Vojska Srbije omogućila je vernicima u svojim redovima odlaske na bogosluženja, pošto su svoje dužnosti preuzeli verski službenici pravoslavni popovi i po jedan imam i kapelan. Dok se to u javnosti Srbije tumači kao nekakav vid vraćanja tradiciji, otvara se i pitanje opravdanosti upliva religije u vojne snage jedne zemlje.
Raspoređivanjem osam sveštenika i po jednog imama i kapelana u vojsku Srbije uvedena je verska služba, koju nadležni tumače kao poštovanje ustavnih prava vojnika na slobodu veroispovesti. Njihovo angažovanje odobrile su verske zajednice kojima pripadaju, dodeljeni su im oficirski činovi, ali neće moći da nose oružje, niti da komanduju. Za sada ih je 10, a koliko će ih ukupno biti odrediće broj vernika, s tim što se prema tvrdnjama zvaničnika Ministarstva odbrane pripadnicima verskih manjina u tom smislu garantuje princip pozitivne diskriminacije.
Ideja o uvođenju verske službe datira još od 2000, a odobrena je na osnovu posebne Uredbe usvojene pre dve godine. Ova novina, kojom se vojicima – vernicima daje pravo na bogosluženje, prema uverenju muftije srbijanskog Muhameda Jusufspahića, doprineće da Srbiju svi njeni građani različiti po veri, posmatraju na drugačiji način.
Međutim, uprkos ovom pomaku, Jusufspahić smatra da bi broj imama u vojsci trebalo povećati i to najpre u Sandžaku, zbog velikog broja građana muslimanske veroispovesti koji tamo žive.
“Ako nema molitve u vojsci, onda svi mi koji bi se molili Bogu, ne bismo mogli da idemo u vojsku. Mi smo zadovoljni što nam se u ovoj našoj zemlji pružila prilika da i u segmentu vojske imamo ravnopravan položaj, zajedno sa svima – tu mislim na pravoslavce, katolike i muslimane. To je dobra stvar. Nisam zadovoljan, zato što nam je zaista potrebno da barem jednog imama imamo na prostoru Sandžaka, a jednog u Beogradu. Ali ovo je mnogo bolje, nego što je bilo ranije: Naše društvo u sebi ima i nas koji smo verujući i one koji nisu. Ovime se postiže ravnopravnost verujućih i neverujućih”, smatra Jusufspahić.
Uvođenje verske službe, u ovdašnjoj javnosti se tumači kao nastavak tradicije, koja je prethodila Drugom svetskom ratu, jer je u vojskama Srbije i Kraljevine Jugoslavije takođe bilo angažovanih predstavnika nekoliko verskih zajednica. Nešto manje od 70 godina kasnije, na tome je sa zvaničnicima vojske uz Islamsku zajednicu, radila i Katolička nadbiskupija na čelu sa Stanislavom Hočevarom. I njeni predstavnici smatraju da je, s obzirom na brojan katolički živalj u Vojvodini - pogotovo Sremu i Bačkoj moglo biti angažovano i više sveštenika. A upitan da li je ovo pravi način da religija pronađe svoje mesto u oružanim snagama jedan od njih, generalni vikar Leopold Rohmes, za Radio Slobodna Evropa odgovara:
“Vjeri je mjesto svagdje gdje je vjerujući čovjek. Jer mi smo ljudi koji vjerujemo i ako imamo zanimanje za svoga vjernika u civilstvu onda mi o njenu vodimo brigu i kad je on u nekim posebnim službama i okolnostima. Vjera za čovjeka koji je iskreno religiozan, sastavni je dio njegova života. On takođe oseća potrebu za tim i tu ga crkva želi pratiti”, uveren je Rohmes.
Religiji u redovima vojske žestoko su se međutim usprotivili građani okupljeni u udruženje “Ateisti Srbije”. Oni smatraju da se na ovaj način grubo krši Ustav, koji Srbiju uređuje kao svetovnu državu i po kome su crkve i verske zajednice su odvojene od države. Njihov predstavnik Predrag Stojadinović upozorava i da će angažovanje verskih službenika ići na teret svih građana, pošto će biti plaćeni iz državnog budžeta.
“Sveštenici nemaju šta da traže u državnim institucijama, a naročito ne u vojsci. Vojnicima nije ukinuto pravo na slobodu veroispovesti, nijo im nije zabranjivao da veruju ili da budu vernici. Njihovo pravo može sasvim lako da se ostvari, tako što će dobiti dozvolu da odu u obližnju crkvu kojih, srećom ima na svakom ćošku. Tako da nema nikakve potrebe da se uvode sveštenici da bi se ostvarilo neko pravo koje već postoji. To bi bilo kao da uvode seksualne radnike, zbog toga da bi se vojnicima ostvarilo pravo na seksualnost. To je jednostavno besmisleno”, kaže Stojadinović.
Prema tvrdnjama vojnih zvaničnika koji su učestvovali u uvođenju verske službe u vojsku –među vojnicima za to vlada gotovo stoprocentno interesovanje. Međutim, uprkos tome što je ovakvom odlukom vojnicima dodatno proširen obim njihovih prava, publicista Mirko Đorđević nije siguran kolika je bila stvarna potreba za time. Đorđević smatra da se radi o odluci političke prirode, koja neće imati nekavih posebnih učinaka.
“Nemam utisak da u našoj vojsci postoji neko veliko interesovanje, ali ovim što je urađeno u načelu je zadovoljena potreba da i vojnik u skladu sa svojom konfesijom ima usluge te vrste. Tu će biti i problema: neće sve konfesije jednako biti zastupljene budući da kod nas nema mnogo vojnika muslimanske veroispovesti ili Jevreja. Tako da će dominirati pravoslavni i katolici”, zaključuje Mirko Đorđević.
Raspoređivanjem osam sveštenika i po jednog imama i kapelana u vojsku Srbije uvedena je verska služba, koju nadležni tumače kao poštovanje ustavnih prava vojnika na slobodu veroispovesti. Njihovo angažovanje odobrile su verske zajednice kojima pripadaju, dodeljeni su im oficirski činovi, ali neće moći da nose oružje, niti da komanduju. Za sada ih je 10, a koliko će ih ukupno biti odrediće broj vernika, s tim što se prema tvrdnjama zvaničnika Ministarstva odbrane pripadnicima verskih manjina u tom smislu garantuje princip pozitivne diskriminacije.
Ideja o uvođenju verske službe datira još od 2000, a odobrena je na osnovu posebne Uredbe usvojene pre dve godine. Ova novina, kojom se vojicima – vernicima daje pravo na bogosluženje, prema uverenju muftije srbijanskog Muhameda Jusufspahića, doprineće da Srbiju svi njeni građani različiti po veri, posmatraju na drugačiji način.
Međutim, uprkos ovom pomaku, Jusufspahić smatra da bi broj imama u vojsci trebalo povećati i to najpre u Sandžaku, zbog velikog broja građana muslimanske veroispovesti koji tamo žive.
Muhamed Jusufspahić, foto: Saša Čolić
“Ako nema molitve u vojsci, onda svi mi koji bi se molili Bogu, ne bismo mogli da idemo u vojsku. Mi smo zadovoljni što nam se u ovoj našoj zemlji pružila prilika da i u segmentu vojske imamo ravnopravan položaj, zajedno sa svima – tu mislim na pravoslavce, katolike i muslimane. To je dobra stvar. Nisam zadovoljan, zato što nam je zaista potrebno da barem jednog imama imamo na prostoru Sandžaka, a jednog u Beogradu. Ali ovo je mnogo bolje, nego što je bilo ranije: Naše društvo u sebi ima i nas koji smo verujući i one koji nisu. Ovime se postiže ravnopravnost verujućih i neverujućih”, smatra Jusufspahić.
Uvođenje verske službe, u ovdašnjoj javnosti se tumači kao nastavak tradicije, koja je prethodila Drugom svetskom ratu, jer je u vojskama Srbije i Kraljevine Jugoslavije takođe bilo angažovanih predstavnika nekoliko verskih zajednica. Nešto manje od 70 godina kasnije, na tome je sa zvaničnicima vojske uz Islamsku zajednicu, radila i Katolička nadbiskupija na čelu sa Stanislavom Hočevarom. I njeni predstavnici smatraju da je, s obzirom na brojan katolički živalj u Vojvodini - pogotovo Sremu i Bačkoj moglo biti angažovano i više sveštenika. A upitan da li je ovo pravi način da religija pronađe svoje mesto u oružanim snagama jedan od njih, generalni vikar Leopold Rohmes, za Radio Slobodna Evropa odgovara:
“Vjeri je mjesto svagdje gdje je vjerujući čovjek. Jer mi smo ljudi koji vjerujemo i ako imamo zanimanje za svoga vjernika u civilstvu onda mi o njenu vodimo brigu i kad je on u nekim posebnim službama i okolnostima. Vjera za čovjeka koji je iskreno religiozan, sastavni je dio njegova života. On takođe oseća potrebu za tim i tu ga crkva želi pratiti”, uveren je Rohmes.
Religiji u redovima vojske žestoko su se međutim usprotivili građani okupljeni u udruženje “Ateisti Srbije”. Oni smatraju da se na ovaj način grubo krši Ustav, koji Srbiju uređuje kao svetovnu državu i po kome su crkve i verske zajednice su odvojene od države. Njihov predstavnik Predrag Stojadinović upozorava i da će angažovanje verskih službenika ići na teret svih građana, pošto će biti plaćeni iz državnog budžeta.
“Sveštenici nemaju šta da traže u državnim institucijama, a naročito ne u vojsci. Vojnicima nije ukinuto pravo na slobodu veroispovesti, nijo im nije zabranjivao da veruju ili da budu vernici. Njihovo pravo može sasvim lako da se ostvari, tako što će dobiti dozvolu da odu u obližnju crkvu kojih, srećom ima na svakom ćošku. Tako da nema nikakve potrebe da se uvode sveštenici da bi se ostvarilo neko pravo koje već postoji. To bi bilo kao da uvode seksualne radnike, zbog toga da bi se vojnicima ostvarilo pravo na seksualnost. To je jednostavno besmisleno”, kaže Stojadinović.
Prema tvrdnjama vojnih zvaničnika koji su učestvovali u uvođenju verske službe u vojsku –među vojnicima za to vlada gotovo stoprocentno interesovanje. Međutim, uprkos tome što je ovakvom odlukom vojnicima dodatno proširen obim njihovih prava, publicista Mirko Đorđević nije siguran kolika je bila stvarna potreba za time. Đorđević smatra da se radi o odluci političke prirode, koja neće imati nekavih posebnih učinaka.
“Nemam utisak da u našoj vojsci postoji neko veliko interesovanje, ali ovim što je urađeno u načelu je zadovoljena potreba da i vojnik u skladu sa svojom konfesijom ima usluge te vrste. Tu će biti i problema: neće sve konfesije jednako biti zastupljene budući da kod nas nema mnogo vojnika muslimanske veroispovesti ili Jevreja. Tako da će dominirati pravoslavni i katolici”, zaključuje Mirko Đorđević.