Stenogrami i kamenogrami: General-pokojnik pred sudom

(Zapisnik sa saslušanja Ratka Mladića u Specijalnom sudu za ratne zločine)

- Gospodine generale, ja se izvinjavam, ali moram da vas pitam nekoliko formalnosti. Vi ste, dakle, Ratko Mladić?

- Mrmgrhrmrmghrm...

- Izvinite, nisam razumeo.

- Mrgrmrhrmrgrgm...

- Možete li malo razgovetnije?

- M-r-g-r-m-r-h-r-m-r-g-r-g-m... Jel' sad jasno?

- Izvinite, ali bojim se da nije.

- E pa ni meni nije jasno.

- Šta vam nije jasno?

- Nije mi jasno što ste me budili pre zore i što me akate ceo božji dan, samo da me pitate kako se zovem.

- Izvinite, uopšte vas nisam pitao kako se zovete. Pitao sam vas jeste li vi Ratko Mladić. Ako jeste, onda lepo recite da jeste. A ako niste, onda da nađemo nekog drugog.

- Koga drugog da nađete?

- Pa Ratka Mladića.

- Jeste vi normalni, čoveče? Pa ovo majka rađa samo jednom.

- Gde tačno?

- Šta gde i šta tačno?

- Gde ste rođeni i kada?

- Kakva su to glupa pitanja? Pa to zna svako srpsko dete...

- Ja, gospodine generale, nisam dete nego istražni sudija i ja vam se duboko izvinjavam, ali znate, posao je posao, i ja moram da vas pitam i te stvari koje vama možda izgledaju smešne, to ime i prezime, datum i mesto rođenja, zanimanje, bračno stanje... Evo vidite, tu sve piše...

- A jel' piše datum i mesto smrti?

- Naopako bilo, gospodine generale, pa zašto bi to pisalo?! Moj je posao da ispitujem žive ljude.

- E onda ja ne spadam u vaš posao.

- Kako ne spadate, moliću lepo?

- Jel' se vi to pravite blesavi ili niste čuli da sam ja odavno mrtav, laka mi crna zemlja...

- Ma nemojte, molim vas, da se šegačite sa sudom...

- Ko se šegači: ja ili neobavešteni sudija? Čoveče, pisalo u svim novinama, bilo na televiziji... Moj advokat u ime familije proglasio da sam nestao i da se nažalost smatram mrtvim, pokoj mi duši. Ja na svoje uši čuo i na Pinku i na RTS-u, čak i na onoj Devesdvojci...

- Nemojte, gospodine generale, stvarno nemojte... Pa kako može živ čovek na tri televizije da sluša da je umro, i da još poveruje u to?

- Šta vi, gospodine sudija, znate o tome? Jeste li vi ikad umrli?

- Kako da umrem, pobogu? I što da umrem?

- A što da ne umrete?! Jel' u ovoj zemlji samo ja treba da umrem za otadžbinu i da mi se onda još i ne veruje da sam umro? Jel' mi to hvala što nisam žalio da položim i svoj jedini život za dobro Srba i Srbije?

- Kakvo crno dobro, gospodine generale?! Pa kome bi bilo dobro da ste vi stvarno umrli?

- Eto, to mi je hvala. Malo vam je što me niste oplakali kako Bog zapoveda, nego mi još i ne verujete... Lepo je meni govorio moj ortak Raša: videćeš, Rale, Srbija će u grob da nas utera...

- Izvinite, ali u tome što vi govorite nema nikakve logike. Nije vas Srbija uterala u grob...

- Nego ko me je utero? Da nisam sam sebe?

- Pa niste, ali...

- Šta ali?

- Ali vi, ako smem da primetim, vi uopšte niste u grobu.

- Idi... Nego gde sam?

- Vi ste ovde u Specijalnom sudu za ratne zločine i ja se izvinjavam što vas uznemiravam, ali mene je zapala ta neugodna dužnost da vas saslušam...

- Sve lepše od lepšega. Sad je u zemlji Srbiji postalo neugodno i da se razgovara sa mnom. E crni Ratko, za koga si se borio, za koga si živeo i umro...

- Nemojte krivo da shvatite. Nije meni neugodno što razgovaram sa vama, naprotiv, meni je to velika čast, verujte...

- Pa u čemu je onda problem?

- Problem je, kako ne shvatate, što se vi ponašate kao živ živcat čovek, a celo vreme tvrdite da ste mrtav...

- Vi to meni ne verujete. Pa ko ste vi, čoveče, da se uopšte usudite da sumnjate u ono što vam ja kažem? Jel' vi stvarno znate ko sam ja i kako to izgleda kad meni pukne živka?

- Kako ne bih znao? Vi ste Ratko Mladić, naš proslavljeni general, i meni je žao što se sekirate, ali to stvarno nije moja krivica...

- Nego čija? Da nije moja? Jesam li ja sam sebe jutros uhapsio i doveo ovamo?

- Razume se da niste... Ali kako ne razumete, ja bih samo hteo da vam olakšam situaciju... Lepo odgovorite na ovo što vas pitam, da ja mogu da sastavim zapisnik, i mirna Bosna.

- Kakva mirna Bosna, jebla vas ona?!

- Pa to se tako kaže... Mirna Srbija, eto, tako je lepše i tačnije.

- Kakva mirna Srbija?! Vi mislite da će Srbija da bude mirna zbog tog vašeg zapisnika? Ja sam zato da bi Srbija bila mirna nesebično umro, a sad mi se ni to ne priznaje, sad ne vredi ništa što sam za Srbiju napravio...

- Vredi, gospodine generale, vredi... Ali ne vredi to što tvrdite da ste umrli. Ako ste stvarno umrli, onda to treba da se službeno utvrdi. Ne možemo mi nikome da verujemo na reč da je umro.

- Ni meni?

- Izvinjavam se, ali tu nema izuzetaka.

- Ko meni sme da zabrani da umrem, ajde ko?

- Ništa ja vama ne zabranjujem. Ja moram da sastavim zapisnik. Ja moram nešto da napišem. A šta da napišem: da sam ispitivao mrtvog čoveka? Pa svi će da mi se smeju...

- Sad je još i smešno to što sam mrtav. E Srbijo, Srbijo...

- Nije smešno, pogrešno ste me razumeli...

- Eto, sad sam još i kreten koji ne razume šta mu se govori...

- Niste kreten, gospodine generale... Ali ja moram nešto da napišem.

- Pa napiši, bre, da sam mrtav i gotovo!

- Pa nije gotovo, gospodine generale, bojim se da će da potraje.

- Šta da potraje?

- Pa ta vaša, kako vi, Bože me sakloni, kažete, ta vaša smrt...

- Gde da potraje? Koliko da potraje?

- Bojim se, gospodine generale, da bi mogla da potraje doživotno.