U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome koliko ima istine u pričama da Arapi nameravaju da stotine miliona eura, možda i nekoliko milijardi, ulože u Srbiju. Sagovornici su bili dva konsultanta za strana ulaganja - Milan Kovačević i Mahmut Bušatlija.
Bilo je reči o tome koji je interes Arapa da ulažu u Srbiju, koliko prijateljstvo sa šeikom Muhamedom, vladarom Ujedinjenih Arapskih Emirata, kojim se hvali Aleksandar Vučić, utiče na nameru te zemlje da investira u Srbiju, zašto se kriju detalji ugovora između Etihada i Er Srbije, kako će Srbija pokriti 200 milona eura JAT-ovih dugova, kako su ministri Mlađen Dinkić i Velja Ilić pričali bajke o arapskim projektima u Srbiji, šta stoji iza priče o tome da će Arapi graditi u Srbiji fabriku čipova vrednu 4 milijarde dolara, kao i o tome kako se političari trude da bombastičnim pričama o stranim ulaganjima povećaju svoj rejting u javnosti.
Milan Kovačević: Sedam emirata ima samo 5,3 miliona stanovnika, od čega su svega petina domaći građani, a ostalo su ljudi koji su došli iz inostranstva i rade u emiratima. Njihov je interes da izmeštaju svoje kompanije i aktivnosti u druge zemlje. Do sada su emirati uglavnom davali kredite, a sada žele da ulažu svoj novac u druge delove sveta. To je kompatibilno sa interesom Srbije, pošto mi nemamo kapitala, a imamo jeftinu radnu snagu.
Mahmut Bušatlija: Oni gledaju da zadovolje ono što je njihov interes, a to su, pre svega hrana, voda i oružje. Bivša Jugoslavije bila je veoma prisutna na tržištu bliskoistočnih Arapa tako da su neki kontakti ostali, pa je i to moglo da ih motiviše da krenu u Srbiju. Drugi razlog zašto ovde dolaze je što Srbija još uvek nije blizu Evropske unije, a ima velika neiskorišćena prirodna dobra. Ne treba zaboraviti da Srbija ima oko 500.000 hektara prvorazredne poljoprivredne zemlje, koja se uopšte ne koristi, a njih interesuje ulaganje u poljoprivredu.
Mahmut Bušatlija: Ja bih rekao da se oni pre svega rukovode ekonomskim interesom. U poslu nema velike ljubavi. Prijateljstva se ne stvaraju preko noći. Pogotovo ne između dva sveta koji se i ne razumeju bog zna kako. Mislim da je ta priča o prijateljstvu plod životnog neiskustva gospodina Vučića, pošto se on politikom uglavnom bavio na lokalnom tlu, pa mu se možda od nečega što je kurtoazija ili protokol učinilo da je prijateljstvo.
Milan Kovačević: Etihad će je kupiti kada u velikoj meri bude sanirana. Naime, JAT ima veliki gubitak, ali će država, tako je rečeno, preuzeti njegove dugove. Pored
pokrivanja duga treba rešiti i druge probleme, kao što je spor JAT-a sa Erbasom. Što se tiče ukupnog aranžmana, na žalost, naša vlada nastavlja da radi netransparentno, tako da mi o tome veoma malo znamo. Još uvek ne znamo da li ćemo im bez ikakve naknade dati sva prava koje ima JAT, jer ta prava imaju svoju vrednost. Bojim se da ona neće biti nadoknađena. Pitanje je, takođe, koliko će oni zaceniti to što će upravljati novom kompanijom. Ima više primera u prošlosti da smo to skupo platili stranom partneru.
Mahmut Bušatlija: Složio bih se da nije jasno kakav je to aranžman - da li Etihad nešto kupuje ili preuzima deo kompanije bez neke naknade. To je jedan prilično netransparentan proces. Jedino mi je jasna namera Etihada da što dublje uđe u evropski geografski prostor. Inače, JAT se može državnom intervencijom očistiti od dugova koji iznose oko 200 miliona eura, s tim što 60 miliona nije trebalo kalkulisati u taj dug, jer je to deo onog otpisanog duga po osnovu aranžmana sa Pariskim i Londonskim klubom. U svakom slučaju ostaje 130 do 140 miliona eura, koji će preći u javni dug.
Milan Kovačević: Platiće poreski obveznici, to se zna. Nije, međutim, dobro što se sve radi netransparentno, pa se onda pojave neke rupe u koje poniru novci poreskih obveznika. Ipak, šteta je što to nije urađeno ranije, jer bi nas manje koštalo.
Mahmut Bušatlija: Nisam siguran da je moguće, ali ta kompanija ne mora da bude profitabilna. Za nju je bitno samo da posluje oko pozitivne nule, kako se to nekad govorilo. Dakle, da u prvo vreme pravi umerene dugove koje će pokrivati iz tekućeg poslovanja. Sve zavisi od toga koliko će avioni biti popunjeni. Čini mi se da Arapi dosta očekuju od naše dijaspore. Uvođenje letova za Njujork, Čikago i Toronto otvara mogućnost da Er Srbija vrati onu klijentelu koju je JAT imao pre devedesetih godina, a to je naša ogromna dijaspora, koja će leteti s našom kompanijom ukoliko ona daje odgovarajuće usluge.
Mahmut Bušatlija: Pa, to je region. Stotinjak miliona stanovnika je praktično bivša Jugoslavija sa Albanijom, Bugarskom i Rumunijom. Ali to je za mene više dnevnopolitička nego ozbiljna, poslovna izjava. Er Srbija jeste na putu da kroz aranžman sa Etihadom postane najveće kompanija na prostoru bivše Jugoslavije. Ali to praktično ništa ne znači. Ja ne znam na koji način bi Er Srbija mogla da zauzme deo hrvatskog ili slovenačkog prostora bez visokog nivoa integracije na Balkanu.
Uostalom, prednost Hrvatske je što ona, pored centralnog, međunarodnog aeredroma, ima i unutrašnji saobraćaj, raspoređen na pet, šest aerodroma, što Srbija nema. Srbija uopšte nema unutrašnji saobraćaj, ima samo jedan operativni aerodrom koji služi za međunarodni saobraćaj. Mislim da treba izbegavati priče o tome kako mi treba da budemo najveći, najjači i ne znam šta sve još. Budućnost je u visokoj integraciji, nešto što je Srbija otpočela sa Slovencima i Hrvatima u železničkom saobraćaju. To je mnogo lakše i jednostavnije uraditi u vazdušnom saobraćaju, tako da taj saobraćaj na Balkanu bude bez granica, odnosno da se tretira kao lokalni saobraćaj. Svi bismo imali koristi od toga, jer bismo imali intenzivniji vazdušni saobraćaj i niže cene. U tom pravcu bi politika Srbije trebalo da ide, a ne da se priča da Srbija ima najjaču kompaniju i da će zbog toga osvojiti Balkan.
Milan Kovačević: Prve izjave o tome da će oni ulagati u sve moguće firme očito nisu bile realne. Ja sam već tada, kada sam pogledao profil te kompanije, rekao da oni jedino imaju interes da za svoje farme pronađu sigurniju stočnu hranu. Čini mi se da su mnoge ideje koje su tada pomenute - a govorilo se o navodnjavanju u velikom obimu, izgradnji jedne, pa druge luke, pa onda nekog centra - u stvari bile demagoške priče. I inače, kad je reč o stranim ulaganjima, u Srbiji imate mnogo više obećanja nego onoga što je realizovano. Recimo, prošle godine direktna strana ulaganja bila su samo 200 miliona eura, a tu se računaju i ulaganje u nekretnine, i prodaja kapitala, i greenfield investicije. Zato treba sa velikom dozom opreznosti primati priče političara o velikim stranim investicijama.
Mahmut Bušatlija: Ta vrsta priče je dvosmerni put. Videli smo kako je na kraju prošao Dinkić. U ovoj teškoj ekonomskoj situaciji vrlo je rizično obećavati nešto što ne možete ostvariti. Onaj ko ozbiljno politički razmišlja - to neće raditi.
Milan Kovačević: Naši političari pričaju da dovode strane ulagače, a vrlo često se događa upravo obratno. U stvari, strani ulagači dolaze sa svojim idejama, a mi, ne samo da nemamo kapitala, nego ni dovoljno preduzetničkih kapaciteta. U azijskim zemljama, koje su zahvaljući stranim investicijama imale visoke stope rasta, najpre ste imali domaće preduzetnike koji su u garažama, na malom prostoru i u malom obimu započinjali proizvodnju i uspešno se razvijali. Kad su imali dobar proizvodni program, lako su nalazili strane ulagače. Kod nas se dešava obratno. Mi strancima ništa ne nudimo osim komplikovane procedure za dobijanje građevinskih dozvola. Mi imamo užasno loš ekonomski sistem koji nije privlačan za strane investitore. Onda naš ministar potplaćuje strane ulagače, a mi kobajagi nudimo neke projekte koje stranci neće usvojiti. Naši ministri i članovi vlade putuju po svetu i stalno nam obećavaju milione i strane ulagače, a često se dešava da od toga imamo samo probleme. Potpisan je sporazum o izgradnji navodno najvećeg solarnog parka u Evropi, pa je sada nastao spor i traži se velika odšteta. Bilo je velikih priča o još jednoj rafineriji nafte, pa ništa od toga nije bilo. Bilo je dosta projekata, u koje su bili umešani političari, a od kojih su ostale samo nevolje i rizik da ćemo morati da platimo veliku odštetu.
Milan Kovačević: Naravno, ali to su naučili i strani ulagači. Oni znaju da će, ako ne odu kod ministra finansija i drugih političara, imati velike teškoće da realizuju svoj projekt.
Mahmut Bušatlija: Daleko je to od njihovih potreba, mada oni imaju nekoliko fabrika koje se bave izradom kompjuterskih komponenata, pa i čipova. Međutim, sve je to politički ishitrena priča. Kao što se do nedavno pričalo da će autoindustrija uvesti Srbiju u 21. vek, sada je to IT tehnologija, odnosno informaciona tehnologija. Za nas bi bila velika stvar da Arapi ulože novac u jednu fabriku čipova koja bi koštala između 800 miliona i 1,2 milijarde dolara. Međutim, već na prvom koraku Arapi su postavili pitanje: da li možete da nađete 1.000 livaca za silikon? To je zanimanje koje je u Srbiji apsolutno nepoznato. Ali ne samo ovde, nego ni u Evropi to više niko ne radi, pa čak ni u Sjedinjenim Američkim Državama. To se sada radi na Dalekom istoku, gde je radna snaga vrlo jeftina, čak i vrlo kvalifikovana radna snaga, kao što su ovi livci. Kada sam Dinkiću na jednom sastanku postavio pitanje kako misli to da uradi - on je rekao da ćemo dovesti te ljude sa Dalekog istoka, zaboravljajući činjenicu da je jako skupo dovoditi radnike iz Singapura ili Malezije. U krajnjoj liniji, čim bi se napravila ozbiljna kalkulacija te investicije, Arapi bi se radije odlučili da tu fabriku grade u Maleziji, jer tamo već imaju radnu snagu, a osim toga bili bi u islamskom okruženju. Priča se o stotinama miliona i o milijardama eura, a nema ozbiljne strategiju razvoja. Recimo, Arapima se nudi da tu fabriku grade u Surčinu, zato što je to mesto blizu beogradskog aerodroma, a potpuno se zaboravlja da je Niš jedino mesto u Srbiji sa tradicijom elektronske industrije, a ima i aerodrom koji gotovo da se i ne koristi.
Milan Kovačević: Kada obećavate nešto za šta znate da se neće ostvariti, zašto onda ne biste obećavali i nešto krupnije, kao što je ta fabrika čipova od 4 milijarde dolara. Ali, pustimo ta nerealna obećanja i pogledajmo stvari realno. Činjenica je da Ujedinjeni Arapski Emirati zaista žele da njihove kompanije investiraju u druge zemlje. Srbija im može biti zanimljiva zato što ima jeftinu radnu snagu, a to onda znači da su ovde i istraživači jeftiniji nego negde drugde. To je njihov interes. I to bi trebalo iskoristiti.
Mahmut Bušatlija: Može, vrlo lako. Srbija nema poslovni ambijent koji omogućava ulagaču da zaštiti svoju investiciju. U Srbiji imovinski sporovi traju i po trideset godina, a i kada dobijete pravosnažnu presudu, onda nema organa u državi koji prati izvršenje te presude, pa se ona nikada i ne izvrši. Ne može se reći - mi ćemo idućih godina imati dobre odnose sa Arapima zato što je meni moj prijatelj to obećao. Srbija mora imati poslovni ambijent u kome nije važno da li je neko nekome prijatelj. Ova zemlja, međutim, nema nijedan jedini element uređenog ambijenta, a političari non-stop pričaju o tome da je Srbija najpovoljnija destinacija na svetu za investiranje. Svaki normalan investitor će da kaže - šta ovi ljudi pričaju kada ja vidim da tamo nisam zaštićen. Ako ne platim reket, ne mogu ništa uraditi.
Milan Kovačević: Sve te prošle priče su se skromno završile, verovatno će tako završiti i ova arapska priča. Ja očekujem ulaganja iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, ali se plašim da će i ta ulaganja biti ostvarena više u njihovu, nego u našu korist. Podsetio bih kako smo prošli sa prodajom Naftne industrije Rusima. Njima smo napravili odličan posao, a sami smo mnogo manje dobili. Ako smo na takav način profanisali naš sistem, možda i nemamo nekog naročitog izbora, kada su u pitanju strane investicije.
Bilo je reči o tome koji je interes Arapa da ulažu u Srbiju, koliko prijateljstvo sa šeikom Muhamedom, vladarom Ujedinjenih Arapskih Emirata, kojim se hvali Aleksandar Vučić, utiče na nameru te zemlje da investira u Srbiju, zašto se kriju detalji ugovora između Etihada i Er Srbije, kako će Srbija pokriti 200 milona eura JAT-ovih dugova, kako su ministri Mlađen Dinkić i Velja Ilić pričali bajke o arapskim projektima u Srbiji, šta stoji iza priče o tome da će Arapi graditi u Srbiji fabriku čipova vrednu 4 milijarde dolara, kao i o tome kako se političari trude da bombastičnim pričama o stranim ulaganjima povećaju svoj rejting u javnosti.
Omer Karabeg: Koji je interes Arapa, pre svega Ujedinjenih Arapskih Emirata, da ulažu u Srbiju?
Milan Kovačević: Sedam emirata ima samo 5,3 miliona stanovnika, od čega su svega petina domaći građani, a ostalo su ljudi koji su došli iz inostranstva i rade u emiratima. Njihov je interes da izmeštaju svoje kompanije i aktivnosti u druge zemlje. Do sada su emirati uglavnom davali kredite, a sada žele da ulažu svoj novac u druge delove sveta. To je kompatibilno sa interesom Srbije, pošto mi nemamo kapitala, a imamo jeftinu radnu snagu.
Mahmut Bušatlija: Oni gledaju da zadovolje ono što je njihov interes, a to su, pre svega hrana, voda i oružje. Bivša Jugoslavije bila je veoma prisutna na tržištu bliskoistočnih Arapa tako da su neki kontakti ostali, pa je i to moglo da ih motiviše da krenu u Srbiju. Drugi razlog zašto ovde dolaze je što Srbija još uvek nije blizu Evropske unije, a ima velika neiskorišćena prirodna dobra. Ne treba zaboraviti da Srbija ima oko 500.000 hektara prvorazredne poljoprivredne zemlje, koja se uopšte ne koristi, a njih interesuje ulaganje u poljoprivredu.
Omer Karabeg: Koliko u svemu tome igraju ulogu lične veze naših političara? Recimo, Aleksandar Vučić se hvali da je prijatelj sa šeikom Muhamedom, vladarom Ujedinjenih Arapskih Emirata. On kaže da su oni toliko dobri prijatelji da ga je više puta posećivao u njegovoj kući, a to je, kaže Vučić, velika čast u arapskom svetu kada te neko pozove u svoju kuću.
Mahmut Bušatlija: Ja bih rekao da se oni pre svega rukovode ekonomskim interesom. U poslu nema velike ljubavi. Prijateljstva se ne stvaraju preko noći. Pogotovo ne između dva sveta koji se i ne razumeju bog zna kako. Mislim da je ta priča o prijateljstvu plod životnog neiskustva gospodina Vučića, pošto se on politikom uglavnom bavio na lokalnom tlu, pa mu se možda od nečega što je kurtoazija ili protokol učinilo da je prijateljstvo.
Omer Karabeg: Nedavno je Etihad, avioprevoznik iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, kupio 49 posto bivšeg JAT-a, zapravo kompanije koja se sada zove Er Srbija, i obećao da će uložiti sto miliona eura u nove avione. Koji je interes Etihada da kupi jednu propalu kompaniju kao što je JAT?
Milan Kovačević: Etihad će je kupiti kada u velikoj meri bude sanirana. Naime, JAT ima veliki gubitak, ali će država, tako je rečeno, preuzeti njegove dugove. Pored
Što se tiče ukupnog aranžmana sa Etihadom, na žalost, naša vlada nastavlja da radi netransparentno, tako da mi o tome veoma malo znamo.
Mahmut Bušatlija: Složio bih se da nije jasno kakav je to aranžman - da li Etihad nešto kupuje ili preuzima deo kompanije bez neke naknade. To je jedan prilično netransparentan proces. Jedino mi je jasna namera Etihada da što dublje uđe u evropski geografski prostor. Inače, JAT se može državnom intervencijom očistiti od dugova koji iznose oko 200 miliona eura, s tim što 60 miliona nije trebalo kalkulisati u taj dug, jer je to deo onog otpisanog duga po osnovu aranžmana sa Pariskim i Londonskim klubom. U svakom slučaju ostaje 130 do 140 miliona eura, koji će preći u javni dug.
Omer Karabeg: Gospodin Bušatija kaže da će dug JAT-a biti pretvoren u javni dug. Šta to znači? Ko će to platiti?
Milan Kovačević: Platiće poreski obveznici, to se zna. Nije, međutim, dobro što se sve radi netransparentno, pa se onda pojave neke rupe u koje poniru novci poreskih obveznika. Ipak, šteta je što to nije urađeno ranije, jer bi nas manje koštalo.
Omer Karabeg: Er Srbija namerava da kupi deset aviona. Država Srbija je vlasnik te kompanije sa 51 odsto, a Etihad ima 49 odsto. Znači li to da će Srbija morati da obezbedi 51 procenat sume i za kupovinu aviona?
Milan Kovačević
Milan Kovačević: Opet se vraćam na nedovoljnu transparentnost. Rečeno je da se radi o lizingu aviona, a lizing je postepeno plaćanje uz kasniji prenos svojine. Međutim, izgleda da nije reč o lizingu, već o rentiranju. Izgleda, također, da će to biti flota koju Etihad već ima, a da će kupovina aviona biti tek naredni korak.
Omer Karabeg: Vlada tvrdi, mislim da je to baš Vučić rekao, da će Er Srbija postati profitabilna samo za godinu dana. Da li je to moguće?
Mahmut Bušatlija: Nisam siguran da je moguće, ali ta kompanija ne mora da bude profitabilna. Za nju je bitno samo da posluje oko pozitivne nule, kako se to nekad govorilo. Dakle, da u prvo vreme pravi umerene dugove koje će pokrivati iz tekućeg poslovanja. Sve zavisi od toga koliko će avioni biti popunjeni. Čini mi se da Arapi dosta očekuju od naše dijaspore. Uvođenje letova za Njujork, Čikago i Toronto otvara mogućnost da Er Srbija vrati onu klijentelu koju je JAT imao pre devedesetih godina, a to je naša ogromna dijaspora, koja će leteti s našom kompanijom ukoliko ona daje odgovarajuće usluge.
Omer Karabeg: Predstavnici vlade tvrde da će Er Srbija biti najmoćnija kompanija ne samo u regionu, nego i u radijusu zemalja od sto miliona stanovnika. Da to nije preterivanje?
Mahmut Bušatlija: Pa, to je region. Stotinjak miliona stanovnika je praktično bivša Jugoslavija sa Albanijom, Bugarskom i Rumunijom. Ali to je za mene više dnevnopolitička nego ozbiljna, poslovna izjava. Er Srbija jeste na putu da kroz aranžman sa Etihadom postane najveće kompanija na prostoru bivše Jugoslavije. Ali to praktično ništa ne znači. Ja ne znam na koji način bi Er Srbija mogla da zauzme deo hrvatskog ili slovenačkog prostora bez visokog nivoa integracije na Balkanu.
Er Srbija jeste na putu da kroz aranžman sa Etihadom postane najveće kompanija na prostoru bivše Jugoslavije. Ali to praktično ništa ne znači.
Omer Karabeg: Šta je na kraju bilo sa ugovorom po kome je kompanija iz Ujedinjenih Arapskih Emirata Al Dahra trebalo da kupi, odosno zakupi, hiljade hektara zemljišta u Vojvodini?
Milan Kovačević: Prve izjave o tome da će oni ulagati u sve moguće firme očito nisu bile realne. Ja sam već tada, kada sam pogledao profil te kompanije, rekao da oni jedino imaju interes da za svoje farme pronađu sigurniju stočnu hranu. Čini mi se da su mnoge ideje koje su tada pomenute - a govorilo se o navodnjavanju u velikom obimu, izgradnji jedne, pa druge luke, pa onda nekog centra - u stvari bile demagoške priče. I inače, kad je reč o stranim ulaganjima, u Srbiji imate mnogo više obećanja nego onoga što je realizovano. Recimo, prošle godine direktna strana ulaganja bila su samo 200 miliona eura, a tu se računaju i ulaganje u nekretnine, i prodaja kapitala, i greenfield investicije. Zato treba sa velikom dozom opreznosti primati priče političara o velikim stranim investicijama.
Omer Karabeg: Kad već pominjete demagogiju, Mlađen Dinkić je, dok je bio ministar finansija, obećavao arapske investicije u srpsku poljoprivredu od 800 miliona dolara, a Velimir Ilić, ministar građevinarstva, je neki dan govorio da će Arapi investirati i u kargo centar u Lađevcima, i u izgradnju stanova, i u autoputeve, pa čak i u srpski turizam.
Mahmut Bušatlija
Mahmut Bušatlija: To nije demagogija. Demagogija podrazumeva određenu svest i znanje, a naši političari su vrlo slabašnoga znanja i više pričaju populistički nego demagoški. Kad se potpiše prvi sporazum ili memorandum o razumevanju, političari bi trebalo da prestanu da se time bave, to treba da pređe u profesionalne ruke. Uzmimo primer posla sa Etihadom. Kada je na političkom nivou postignut dogovor, onda su Arapi poslali ekipu stručnjaka da nastavi pregovare, a sa naše strane je i dalje bio Dinkić. Mogućnost da se razumeju poslovni ljudi i naši političari - gotovo je nikakva. Iz toga proizilaze svi problemi. Političari bi morali poslovno pregovaranje da prepuste stručnjacima.Omer Karabeg: Ja ipak smatram da je to demagogija, jer kad pričaju o stotinama miliona eura stranih investicija, koje samo što nisu stigle u Srbiju, političari dobro znaju šta rade. Na tome se dobijaju glasovi birača. Oni to pričaju da bi ljudi rekli - vidi, molim te, Vučić doveo Arape, pa Dinkić obezbedio tolike para za poljoprivredu, a Velja Ilić za autoputeve. Ne rade to oni iz neznanja, nego da bi se narodu prikazali kao spasioci.
Mahmut Bušatlija: Ta vrsta priče je dvosmerni put. Videli smo kako je na kraju prošao Dinkić. U ovoj teškoj ekonomskoj situaciji vrlo je rizično obećavati nešto što ne možete ostvariti. Onaj ko ozbiljno politički razmišlja - to neće raditi.
Naši političari pričaju da dovode strane ulagače, a vrlo često se događa upravo obratno.
Omer Karabeg: Gospodine Kovačeviću, vi kažete da strane investicije dolaze više-manje tako što strani ulagači sami dolaze u Srbiju. Ali svaku stranu investiciju, koja je do sada ušla u Srbiju, političari su pripisali sebi, kako oni u prošloj, tako i ovi u sadašnjoj vladi.
Milan Kovačević: Naravno, ali to su naučili i strani ulagači. Oni znaju da će, ako ne odu kod ministra finansija i drugih političara, imati velike teškoće da realizuju svoj projekt.
Omer Karabeg: Da se vratimo arapskom kapitalu. Moram da kažem da mi od svih silnih projekata najneverovatnije zvuči priča o fabrici čipova vrednoj četiri milijarde dolara, koju Arapi navodno treba da izgrade u Srbiji.
Mahmut Bušatlija: Daleko je to od njihovih potreba, mada oni imaju nekoliko fabrika koje se bave izradom kompjuterskih komponenata, pa i čipova. Međutim, sve je to politički ishitrena priča. Kao što se do nedavno pričalo da će autoindustrija uvesti Srbiju u 21. vek, sada je to IT tehnologija, odnosno informaciona tehnologija. Za nas bi bila velika stvar da Arapi ulože novac u jednu fabriku čipova koja bi koštala između 800 miliona i 1,2 milijarde dolara. Međutim, već na prvom koraku Arapi su postavili pitanje: da li možete da nađete 1.000 livaca za silikon? To je zanimanje koje je u Srbiji apsolutno nepoznato. Ali ne samo ovde, nego ni u Evropi to više niko ne radi, pa čak ni u Sjedinjenim Američkim Državama. To se sada radi na Dalekom istoku, gde je radna snaga vrlo jeftina, čak i vrlo kvalifikovana radna snaga, kao što su ovi livci. Kada sam Dinkiću na jednom sastanku postavio pitanje kako misli to da uradi - on je rekao da ćemo dovesti te ljude sa Dalekog istoka, zaboravljajući činjenicu da je jako skupo dovoditi radnike iz Singapura ili Malezije. U krajnjoj liniji, čim bi se napravila ozbiljna kalkulacija te investicije, Arapi bi se radije odlučili da tu fabriku grade u Maleziji, jer tamo već imaju radnu snagu, a osim toga bili bi u islamskom okruženju. Priča se o stotinama miliona i o milijardama eura, a nema ozbiljne strategiju razvoja. Recimo, Arapima se nudi da tu fabriku grade u Surčinu, zato što je to mesto blizu beogradskog aerodroma, a potpuno se zaboravlja da je Niš jedino mesto u Srbiji sa tradicijom elektronske industrije, a ima i aerodrom koji gotovo da se i ne koristi.
Priča o fabrici čipova vrednoj četiri milijade dolara je politički ishitrena priča.
Omer Karabeg: Svaka srpska vlada je mahala stranim ulaganjima obećavajući bolji život. Pričalo se o ruskim parama, pa o kineskim, pa o Fiatovoj investiciji u automobilsku industriju koja je, doduše, ostvarena, ali ne u onom obimu kako je to obećavala prošla vlada, i sada, evo, imamo Arape. Može li se desiti da se i priča o arapskim parama završi kao sve one prethodne?
Mahmut Bušatlija: Može, vrlo lako. Srbija nema poslovni ambijent koji omogućava ulagaču da zaštiti svoju investiciju. U Srbiji imovinski sporovi traju i po trideset godina, a i kada dobijete pravosnažnu presudu, onda nema organa u državi koji prati izvršenje te presude, pa se ona nikada i ne izvrši. Ne može se reći - mi ćemo idućih godina imati dobre odnose sa Arapima zato što je meni moj prijatelj to obećao. Srbija mora imati poslovni ambijent u kome nije važno da li je neko nekome prijatelj. Ova zemlja, međutim, nema nijedan jedini element uređenog ambijenta, a političari non-stop pričaju o tome da je Srbija najpovoljnija destinacija na svetu za investiranje. Svaki normalan investitor će da kaže - šta ovi ljudi pričaju kada ja vidim da tamo nisam zaštićen. Ako ne platim reket, ne mogu ništa uraditi.
Ja očekujem ulaganja iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, ali se plašim da će i ta ulaganja biti ostvarena više u njihovu, nego u našu korist.