Svako na Igmanu ima svoj ‘film i priču’ (27.deo)

Igman (1504m), nekadašnja olimpijska skakaonica, Sarajevo, 07. februar 2009.

* u Prozoru, grupe vojnika HVO po gradu se šetaju polupijani, pevaju ustaške pesme, ulaze u trgovine hrane, uzimaju robu bez plaćanja, otimaju. Ne nekoliko mesta vrte ražnje s janjcima. Zastave sa ljiljanima su nasilno strgali sa zgrada, bacili na tlo i po njima gaze.

* Juka Prazina je sa jedinicom od pedesetak dobro naoružanih i opremljenih vojnika zaposeo hotel „Famos“ na Igmanu. Postavio je tri punkta gde samovoljno kontroliše one koji službeno izlaze iz Sarajeva ili se u njega vraćaju. Njegovi vojnici oduzimaju novac i druge vrednosti, čak i od izbeglica koje preko Grepka i Igmana idu ka Konjicu.

* Juka nas je ispratio do izlaska iz bungalova. U momentu kada sam sišao sa terase i zakoračio na snežnu stazu, oslovio me odozgo: “Komandante, ovo treba da nam nabaviš, umjesto što tu paradiraš!” Okrenuh se da vidim o čemu govori. U taj tren odjeknu zaglušujući prasak. Dim ovlada terasom. Istovremeno osetio sam tup udarac nekog predmeta pod levom lopaticom.


Sve će biti jasnije kad Sefer dođe na Igman


27.oktobra 1992.
Prenoćio sam na Igmanu. U osam sati ujutro, 27.oktobra, prisustvujem jutarnjem referisanju Taktičke grupe “Igman” ili TG–2. Atmosfera je ozbiljna, radna i, što je najvažnije, proticala je u pozitivnom “ozračju”.

Slika mnogo drugačija na one od sinoć. Ova komanda je dobro ustrojena i uvežbana. Na prisutne probleme gledaju realnije i objektivnije. Svesni su da od kuknjave i žalopojki nema ništa, nego „u se i u svoje kljuse“. Ovoj grupi patriota i veoma moralnih ljudi nisam morao „filozofirati“. Pohvalih komandu za do sada urađeno za odbranu Igmana. U nekoliko rečenica ponovih rečeno prethodnog dana na sastanku TG-1 i upoznah ih da će ovih dana na Igman izaći vojna elita na čelu sa Halilovićem i da će se vojno-politička situacija preokrenuti u korist ARBiH. Uz pravu „bosansku kahvu“ proveo sam još čitav sat sa ovim veoma pozitivnim ličnostima.

Sa Avdom Panjetom, u toku dana imao sam trosatni obostrano veoma koristan razgovor. Avdo je na Igmanu po nalogu Ministarstva unutrašnjih poslova sa zadatkom da koordinira policijske aktivnosti od Igmana do Glavatičeva i Bjelimića, te u dolini Neretve, Konjic i Jablanica. Upoznali smo se u Sarajevu početkom aprila, a zajednički smo regulisali ponašanje borbenih grupa 3. maja na trgu 6. april i u Dobrovoljačkoj ulici. U razgovoru iskazuje poštovanje i poverenje prema meni, pa su informacije koje mi je dao veoma značajne za borbenu gotovost komandi i jedinica između Trnova, Igmana, Bjelimića, Ivan Sedla, Konjica i Jablanice. „Gospodine pukovniče, dok sam boravio u Bjelimićima utvrdio sam da je odred nepopunjen ljudstvom i TMS, pa četnici mogu lako probiti odbranu i za tili čas evo ih u Glavatičevu!“

Hvala Panjeti to je veoma značajna informacija, koju mislim da ne zna Opštinski štab Konjic.

Veoma iskreno govori o slabostima policije na ovim prostorima („skoro se raspala!“) i njegovom nastojanju da ustroji novu strukturu i policijske stanice. Misli da je potrebno strogo preciziranje odnosa armije i policije, “pošto ovako više ne ide". „Mi smo jedinstvena oružana snaga i ne može biti dvojnog komandovanja, kao što je sada slučaj. U velikom broju kriminalnih radnji učestvuju, nažalost, i policija i vojska. Ne poduzimaju se mjere za zaustavljanje kriminala i kažnjavanje počinilaca djela.”

Upoznao sam Panjetu sa ponašanjem komandira policijske stanice u Konjicu Jasmina Guske i pretnjama kada je Juka Prazina bio na isleđivanju u komandi TG-1. Obećao je da će poduzeti sankcije zbog mešanja Guske u vojnička pitanja! Sastanak sa Panjetom rezultirao je dogovorom da u narednom periodu održavamo redovne kontakte i da se međusobno ispomažemo u cilju jačanja opšteg stanja borbene gotovosti i bezbedonosne sigurnosti pripadnika Armije i civila.

Juka Prazina je sa jedinicom od pedesetak dobro naoružanih i opremljenih vojnika zaposeo hotel „Famos“ na Igmanu. Juka se oportuno ponaša prema komandi TG-2 (Igman), samostalno upotrebljava jedinicu tamo gde on proceni, bez saradnje sa pretpostavljenom komandom, postavio je tri punkta gde samovoljno kontroliše one koji službeno izlaze iz Sarajeva ili se u njega vraćaju. Njegovi vojnici oduzimaju novac i druge vrednosti, čak i od izbeglica koje preko Grepka i Igmana idu ka Konjicu. Više puta najavljivao je deblokadu Sarajeva, „Samo meni dajte komandu, vidjećete, kako se to radi!“, poručivao je komandantu Haliloviću. Više, mnogo više štete nego koristi od Juke i Jukine jedinice na Igmanu.

Vehbija Karić, u dobroj, ali ipak „umišljenoj nameri“, traži da nas dvojica „obavimo službeno-prijateljski razgovor“ i da ga urazumimo. Taj Karićev naum logično se uklapao u način njegovog mišljenja, a i praktičnog delanja. U Sarajevu građani ga poznaju i po izjavama kao što su: „Grad ćemo deblokirati za mjesec dana!“ To ponovi najmanje jednom mesečno! „Evo nas na Ilidži do četvrtka!“(a izjavu da u utorak, dva dana pred „upad“ na Ilidžu) ili „sa našom artiljerijom možemo gađati Pale!“

Proizvoljnost njegovih povremenih izjava bila je poslovična. Neostvarena obećanja su imala negativan efekat kod građana Sarajeva. Zar nije pre dva dana obećao da će sigurno rešiti upućivanje jedinica iz Jablanice na ispomoć Prozoru? I vratio se neizvršenog obećanja! Eto, sada hoće da „urazumi“ Juku u mom prisustvu. Sastanak je organizovan u bungalovu koji u službene svrhe koristi predsednik Ratnog predsedništva Opštine Trnovo Muhamed Mulaosmanović.

Kariću sam prepustio da „ubeđuje“ Juku, a ja sam u drugom delu bungalova razgovaro sa predsednikom Opštine Trnovo. Odbio sam Karićev predlog da zajedno razgovaramo sa komantantom specijalne brigade ARBiH, jer znam za Jukin animozitet od 19. septembra 1992., kada sam podržao komandanta Halilovića u raspravi o „slučaju Prazina“! Početkom oktobra, na Rijeci, prilikom „mimoilaza“, dobacio je: „Ti si Seferov čovjek!“ Pametnom, dosta! Moje učešće u razgovoru otežale bi Karićevu ambiciju da ga „uvojniči“.

Razgovor je potrajao dugo. Karić nam je docnije rekao da je bio “veoma uspješan”. Juka je pristao da uključi jedinicu u borbu i prihvatio je potčinjavanje komandi Taktičke grupe “Igman”. Čestitao sam Kariću na uspeloj misiji. Nisam imao nimalo iluzija da će Juka održati reč. Kao pristojni domaćin, Juka nas je ispratio do izlaska iz bungalova. U momentu kada sam sišao sa terase i zakoračio na snežnu stazu, oslovio me odozgo:

“Komandante, ovo treba da nam nabaviš, umjesto što tu paradiraš!”

Okrenuh se da vidim o čemu govori. U taj tren odjeknu zaglušujući prasak. Dim ovlada terasom. Istovremeno osetio sam tup udarac nekog predmeta pod levom lopaticom. U Jukinim rukama razaznao sam neku pušku, bila je to, valjda, “nitroglicerinka”! Barutni gasovi su dobro opržili Karićevog sina i još nekog vojnika koji se tu zatekao. Bolno su opipavali svoja lica. Na dvadesetak metara dalje prepolovljen vrh jele njihao se na vetru. Toplina mi na leđima i u obrazima, ni kapi krvi. Bez ijedne reči, kao da se ništa nije dogodilo, nastavio sam stazom prema hotelu “Igman”, dok je Karić pomagao svom sinu Juka se cerio s “nitroglicerinkom” u ruci. Hinio sam mirnoću, a zapravo bio sam uplašen. Sa tom vrstom ljudi čovek nikad nije siguran, a najmanje u ratnim, igmanskim okolnostima.

“Dobro ste prošli!” - uveravao me lekar kad je pogledao ranu u ambulanti. Potkošulja je bila natopljena krvlju. “Srećom da ste imali na sebe vjetrovku i džemper. Da je parče metala pogodilo nezaštićen dio tijela posljedice bi bile mnogo, mnogo veće.”

Kad sam shvatio da sam izbegao teško ranjavanje, sretan, pođoh zbijati šale: “Da Juka ovo ne uradi, ne bih nikada saznao kakav je efekt ‘nitroglicerinke’! Nije svaka puška ubojita!”

Sa Igmana, vozim se sa Karićem zapadnom stranom planine, pored Malog polja sa olimpijskom skakaonicom. U vidokrugu su Žunovnica, Hadžići, Kasatići. Utunuo u vlastite misli, šutim, nije mi do razgovora, pod velikim sam pritiskom događanja na Igmanu.

“Da - rezigniram nemo - svako na Igmanu ima svoj ‘film i priču’. Rade svaki za sebe. Komanda TG “Igman” nema autoriteta, nije u stanju da objedini jedinice i da s njima komanduje sa jednog mesta, iz jednog štaba. Crna je perspektiva deblokade! Crna!”

Iz misli me prenuo glas vozača Abdulaha: “U principu ne vozim ovuda danju. Veći dio ovog puta je vidljiv sa položaja četnika iz Hadžića i sa Tinovog brda. Svakodnevno ga gađaju tenkom i jednom “pragom”. Ne snosim nikakvu odgovornost za eventualne posljedice!” - kaže ljutito. Vidim, na lokalitetu smo Karaule i ono što govori Abdulah je tačno. Nas dvojica smo ga prisilili na opasnu dnevnu vožnju, “na vlastitu odgovornost”, kako smo mu rekli, i sada, sa strepnjom, spuštamo se krivudavim šumskim putem od Karaule prema Lokvama. Malo docnije prolazimo kroz selo Lokve. Munara na mesnoj džamiji porušena, mnoge kuće su bez krovova, ali selo živi.

Sa Karićem svraćam do ratne bolnice u Suhodolu, u kojoj nikada ranije nisam bio. Pre rata je to bio Centar za obuku jedinica Ministarstva unutrašnjih poslova.

27. oktobra 1992.
Danas je vojna delegacija ARBiH razgovarala sa vojnom delegacijom HVO u Prozoru. Delalić, u kratkim crtama, prepričava mi sadržaj razgovora. General Ante Prkačin i još jedan brigadir naizmenično su optuživali ARBiH da je prva počela sa provokacijama “hrvatskog puka” u Šćitu, Ripcima, Međugorju, Gračanici. Zbog toga je HVO aktivirao svoje jedinice, da bi zaštitili Hrvate od muslimanskog pritiska, proterivanja i pljačke. Kategorično odbijaju da se u Prozoru nalaze postrojbe vojske iz Republike Hrvatske.

Delegacija ARBiH predočila je delegaciji HVO precizne podatke o vojnoj akciji HVO, o granatiranju i paljenju muslimanskih kuća i proterivanju Muslimana pod pretnjom. Pašalić je insistirao na naređenju komande područnog zbora HVO kojom se zahtevalo da Muslimani predaju naoružanje, da se vojno sposobni stave pod komandu stožera i da se satnija, sastavljena od Muslimana, uputi na bojišnicu prema Srbima na Kupresu.

Delegacija HVO ostala je pri svojim ocenama događaja i tvrdim, tvrdoglavim stavovima, pa nije došlo do sporazuma. Novi sastanak je dogovoren za naredni dan.

Karić mi opisuje stravičnu sliku koju je doživeo u Prozoru. Grupe vojnika HVO po gradu se šetaju polupijani, pevaju ustaške pesme, ulaze u trgovine hrane, uzimaju robu bez plaćanja, otimaju. Ne nekoliko mesta vrte ražnje s janjcima. Zastave sa ljiljanima su nasilno strgali sa zgrada, bacili na tlo i po njima gaze. I generalu Prkačinu je bio neprijatan taj prizor. Pokušao je reagovati i dozvati vojnike na pristojno ponašanje, njihova je reakcija postala još ružnija. Zapevali su grlato: Gazi, gazi, balije!

Šta reći, kako reagovati na izjavu brigadira HVO Šiljega, komandanta područnog zbora HVO: „Mi nemamo što pregovarati sa Muslimanima, ovo je Herceg-Bosna i vi ovdje nemate šta tražiti!“

Jahić priča drugi detalj sa razgovora u Prozoru. S hrvatske strane je učestvovao i zapovednik 2. tenkovskog bataljona Hrvatske vojske major Jure Šmit. Rođen je u Nemačkoj, ali su njegovi roditelji Hercegovci. U sastavu tenkovske čete ima tenkove tipa “Leopard”. Imao je zadatak da obezbedi prolaz HVO za Jajce, ali su ga Muslimani omeli, nisu dopustili. Zato su preduzeli oštre mere protiv muslimanskih „pobunjenika“ u Prozoru. Kako te Šmitove “oštre mjere” izgledaju najbolje svedoče kuće u plamenu, upadi u kafiće, trgovine, radnje, otimačine, maltretiranja, protjerivanje više od 2000 Muslimana sa kućnih pragova. U dva dana je u Prozoru ubijeno 10 ljudi koji nisu Hrvati! Jahić je bio svedok gnusnog ponašanja dvojice pijanih vojaka koji su huliganski, nasilno gurali u kolicima jednu nasmrt preplašenu 10-godišnju devojčicu dok je bespomoćno plakala njih dvojica su se ludački cerekala!

Jahić misli da se sukob Armije s HVO može lako i brzo pretvoriti u sukob Muslimana i Hrvata. “Svi zaboravljaju činjenicu da je HVO već zaposjeo sve dominantne topografsko-taktičke položaje oko Konjica, Jablanice i Prozora. Na Risovcu imaju oko 300 vojnika, 8 minobacača 82 mm i 2 MB 120 mm, a na Boguševcu su rasporedili 8 komada MK od 82 mm. „Šta će oni tamo, samo dragi Alah zna!?” – zabrinuto govori Jahić.

Pri povratku u Konjic, delegacija je sretala izbeglice na traktorima s prikolicama, koje su se uputile u Jablanicu.

28. oktobar 1992.
U podne, održava se sastanak u Delalićevom štabu u Konjicu. Tema razgovora: smena Salke Zerema i postavljanje novog komandanta.

Pošto sam saopštio razlog održavanja sastanka, biranim rečima govorim o gotovo šestomesečnom pozitivnom radu Zerema na položaju komandanta Opštinskog štaba odbrane Jablanice. Ističem Salkove karakterne i moralne osobine i vrednosti. ...sa „toplog“ prelazim na „hladno“.

„Nepoznato mi je zbog čega nije izvršio naređenje, to, uostalom, sada nije važno!“ - razlažem situaciju u koju nas je doveo do sada veoma primeran komandant. Ne prihvatam Zeremovo obrazloženje kako je komandant Halilović naredio „prekid vatre“. „To, gospodine Zerem, nije značilo da se odustaje od pružanja pomoći Prozoru. Zbog Vas su, Muslimani u Prozoru ostali bez zaštite od nasrtaja HVO. Odluka da Vas smenimo nije doneta naprečac. U pitanju je neizvršenje naređenja, a rat ne priznaje sentimentalnost. Ovo treba da bude primer za zaoštravanje vojne discipline i odgovornosti u celokupnom sastavu ARBiH!».

Delalić pozitivno ceni Zeremov angažman do odbijanja naređenja. Ističe zaslugu Zerema u učešću jedinica OpŠO Jablanica u borbama na Igmanu, u Trnovu, Pazariću. I ništa dalje od toga! Zašto, Delaliću!?

Karić govori o situaciji na širem području od Ivan-sedla do Prozora, i dolinom Neretve, do Mostara. Prisutne su svakodnevne pretnje od HVO. “To što ste uradili ide u prilog HVO!” – Karić upućuje Zeremu oštru kritiku..

“Hvalite me najprije, a onda me smjenjujete!? Zašto?!„ - pita Zerem i odbija krivicu. Dodaje da nije imao podršku Ratnog predsjedništva Jablanice, pridržavao se Platforme Predsjedništva RBiH koja nije omiljena kod “ove vlasti”.

Nije mu svejedno, vidim, oseća se ponižen i uvređen. Drhtavim glasom, posle duže stanke, izjavljuje: „Ipak, mislim da sam morao poslati bar dvadesetak boraca kao moralnu podršku Prozorčanima. Dajte mi malo vremena da se odmorim, a poslije me angažujte prema vašoj odluci.”

Načas, pomislih da smo možda preoštri, da grešimo prema njemu. Iznenadnu sumnju u vlastitu odluku brzo nadjača misao da Zerem nije postupio patriotski i još se pri tome oglušio o osnovni princip na kome počiva svaka ozbiljna vojska, poštovanja naređenja. Alternativa tome je haos i anarhija.

Razgovoramo i o problemu izbeglica. Sada ih ima oko 10000. Vojno sposobni odbijaju raspored u jedinicama. „Nismo iz vaše opštine!“ - odgovaraju. Borci iz Prozora, njih 100-150, napustilo je jedinicu, a neće na raspored u jablaničke jedinice. Po gradu se priča da u Jablanicu narednih dana stižu mirovne snage – oko 200 španjolskih vojnika i nepoznat broj engleskih vojnika, poznati pod nazivom „pustinjski pacovi“.

„Kariću, znate li vi nešto više o ovome?» - pitam. „Ne, ne znam. I ja sam čuo priče. Informiraću Halilovića, možda on zna nešto više!“

Safetu diktiram zadatke: „konsolidovati i voditi odsudnu odbranu prema srpskoj vojsci i biti spreman za odbranu od HVO; formirati bataljon koji će ući u sastav brigade i smestiti ga u kasarnu; pristupiti obuci strarešina i jedinica, ali i civilnog stanovništva; poduzeti mere jačanja morala u jedinicama i poboljšati logističko obezbeđenje, posebno ishranu boračkog sastava.“

Jasno mi je da su ovo maksimalistički zahtevi i da je njihovo celokupno ispunjenje pretežak zadatak, ali okolnosti ne trpe relativiziranje. Zadaci su veliki, okolnosti su takve. Traže veliko pregnuće, ako se hoće opstati! Druge nam nema!

Tek što završismo višesatni razgovor sa Zeremom i Safetom, na referiranje dođe Fikret Prevljak, komandant hrasničke brigade. „Gospodo oficiri, šta i koliko vi znate o neuspješnoj operaciji 'Jug'?“ i ne čekajučći odgovor nastavlja:

„U napadu po istočnoj strani Igmana naše jedinice su doprle do Krupca i tu stale, a izvijestile su komandu da izvode uspješan napad na Papaze. Za to vrijeme četnici su uzeli Kijevo i bez metka zauzeli Orepak. Bilo je mnogo poginulih, a učinci su bili mali. Neko mora da odgovara za propuste u operaciji!” - insistira Prevljak, ali mu preko usta ne pređe ko je taj, “neko”?

Ja ne znam, kao što ne znam ni da je ova operacija ikada izvođena.

U daljem izlaganju komandanta očituju se dva problema: ponašanje jedinica HOS-a i Juka Prazina.

Iako je HOS početkom maja i juna odlično sarađivao sa komandom odbrane Hrasnica, u poslednje vreme više ne učestvuje u borbama. Hoće da napuste naselje i da sa preostalim Hrvatima odu u Kiseljak. Kao obrazloženje navode da ih Muslimani maltretiraju!? Prevljak odlučno demantuje valjanost takvog obrazloženja i navodi da je sām činio sve da Hrvati budu zaštićeni od bilo kojih neprijatnosti. Obezbeđivao im je hranu, drva i sve moguće činio za njih, ponekad više nego za svoje jedinice. Ali, ne pomažu argumenti ni ubeđivanja da ostanu, oni i dalje uporno insistiraju da se prebace u Kiseljak preko Ilidže.

„Gospodo, pomozite. Ne znam kako da postupim, kako da ih zadržim. Ilidžu, Hrasnicu i Sokolović Koloniju treba da brane i odbrane svi njeni građani, bez obzira na pripadnost naciji i religiji!“ - pravilno rezonuje Prevljak.

„Što se tiče Juke Prazine i njegovih 30-40 vojnika imam iste probleme kakve ste vi imali sa njim dok je tamo boravio!“ - podrugljivo će Fikret podvući 'dok je tamo boravio'. Komandant Halilović je zabranio Jukinoj jedinici da ulazi u Sarajevo, a i njegovim iz Sarajeva na Igman. „Često dolaze u Hrasnicu i Sokolović koloniju, pa po prodavnicama otimaju hranu i alkohol. Presreću na Igmanskim putevima izbjeglice i otimaju im lične stvari. Sumnjam da se drogiraju. Nisu poželjni na ovim prostorima! Eto vam što je starješina iz Glavnog štaba! Skinite nam ga s vrata!“ –„galantno“ nam Fikret preda Juku Prazinu!

Na vratima Delalićevog štaba mimoišli su se Prevljak i Avdo Panjeta. Sa njim razgovaramo o učešću policije u odbrani. Komandant Halilović insistira, s pravom, da se rezervni sastav policije stavi pod komandu ARBiH, dok se ministar Pušina tome protivi.

Delalić, Panjeta i ja u potpunosti smo saglasni da rezervni sastav policije, koji je 100% naoružan i opremljen, treba više da učestvuje u odbrani. „Evo, na prostoru Igman, Bjelašnica, dolina rijeke Neretve, ima veći boj policajaca bez stvarnog policijskog angažmana, dok Armiji nedostaje i ljudstvo i naoružanje. Ne znam zbog čega Sarajevo sprečava da se policijski sastavi stave pod komandu ARBiH!“

Ovo mišljenje i iskustvo Avde Panjete preneću komandantu Haliloviću; upoznaću i Jusufa Pušinu, ministra unutrašnjih poslova RBiH. „Zar ga treba ubeđivati da RBiH ima jednog nadmoćnog agresora, kojem se možemo uspešno suprotstaviti samo sa svim ljudskim i materijalnim resursima?!» - pitam se.

Razgovor sa Panjetom nastavljamo o stanju zatvora u Tarčinu. Tamo je zatvoreno oko 400 Srba osumnjičenih za ratne zločine. Složili smo se da treba hitno provesti postupak utvrđivanja pojedinačne odgovornosti svakog od zatvorenika. Sud u Konjicu nije nadležan. Delalić predlaže da nadležna institucija u Sarajevu donese odluku po kojoj se sud u Konjicu ovlašćuje da provede sudski postupak sa zatvorenicima u silosu Tarčina. Dokazanu krivicu pojedinca treba sankcionisati, ali one bez dokazane krivice treba odmah pustiti na slobodu. Nas trojica imamo jedinstven stav po ovom pitanju. „Važna je činjenica da komisija Međunarodnog Crvenog krsta nije imala bitnih zamerki o tretmanu zarobljenih ljudi kada ih je nedavno posetila u silosu u Tarčinu.“ – kaže Delalić sa pritajenim zadovoljstvom.

Večeras Arif Pašalić, komandant Mostarske brigade i njegov pomoćnik Safet Oručević referišu o stanju na prostoru Hercegovine i Mostara. Situaciju ocenjuju fluidnom; u vazduhu se oseća nadolazak bure! Po ustaljenom običaju, Pašalić ide „na prvu loptu“: “Mostar je zapostavljen od Sarajeva, a Glavni štab ne vodi nikakvog računa o Mostarskoj brigadi i odbrani ovog dijela Bosne i Hercegovine.”

Ovu tvrdnju komandant Mostarske brigade argumentira podatkom da su do sada iz Sarajeva dobili ukupno 220 pušaka!? Pašalić navodi da nije zadovolja. Hrvati su u Posušju zaustavili konvoj sa oružjem, tako da od očekivanih 800 pušaka nije stigla nijedna! Jučer su (27. oktobra – nap. autora) bili na razgovorima sa HVO u Grudama. Sastanku su sa hrvatske strane učestvovali Mate Boban, Jadranko Prlić, Slobodan Praljak, Velimir Stojić i drugi. Tema razgovora - odnosi Armije i HVO. Pašalić nije zadovoljan razgovorom. „Došlo je do žučne polemike oko toga ko je odbranio Hercegovinu od četnika.

Hrvati ističu da su već februara 1992. godine imali dobro organizovane postrojbe HVO, koje su se oružano suprotstavile jedinicama JNA. Omaložavaju ustrojstvo, opremljenost i sposobnost Armije RBiH. Smatraju da ona nije sposobna da se ozbiljnije suprotstavi srpskoj vojsci.“- kaže Pašalić Zatim nam navodi argumente koje je saopštio hrvatskoj delegaciji: sarađuju sa Srbima, zaustavljaju konvoje koji su namenjeni RBiH, plene naoružanje, municiju i drugu vojnu opremu, prisiljavaju Muslimane da predaju naoružanje i da se stave pod komandu HVO, da su snage HV i HVO nasilno ušle u Prozor, palile i rušile kuće Muslimana i proterivale stanovništvo iz grada.

Boban je na to odgovorio: «Ovo je Herceg-Bosna i u njoj vladaju naši zakoni i te zakone moraju poštovati svi koji su nastanjeni i žive na ovoj teritoriji. Kome se to ne sviđa, može ići gdje god mu je volja!”

Oručević, pomoćnik komandanta, deli zabrinutost sa Pašalićem. Sa zebnjom gleda na buduće odnose sa Hrvatima. Problem je što su dobro naoružani i opremljeni. Oficiri na najvišim dužnostima su bili profesionalci u Hrvatskoj vojsci. „Ako se HVO odluči za sukob kao onaj u Prozoru, naše mogućnosti za uspešan otpor su minimalne. Mostarski, stolački i nevesinjski odredi su popunjeni ljudstvom, ali su naoružani s minimalnim količinama oružja i vojne opreme.“ – kaže Oručević.

„Boban nam je u Grudama tvrdio da su Izetbegović i ARBiH dobili 8 miliona dolara od islamskih zemalja za opremanje muslimanske vojske. Možda je to propaganda, ali mi u Mostaru o tome ne znamo ništa i nismo dobili ni marke za odbranu!“ - rezignirano zaključuje Safet Oručević.

Sastanak je završen nejasnim zaključkom da se problemi rešavaju na nivou predsjednika Izetbegovića i Bobana, odnosno Glavnog štaba Armije i Glavnog stožera HVO, i da se izbegavaju sukobi i provociranja

Nigde kraja mom neznanju. Mene niko o odnosima sa HVO ne informiše i zato ponekad donosim odluke koje sa stvarnošću nemaju nikakve veze. Izmiču mi stvari što ih kao član Glavnog štaba moram znati kako bih profesionalno, i sa savešću, mogao da radim vojnički posao. Delom i od mojih odluka ovise životi vojnika i sudbina ove zemlje. Moram biti odgovoran i prema drugima i prema sebi. Mogu li to u ovakvim okolnostima? Tek iskustveno, sa terena, doznajem stvari od vitalnog interesa za odbranu zemlje. Zašto?

Komandant Halilović mora pod hitno da se nađe na Igmanu, u dolini reke Neretve, da ode do Gruda, da zaustavi ovu lavinu nedaća za ARBiH i RBiH. Pitam se da li su njemu poznate činjenice koje sam doznao ovih desetak dana? Ako ih ne zna, to ipak ne umanjuje njegovu odgovornost za haotično stanje. A ako ih zna, a nije preduzimao adekvatne mere, to gore po ARBiH!

Sve će biti jasnije kada komandant izađe na Igman, siguran sam u to.

* Ostale delove možete pročitati OVDE.

Jovan Divjak: "Ne pucaj" - Uvod

Biti i ostati na ljudskoj obali života

Radio Slobodna Evropa u nastavcima donosi odlomke dosada neobjavljenog rukopisa Jovana Divjaka, knjige koja predstavlja svedočenje s kraja XX stoljeća. Sve delove možete naći OVDE.

”Srećan sam da sam bio i ostao na ljudskoj obali života…”, piše Divjak na prvim stranicama knjige o dramatičnim ratnim godinama koje su za autora bile i „zvezdani trenuci njegovog života“.

U vremenu u kojem je bilo teško sačuvati glavu, samo je teže bilo „sačuvati obraz“. Za tu tvrdnju je teško naći uverljivijeg svedoka od samog Divjaka, koji se prvi put na web stranici RSE pojavljuje kao pisac.

Rođen je 1937. godine u Beogradu, a rat u BiH ga zatiče u činu pukovnika JNA. Vojni sud te Armije optužuje ga što je 1991. podelio oružje Teritorijalnoj odbrani u Kiseljaku.

Po izbijanju sukoba u aprilu 1992. godine priključio se Teritorijalnoj odbrani BiH, gdje je postavljen za zamenika komandanta. Na toj funkciji ostaje i nakon formiranja Armije Republike BiH.

Penzionisan je 1998. godine kao jedan od najomiljenijih komandanata Armije BiH i branitelja i države i njenog glavnog grada.

Nakon penzionisanja, aktivira se u nevladinom sektoru i javnom životu.

Vodi udruženje Obrazovanje gradi BiH. Uživa ugled skromne i visoko moralne osobe posvećene pomaganju ugroženim i obespravljenim.

Divjak je dobitnik francuskog ordena Legije časti. Istim povodom, s njim je, te 2001.godine, razgovarala Sabina Čabaravdić. Intervju možete pročitati OVDE.