pre svega Jevreja).
Obama se suočava sa teškom borbom u Kongresu, koji treba da povrdi sporazum o trajnoj normalizaciji trgovinskih odnosa sa Rusijom.
Pojedini Republikanci ga optužuju da je preblag prema Rusima, mada je Bušova administracija uglavnom ćutke posmatrala brutalnu rusku politiku u Čečeniji kao i kada je uhapšen Mikhal Hodorkovski, 2003 godine.
Vašingtonu draži Medvedev
Obamina administracija nije naivna u stavu prema Rusiji i veoma je svesna nepravde, korupcije i krhkosti njenog političkog sistema. Vašington skoro da nema iluzija kakve su mogućnosti Dmitrija Medvedeva da reformiše zemlju. Bela kuća zna da je Medvedev posrednik, a ne nezavisni donosilac odluka. Međutim, američka administracija je sklonija da sarađuje sa njim a ne Putinom, i stoga bi vise želela da on ostane predsednik i nakon izbora sledeće godine.
Amerikanci znaju da ne mogu da utiču na promene unutar Rusije. No, fokusirajem na sopstvene nacionalne interese mogu da ostvare mnogo vise nego mnoštvo zapaljivih javnih saopštenja.
Interesi ruske elite su duboko ukorenjeni na Zapadu. Amerika ne može da spreči ruske zvaničnike u zloupotrebi domaćeg pravodusnog sistema, ali može da ih zaustavi u ubiranju benefita njihove korupcije na Zapadu.
Lista ruskih zvaničnika kojima je zabranjen ulazak u SAD nije obelodanjena, ali pojedini članovi Vlade se ne prijavljuju za vize kako bi izbegli poniženje u slučaju da budu odbijeni.
Daleko najozbiljnija mera u borbi protiv kleptokratije u Rusiji je Obamin modifikovan Akt o koruptivnoj praksi u inostranstvu.
(Britanija, gde mnogi ruski zvaničnici i oligarsi imaju imovinu, takođe je na pragu usvajanja novog zakona o odlučnim merama protiv podmićivanja). Sprečavanje stranih kompanija koje posluju u Rusiji da plaćaju ili primaju mito, kao i procesuiranje koruptivnih zvaničnika i firmi na Zapadu možda je najbolji način za širenje demokratije u Rusiji. Resetovanje je dostiglo svoj limit, ali budući kurs odnosa Rusije sa Amerikom i Zapadom biće manje određen sporazumima o kontroli naoružanja a vise razvojem unutar same Rusije.
Priredio Dragan Štavljanin
U septembru 1863. ruski brodovi usidrili su se u Njujorku i San Francisku u cilju podrške Abrahamu Linkolnu (Lincoln).
Nekoliko godina kasnije, car Aleksandar II dobio je priznanje od Amerikanaca zbog naklonosti “koju je vaše veličanstvo iskazalo tokom našeg rata za Uniju”. Nedavnu izložbu u Moskvi o caru koji je oslobodio kmetove i predsedniku koji je emancipovao robove, obeležila je skulptura dvojice reformatora. Očit je njen simbolizam za sadašnje resetovanje odnosa dve zemlje. No, ona je napravljena od gipsa i uklonjena kada je završen prikaz istorijskih odnosa dve zemlje. Hoće li se i resetovanje u njihovim odnosima pokazati kao privremeno?
Obe zemlje zasada gledaju na resetovanje kao na uspeh. Pre dve godine njihovi odnosi su bili na veoma niskom nivou.
Bušova (Džordž Buš - George Bush) politika koju simbolizuje zurenje u oči Vladimira Putina, bivšeg ruskog (moguće i budućeg) predsednika, okončala se u ratu u avgustu 2008. u Gruziji, na koji je u Moskvi gledano kao na njen sukob sa Amerikom.
Glavna prednost Bušovog naslednika Baraka Obame (Barack), u nastojanju da resetuje odnose sa Putinovim naslednikom Dmitrijom Medvedevim, jeste da odnosi teško da su pre toga mogli da budu gori.
Cilj resetovanja nije bio da se Rusija promeni, još manje da se prigrli, već da se obnovi detant, odnosno popuštanje kako bi se ostvarili američki interesi. Taj skromni cilj je uglavnom ostvaren.
Sukob u Gruziji je ostao zamrznut, ali je smanjen rizik od novog rata. Iz ruskog ugla gledano, zaustavljeno je širenje NATO na Ukrajinu i Gruziju. Otopljavaljanje odnosa sa Amerikom uticalo je i na “detoksikaciju” odnosa Moskve sa Poljsko
Sa uglavnom zatvorenim kanalom preko Pakistana, ruska podrška je sada postala ključna: 20 odsto američkog snabdevanja u Avganistanu i polovina trupa se transportuje preko Rusije.
Posmatrano iz američkog ugla, Rusija sada manje stavlja klipove u točkove i kooperativnija je u nekoliko oblasti koje su od ključne važnosti za Vašington.
Uzmimo Avganistan kao primer. Rusija i centralnoazijske zemlje su postale glavna linija za transport američkih trupa i njihovo snabdevanje. Pre dve godine, kada je svega 5 odsto američkog snabdevanja išlo preko Rusije, njihova saradnja je uglavom bila simbolična. Sa uglavnom zatvorenim kanalom preko Pakistana, ruska podrška je sada postala ključna: 20 odsto američkog snabdevanja u Avganistanu i polovina trupa se transportuje preko Rusije. Kada američke trupe na kraju napuste Avganistan, one će se vratiti kući preko Rusije.
Gruzija poslednja prepreka
Rusija je takođe od mnogo veće pomoći kada je reč o sankcijama prema Iranu. Otkazala je prodaju raketa zemlja-vazduh S-300. SAD su, zauzvrat, ukinule sankcije na izvoz oružja ruskoj državnoj agenciji i kompanijama koje su sa njom blisko sarađivale, osumičenih za transfer osetljivih tehnologija Iranu. Međutim, ključna tačka resetovanja – novi sporazum START o smanjenju strateškog nuklearnog oružja – pre je nasleđe Hladnog rata nego početak nečeg novog. Obe zemlje i dalje gledaju jedna na drugu kao na suparnike, a ne kao partnere.
To se jasno ogleda u sporu oko protivraketne odbrane u Evropi. Rusija se protivi da antiraketni štit bude lociran u Poljskoj, tvrdeći da može biti korišćen protiv nje. Rusija polazi od toga da bi pomenuti sistem imao maksimalni kapacitet i ima u vidu najgore namere Zapada prema njoj.
SAD predlažu da deli informacije o spoljašnjim pretnjama ali odbacuje bilo kakav zahtev za detaljnim ograničenjima upotrebe antiraketnog sistema, ističući da bi to moglo da se iskoristi za blokiranje razvoja sistema protivraketne odbrane. Rusi znaju da ne mogu sebi da priušte trku u naoružanju sa Amerikom. Pretnje razmeštanjem raketa sa nuklearnim glavama u Kalinjingradu, kao što je učinio Medvedev pre dve godina, ugasio bi svaku nadu za dobijanje zapadnih tehnologija. Rusi znaju da ne mogu imati dobre odnose sa Evropom, ako imaju lose odnose sa SAD-om.
Da bi podstakla i zadovoljila ekonomske interese Rusije u
Da bi podstakla i zadovoljila ekonomske interese Rusije u “resetovanju”, Obamina administracija se snažno zalaže za prijem Rusije u Svetsku trgovinsku organizaciju, o čemu se pregovara skoro 20 godina.
Poslednja prepreka je Gruzija koja treba da prihvati ulazak Rusije u Svetsku trgovinsku organizaciju. Međutim, Gruzija je manje zainteresovana za ponovno dobijanje pristupa ruskom tržištu, koji je izgubila 2006, već za trgovinske koncesije od SAD ili EU u zamenu za omogućavanje prijema Rusije.
Članstvo Rusije u Svetskoj trgovinskoj organizaciji bi olakšalo Obaminoj administraciji da se otarasi anahronog Džekson-Vanik (Jackson-Vanik) amandmana (iz 1974), kojim se kažnjava Sovjetski Savez zbog ograničenja emigracije (pre svega Jevreja).
Obama se suočava sa teškom borbom u Kongresu, koji treba da povrdi sporazum o trajnoj normalizaciji trgovinskih odnosa sa Rusijom.
Pojedini Republikanci ga optužuju da je preblag prema Rusima, mada je Bušova administracija uglavnom ćutke posmatrala brutalnu rusku politiku u Čečeniji kao i kada je uhapšen Mikhal Hodorkovski, 2003 godine.
Vašingtonu draži Medvedev
Obamina administracija nije naivna u stavu prema Rusiji i veoma je svesna nepravde, korupcije i krhkosti njenog političkog sistema. Vašington skoro da nema iluzija kakve su mogućnosti Dmitrija Medvedeva da reformiše zemlju. Bela kuća zna da je Medvedev posrednik, a ne nezavisni donosilac odluka. Međutim, američka administracija je sklonija da sarađuje sa njim a ne Putinom, i stoga bi vise želela da on ostane predsednik i nakon izbora sledeće godine.
Amerikanci znaju da ne mogu da utiču na promene unutar Rusije. No, fokusirajem na sopstvene nacionalne interese mogu da ostvare mnogo vise nego mnoštvo zapaljivih javnih saopštenja.
Interesi ruske elite su duboko ukorenjeni na Zapadu. Amerika ne može da spreči ruske zvaničnike u zloupotrebi domaćeg pravodusnog sistema, ali može da ih zaustavi u ubiranju benefita njihove korupcije na Zapadu.
Lista ruskih zvaničnika kojima je zabranjen ulazak u SAD nije obelodanjena, ali pojedini članovi Vlade se ne prijavljuju za vize kako bi izbegli poniženje u slučaju da budu odbijeni.
Daleko najozbiljnija mera u borbi protiv kleptokratije u Rusiji je Obamin modifikovan Akt o koruptivnoj praksi u inostranstvu.
(Britanija, gde mnogi ruski zvaničnici i oligarsi imaju imovinu, takođe je na pragu usvajanja novog zakona o odlučnim merama protiv podmićivanja). Sprečavanje stranih kompanija koje posluju u Rusiji da plaćaju ili primaju mito, kao i procesuiranje koruptivnih zvaničnika i firmi na Zapadu možda je najbolji način za širenje demokratije u Rusiji. Resetovanje je dostiglo svoj limit, ali budući kurs odnosa Rusije sa Amerikom i Zapadom biće manje određen sporazumima o kontroli naoružanja a vise razvojem unutar same Rusije.