Nakon Titove smrti, kriza u Jugoslaviji se ubrzava jer je nestalo vezivnog tkiva koje je kako tako održavalo na okupu različite narode. Raif Dizdarević kaže da je „greh na svima nama“, odnosno komunistima zbog grešaka koje su napravili.
“Kasnili smo sa nastavkom ustavnih promena. Čim smo stali na pola puta – pa ni dole, ni tamo – stvorio se prostor za sukobljavanje. Drugo, stalno smo kasnili sa radikalnom privrednom reformom. Treće, nismo poduzimali neke korake za jačanje demokratske atmosfere u zemlji. Sve je to otvaralo prostor onome što će se pojaviti,” dodaje Dizdarević.
To je bilo plodno tle za jačanje nacionalizma, jer se republička komunistička rukovodstva nisu ponašala kao delovi jedinstvenog komunističkog pokreta, već zastupnici interesa svojih nacija i federalnih jedinica, koje su sve više funkcionisale kao države u državi.
Latinka Perović podseća da je nacionalizam bio istorijski utemeljen. Slobodan Jovanović taj prelaz iz 19. u 20. vek opisuje kao stanje u kome je nacionalizam jedina tradicija. Nema socijalne i parlamentarne tradicije. To se u svoj dramatici pokazalo tokom 1980-ih uoči raspada zemlje, a, nažalost, takvo je i današnje stanje na postjugoslovenskom prostoru.
Ubrzo nakon Titove smrti, 1981. na Kosovu izbijaju demonstracije, kreću rasprave o odnosima u Federaciji.
“Prosto kada čovek danas vidi da od 1981. nije mogao da se donese budžet, zatim privredni plan, da su republike krale na onaj i ovaj način, da su se, u stvari, svi pripremali za odlazak, to što se dešavalo na političkoj pozornici 1989-1990., čini se smešnim”, kaže Sergej Flere, sociolog iz Maribora.
Istovremeno, produbljivala se ekonomska kriza sa spoljnim dugom od 20 milijardi dolara. Doduše, to iz današnje perspektive, kada njene naslednice duguju više od 140 milijardi evra, ne deluje kao prevelika cifra, ali su tada stanje otežavale visoke kamate. Još se mnogi sećaju tačkica za kupovinu kafe, deterdženta i sistema “par-nepar” za vožnju automobila.
Na međunarodnom planu, Jugoslavija je počela da gubi značaj jer - naročito nakon “perestrojke” i “glasnosti” u Sovjetskom Savezu i potom pada Berlinskog zida – nije više bila bitna njena uloga kao zemlje koja balansira između dva bloka.
Na unutrašnjem planu jača nezadovoljstvo u Srbiji, u kojoj se smatra da je zakinuta u Jugoslaviji. Na tom sentimentu grupa članova Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) je napisala “Memorandum” u kojem tvrdi da je Srbija eksploatisana. Akademik Ljubodrag Dimić kaže za RSE da je taj dokument bio “pokušaj odbrane Jugoslavije”. Međutim, Ivan Stamoblić koga je Slobodan Milošević zbacio na Osmoj sednici 1987. partijskim pučem, rekao je kasnije da je “Memorandum bio in memoriam Jugoslaviji”.
Istoričar Ivo Banac, pomalo cinično, ocenjuje da je Milošević “prvi shvatio da je Tito ‘umro’”.
Takozvanim “mitinzima istine”, odnosno “antibirokratskom revolucijom”, zbačena su partijska rukovodstva u Crnoj Gori i Vojvodini. Na sličan pokušaj “izvoza revolucije”, Slovenija je odgovorila zabranom “mitinga istine”.
Usledio je bojkot slovenačke robe u Srbiji. Kriza se širila poput požara: slovenački komunisti napuštaju 14. Kongres SKJ; dok Milošević pokušava da preuzme kontrolu nad Armijom i Federacijom, Slovenija i Hrvatska se pripremaju za odlazak.
Stoga poslednji napori “putujuće šestorke”, odnosno lidera republika, da se spasi ono što se očito nije moglo spasti, nestaju u vihoru prvih oružanih incidenata sa “balvan revolucijom” u Kninu, potom u Borovu selu, da bi nekada bratski narodi skliznuli u otvoreni rat najpre u Sloveniji, potom u Hrvatskoj i BiH i na kraju na Kosovu.
VIDEO: "Sto godina Jugoslavije: Da li je Milošević prvi shvatio da je Tito 'umro'?" možete preuzeti preko opcije Embed
***
Zašto su Hrvati bili glavni promoteri jugoslovenstva u 19. veku, a Srbi na početku sumnjičavi? Zašto je Jugoslaviju bilo teže zamisliti nego ostvariti, te da li je bila osuđena na propast i pre nego što je stvorena? Da li su Jugoslaviju stvarali najbolji a uništili je najgori, te da li je jugoslovenstvo prevaziđeno ili mu narodi na ovim prostorima nisu bili dorasli?
O tome u serijalu Radija Slobodna Evropa "Sto godina Jugoslavije“ od 2. novembra do 1. decembra govore Stipe Mesić, Raif Dizdarević, Budimir Lončar, Dušan Čkrebić, Dimitrij Rupel, Latinka Perović, Ciril Ribičič, Miljenko Jergović, Ivo Banac, Ljubodrag Dimić, Sergej Flere, Husnija Kamberović i Božidar Jezernik.
Prethodne epizode i pojedinačne intervjue možete naći na stranici "Sto godina Jugoslavije."