Tuzlanka Svetlana Kitić proglašena je najboljom igračicom u istoriji rukometnog sporta. Ovo je objavljeno na službenim stranicama Svjetske rukometne federacije, a poslije glasanja ljubitelja ovoga sporta iz čitavog svijeta. Ceca Kitić dobila je, bezmalo pa, 85 odsto glasova. Druga na toj listi je danska igračica Anja Anderson, koja je osvojila simpatije tek svakog desetog glasača.
Svetlana Kitić - Magić, igračica veličanstve karijere, okitila se sa bezbroj priznanja, računajući olimpijske, svjetske i evropske reprezentativne medalja, te klupske titule. I ranije je, u nekoliko navrata, proglašavana najboljom na svijetu, ali joj je, kaže za naš radio, posljednje priznanje ipak najdraže:
„Jer upravo dolazi od naroda, od ljudi. Ovo nije bilo glasanje trenera, igračica, iz struke da je došlo priznanje, kao što sam imala dva puta. Ovo je došlo od širokih narodnih masa, a kažem uvek - narod je teško prevariti.“
Najbolju igračicu svih vremana iznenadili smo na redovnom radnom sastanku u RK Radničkom, beogradskom klubu u kome je vajala onu sportsku i promovirala zanosnu žensku figuru. Tamo se, poslije dugih putovanja, vratila kako bi timu sa Crvenog Krsta vratila staru slavu i kako bi mladim generacijama pričala o vlastitom putu svile, započetom u rodnoj Tuzli. Na kultnom Drugom oktobru:
„Sećam se klizavog terena - kad bi pala kiša, onda bi ta moja lopta, koju bih ja šutirala, onu tzv. žabicu, tako kliznula da protivnički golmani nisu mogli da je vide. Sećam se krišom odlazaka od kuće na treninge, pošto mi tata tad nije dozvoljavao. I neizbežnih sendviča. Tad se nije imalo ništa drugo osim sendviča na put. I, naravno, mojih ’starki’, crvenih patika koje nikada neću zaboraviti jer mislim da sam jedno dve i po godine non-stop u njima trenirala, i igrala, išla u školu.“
Igranje srcem u BiH
Vremenom je izrasla iz „crvenih starki“, nadrasla sredinu i otišla žnjeti svjetsku slavu. S jednakim oduševljenjem, kakvim je privlačila publiku u rodnom gradu, to se počelo dešavati širom bivše zajedničke države, a ubrzo i čitave planete.. Uspomena ima za nekoliko života. Ipak:
„Sigurno je olimpijska zlatna iz Los Anđelesa ostavila traga. I ja pamtim tih mesec dana u Americi, onaj fenomenalni gol iza leđa protiv Koreje, kad je prvi put u istoriji rukometa viđeno tako nešto. A svakako da su mi najinteresantnije, mada sam često izlazila kao poražena, utakmice protiv tadašnjeg SSSR-a. To su bile utakmice koje su bile užitak - SSSR i njihova ekipa me uvek terala da potez više naučim kako bih u sledećoj utakmici pobedila.“
I kao što se sad posvetila Radničkom, negdje pred kraj karijere obrela se u rodnoj Bosni i Hercegovini. Da pomogne. Igrački i trenerski. I o tom periodu govori biranim riječima:
„Verujte mi da se nisam štedela. Zaista sam svim srcem igrala, i dušom - i mislim da je to publika prepoznala po celoj BiH. I da sam svugde bila uvek rado viđena i aplauzom dočekana i ispraćena. Ja to ne mogu nikad da zaboravim i sigurno da će uvek u mom srcu biti jedno posebno mesto za taj boravak u Sarajevu.“
Ceca Kitić nema mrlje na sportskoj karijeri, pa se učinila baš zgodnim sagovornikom za usporedbu vremena onomadnog i ovog sadašnjeg. Kad je sport, a može biti i nešto više od sporta, u pitanju:
„To je kao nebo i zemlja. Nikad se više neće vratiti ona lepa, bezbrižna vremena kada smo znali da volimo i da se družimo, kad smo znali da se cenimo između sebe, kad su prave vrednosti bile cenjene, kad se znalo ko kosi, a ko vodi nosi, ko je žaba, ko je baba. Međutim, u ovom vremenu, dolaze na površinu ljudi koji su za kratkoročnu upotrebu ili ne znaju da se druže. Znači, ceo život nam se promenio.“
I za sami kraj, savjet koji bi mogao dobro doći svakom ko se hoće ogledati u sportu:
„Ako nemate ljubavi prema poslu koji radite, verujte mi, nećete uspeti. Znači, sport bilo kojim se bavite, vi ga morate voleti. Morate puno raditi, puno se žrtvovati. Puno reda, rada i discipline - i ja sam sigurna, ako imate imalo talenta, da ćete uspeti.“
Svetlana Kitić - Magić, igračica veličanstve karijere, okitila se sa bezbroj priznanja, računajući olimpijske, svjetske i evropske reprezentativne medalja, te klupske titule. I ranije je, u nekoliko navrata, proglašavana najboljom na svijetu, ali joj je, kaže za naš radio, posljednje priznanje ipak najdraže:
„Jer upravo dolazi od naroda, od ljudi. Ovo nije bilo glasanje trenera, igračica, iz struke da je došlo priznanje, kao što sam imala dva puta. Ovo je došlo od širokih narodnih masa, a kažem uvek - narod je teško prevariti.“
Najbolju igračicu svih vremana iznenadili smo na redovnom radnom sastanku u RK Radničkom, beogradskom klubu u kome je vajala onu sportsku i promovirala zanosnu žensku figuru. Tamo se, poslije dugih putovanja, vratila kako bi timu sa Crvenog Krsta vratila staru slavu i kako bi mladim generacijama pričala o vlastitom putu svile, započetom u rodnoj Tuzli. Na kultnom Drugom oktobru:
„Sećam se klizavog terena - kad bi pala kiša, onda bi ta moja lopta, koju bih ja šutirala, onu tzv. žabicu, tako kliznula da protivnički golmani nisu mogli da je vide. Sećam se krišom odlazaka od kuće na treninge, pošto mi tata tad nije dozvoljavao. I neizbežnih sendviča. Tad se nije imalo ništa drugo osim sendviča na put. I, naravno, mojih ’starki’, crvenih patika koje nikada neću zaboraviti jer mislim da sam jedno dve i po godine non-stop u njima trenirala, i igrala, išla u školu.“
Igranje srcem u BiH
Vremenom je izrasla iz „crvenih starki“, nadrasla sredinu i otišla žnjeti svjetsku slavu. S jednakim oduševljenjem, kakvim je privlačila publiku u rodnom gradu, to se počelo dešavati širom bivše zajedničke države, a ubrzo i čitave planete.. Uspomena ima za nekoliko života. Ipak:
„Sigurno je olimpijska zlatna iz Los Anđelesa ostavila traga. I ja pamtim tih mesec dana u Americi, onaj fenomenalni gol iza leđa protiv Koreje, kad je prvi put u istoriji rukometa viđeno tako nešto. A svakako da su mi najinteresantnije, mada sam često izlazila kao poražena, utakmice protiv tadašnjeg SSSR-a. To su bile utakmice koje su bile užitak - SSSR i njihova ekipa me uvek terala da potez više naučim kako bih u sledećoj utakmici pobedila.“
I kao što se sad posvetila Radničkom, negdje pred kraj karijere obrela se u rodnoj Bosni i Hercegovini. Da pomogne. Igrački i trenerski. I o tom periodu govori biranim riječima:
„Verujte mi da se nisam štedela. Zaista sam svim srcem igrala, i dušom - i mislim da je to publika prepoznala po celoj BiH. I da sam svugde bila uvek rado viđena i aplauzom dočekana i ispraćena. Ja to ne mogu nikad da zaboravim i sigurno da će uvek u mom srcu biti jedno posebno mesto za taj boravak u Sarajevu.“
Ceca Kitić nema mrlje na sportskoj karijeri, pa se učinila baš zgodnim sagovornikom za usporedbu vremena onomadnog i ovog sadašnjeg. Kad je sport, a može biti i nešto više od sporta, u pitanju:
„To je kao nebo i zemlja. Nikad se više neće vratiti ona lepa, bezbrižna vremena kada smo znali da volimo i da se družimo, kad smo znali da se cenimo između sebe, kad su prave vrednosti bile cenjene, kad se znalo ko kosi, a ko vodi nosi, ko je žaba, ko je baba. Međutim, u ovom vremenu, dolaze na površinu ljudi koji su za kratkoročnu upotrebu ili ne znaju da se druže. Znači, ceo život nam se promenio.“
I za sami kraj, savjet koji bi mogao dobro doći svakom ko se hoće ogledati u sportu:
„Ako nemate ljubavi prema poslu koji radite, verujte mi, nećete uspeti. Znači, sport bilo kojim se bavite, vi ga morate voleti. Morate puno raditi, puno se žrtvovati. Puno reda, rada i discipline - i ja sam sigurna, ako imate imalo talenta, da ćete uspeti.“