(Razgovor Gorana Bogdanovića i Vuka Jeremića)
- Ćao, Gogi, druže... Evo sad sam pričo sa čika Serjožom. On kaže da će sve da bude...
- Stani, bre, Vule! S kakvim crnim Serjožom?
- Nije čika Serjoža crn, naopako bilo! Pa nije on iz Afrike. Tamo u Africi sam ja odavno sve sredio i izdogovaro.
- Uf, mnogo dobro si sredio. Nema ko od tih tvojih drugara nije prizno ovu prištinsku paradržavu: i Obala Slonovače, i Gabon, i Niger sa sve sestrom Nigerijom... Super poso si odradio. Ovi u Prištini mogu da pevaju: „Kosovo je srce Afrike, srce Afrike, srce Afrike...“
- Nemoj da me zavitlavaš. Uradio sam koliko se moglo. Nego slušaj, Gogi, šta kaže čika Serjoža...
- Koji Serjoža?
- Moj ruski kolega, čika Sergej Lavrov.
- Pa šta kaže?
- Kaže da će sve da bude u redu oko onoga što je reko čika Mita, samo treba da se malkice pričeka...
- Koji sad čika Mita? Medvedev?
- Ma ne, bre. Medvedev još ne treba ništa da kaže. On će sam da proceni, kad bude vreme. Onda će da kaže, pa će ceo svet da se zatrese. Čika Mita Rogozin, kapiraš?
- Ništa ne kapiram, Vule. Ti, čoveče, o svima njima govoriš ko da su ti braća od tetke. Čika ovaj, čika onaj... Uopšte ne mogu da se snađem.
- To je zato što nisi snalažljiv. Zato i jesi ministar samo za Kosovo i Metohiju, a ja za ceo svet.
- Uf, bre, mnogo smo ugledni u tom celom svetu.
- A šta, kao nismo?
- Pa da jesmo, uopšte nam ne bi trebo ministar za Kosovo i Metohiju. Ja bih, da smo mi ugledni ko što nismo, mogo da se bavim nekim pametnijim poslom.
- Šta bi ti pametno mogo da radiš? Da budeš direktor „Trepče“?
- Šta ga ja imam sa „Trepčom“? Ja sam završio Poljoprivredni faks.
- Pa baš zato. Mogo bi dole u rudniku da uzgajaš banane, skupa sa Šiptarima.
- Mnogo smešno, Vule, mnogo smešno... Srpski narod trpi zulum, a ti se zevzečiš i prodaješ bajate fazone od pred sto godina, dok je još onaj Šuvar hodo po „Trepči“.
- Pa moram da se zevzečim, kad sa tobom ne može ozbiljno da se razgovara. Ne naš ko je čika Serjoža, pojma nemaš ko je čika Mita...
- Skrati priču, Vule, nemoj da me smaraš. Šta si hteo da mi kažeš s tim Mitom i Serjožom? I što baš meni? Kakva je meni korist od njihovih reči?
- Ej, stvarno si ljakse. Ja trzam najmoćnije ljude sveta da ti reše taj tvoj problem za koji badava primaš platu, a ti meni ko poslednji: „Kakva meni korist od njihovih reči?“
- E baš će oni da reše problem Kosmeta... Da su hteli i umeli, rešili bi ga pre bombardovanja.
- Ćuti, bre, levatu! Ti ćeš da bistriš svetsku politiku, a ne umeš dva granična prelaza da sačuvaš!
- Dođi ti pa ih čuvaj! Ako uopšte znaš gde su. Ako uopšte znaš i gde je Kosovo.
- Kako ne bih znao?
- Ajde, gde je? Baš da čujem...
- Kosovo je, Kosovo je... u srcu Srbije.
- Jel bi mogo da ga pronađeš u atlasu?
- Bože, Gogi, ala ti svašta lupaš! Pa kako ne bih mogo da ga pronađem?! Tamo gde su pluća, pa odmah pored.
- Kakva pluća? O čemu ti lupaš?
- Ne lupam. Govorim ti gde je srce u atlasu.
- U kakvom atlasu, nesrećniče?
- Pa u anatomskom.
- Ja te pitam za geografski atlas.
- Pa nema u geografskom atlasu ni srca ni pluća...
- Ajde, ajde, ne izmotavaj se. Kaži, bre, šta imaš, pa da idem dole, za poslom.
- Gde ćeš za poslom?
- Tamo gde ti nikad nećeš. Na Kosmet.
- Baš to i oću da ti kažem, da uopšte ne trebaš da ideš dole. Sve će čika Serjoža da sredi.
- Šta će on da sredi?
- Pa ovo za državljanstvo. Svih dvaestjednu hiljadu, i koliko god bude trebalo. Samo ne može odmah. Znaš, on mi kaže da se čika Mita, Mita Rogozin, ako me pratiš, ruski ambasador u NATO-u, malo zaleteo s onom izjavom da će ovi tvoji odmah da dobiju državljanstvo i smeštaj iza Urala...
- To uopšte nisu moji. To su Srbi koji uopšte ne žive na Kosmetu. Oni su odavno prodali svoja imanja, uzeli evriće, a sad bi da uzmu i rublje. E pa, neće ići!
- Jok, ti ćeš da ih zaustaviš.
- Nemam ja šta da ih zaustavljam. Al mogu da kažem da to nije rešenje i da to nije patriotski. Šta bi trebalo: da se svi mi Srbi sa Kosova proglasimo za Ruse i da iz Sibira pevamo da je Kosovo srce Srbije i da ga nikada nećemo prepustiti Šiptarima?
- Baš tako. To bi bila druga pesma.
- Kakva druga pesma?
- Pa ruska. Tada bi je Rusi zapevali i Šiptarima i Amerikancima i celom svetu, pa da vidiš fertutme!
- Koji Rusi? Misliš na ovih naših dvaest hiljada nabeđenih Rusa?
- Stani malo, Gogi. Čim dobiju državljanstvo, oni postaju pravi Rusi. Čuo si čika Mitu kad je reko da kosovski Srbi treba da budu upisani u program repatrijacije kao Rusi, jer Srbi za Ruse nisu stranci, već narod koji u Rusiji može da dobije drugu otadžbinu.
- Kakve to veze ima sa nama? Naša briga treba da budu Srbi na Kosovu i Metohiji, a ne nekakvi novokomponovani Rusi sa Urala i iz Sibira.
- Gogi, molim te da se opasuljiš! Nemoj da vređaš Ruse. To je već moj resor i ja to ne mogu da dozvolim nikome pa ni tebi.
- Ah da, razumem. Ti Srbi koji oće da budu Rusi ustvari spadaju u spoljne poslove, kao što tebi i ceo Kosmet, jer ga smatraš za inostranstvo, spada u spoljne poslove. Možda ćeš jednom i da ga posetiš, kad dođeš u međudržavnu posetu.
- Ma šta ja imam da posećujem Kosovo?! Mi ga ne priznajemo i ja nemam šta radim tamo.
- A šta ja da radim? Da gledam kako sve odlazi dođavola?
- Pa ne odlazi dođavola, već u Rusiju. Zato pripazi malo, Gogi, kako se izražavaš.
- Slušaj, burazeru: ja sam, ko što ti je poznato, ministar za Kosovo i Metohiju. Ako ste se vi dogovorili da je rešenje da svi Srbi sa Kosmeta treba da postanu Rusi, onda svaka čast! Ali ja u tom slučaju ostajem bez posla.
- Nema da brineš, drugar. Naći će se nešto.
- Šta ima da se nađe?
- Pa mogo bih ja da vidim sa čika Serjožom da ti on nešto sredi. Ti lepo zatraži državljanstvo, a ostalo je moja briga.
- Vule, ja ne želim da menjam poso.
- Nemoj sad da si izbirljiv. Evo, ja ću da porazgovaram sa čika Serjožom da ti otvori neko ministarstvo.
- Kakvo ministarstvo?
- Pa ne znam sad tačno... Evo, mogo bih da mu predložim da ti budeš ministar za Ural i Sibir.
- I šta tamo da radim?
- Šta bilo... Možeš da staviš prst u uvce i da pevaš.
- Šta da pevam?
- Pa evo naprimer: „Podkosovskije večeri...“
- Ćao, Gogi, druže... Evo sad sam pričo sa čika Serjožom. On kaže da će sve da bude...
- Stani, bre, Vule! S kakvim crnim Serjožom?
- Nije čika Serjoža crn, naopako bilo! Pa nije on iz Afrike. Tamo u Africi sam ja odavno sve sredio i izdogovaro.
- Uf, mnogo dobro si sredio. Nema ko od tih tvojih drugara nije prizno ovu prištinsku paradržavu: i Obala Slonovače, i Gabon, i Niger sa sve sestrom Nigerijom... Super poso si odradio. Ovi u Prištini mogu da pevaju: „Kosovo je srce Afrike, srce Afrike, srce Afrike...“
- Nemoj da me zavitlavaš. Uradio sam koliko se moglo. Nego slušaj, Gogi, šta kaže čika Serjoža...
- Koji Serjoža?
- Moj ruski kolega, čika Sergej Lavrov.
- Pa šta kaže?
- Kaže da će sve da bude u redu oko onoga što je reko čika Mita, samo treba da se malkice pričeka...
- Koji sad čika Mita? Medvedev?
Vuk Jeremić, ministar spoljnih poslova Srbije
- Ma ne, bre. Medvedev još ne treba ništa da kaže. On će sam da proceni, kad bude vreme. Onda će da kaže, pa će ceo svet da se zatrese. Čika Mita Rogozin, kapiraš?
- Ništa ne kapiram, Vule. Ti, čoveče, o svima njima govoriš ko da su ti braća od tetke. Čika ovaj, čika onaj... Uopšte ne mogu da se snađem.
- To je zato što nisi snalažljiv. Zato i jesi ministar samo za Kosovo i Metohiju, a ja za ceo svet.
- Uf, bre, mnogo smo ugledni u tom celom svetu.
- A šta, kao nismo?
- Pa da jesmo, uopšte nam ne bi trebo ministar za Kosovo i Metohiju. Ja bih, da smo mi ugledni ko što nismo, mogo da se bavim nekim pametnijim poslom.
- Šta bi ti pametno mogo da radiš? Da budeš direktor „Trepče“?
- Šta ga ja imam sa „Trepčom“? Ja sam završio Poljoprivredni faks.
- Pa baš zato. Mogo bi dole u rudniku da uzgajaš banane, skupa sa Šiptarima.
- Mnogo smešno, Vule, mnogo smešno... Srpski narod trpi zulum, a ti se zevzečiš i prodaješ bajate fazone od pred sto godina, dok je još onaj Šuvar hodo po „Trepči“.
- Pa moram da se zevzečim, kad sa tobom ne može ozbiljno da se razgovara. Ne naš ko je čika Serjoža, pojma nemaš ko je čika Mita...
- Skrati priču, Vule, nemoj da me smaraš. Šta si hteo da mi kažeš s tim Mitom i Serjožom? I što baš meni? Kakva je meni korist od njihovih reči?
- Ej, stvarno si ljakse. Ja trzam najmoćnije ljude sveta da ti reše taj tvoj problem za koji badava primaš platu, a ti meni ko poslednji: „Kakva meni korist od njihovih reči?“
- E baš će oni da reše problem Kosmeta... Da su hteli i umeli, rešili bi ga pre bombardovanja.
- Ćuti, bre, levatu! Ti ćeš da bistriš svetsku politiku, a ne umeš dva granična prelaza da sačuvaš!
- Dođi ti pa ih čuvaj! Ako uopšte znaš gde su. Ako uopšte znaš i gde je Kosovo.
- Kako ne bih znao?
- Ajde, gde je? Baš da čujem...
- Kosovo je, Kosovo je... u srcu Srbije.
- Jel bi mogo da ga pronađeš u atlasu?
Goran Bogdanović, ministar za KiM u Vladi Srbije
- Bože, Gogi, ala ti svašta lupaš! Pa kako ne bih mogo da ga pronađem?! Tamo gde su pluća, pa odmah pored.
- Kakva pluća? O čemu ti lupaš?
- Ne lupam. Govorim ti gde je srce u atlasu.
- U kakvom atlasu, nesrećniče?
- Pa u anatomskom.
- Ja te pitam za geografski atlas.
- Pa nema u geografskom atlasu ni srca ni pluća...
- Ajde, ajde, ne izmotavaj se. Kaži, bre, šta imaš, pa da idem dole, za poslom.
- Gde ćeš za poslom?
- Tamo gde ti nikad nećeš. Na Kosmet.
- Baš to i oću da ti kažem, da uopšte ne trebaš da ideš dole. Sve će čika Serjoža da sredi.
- Šta će on da sredi?
- Pa ovo za državljanstvo. Svih dvaestjednu hiljadu, i koliko god bude trebalo. Samo ne može odmah. Znaš, on mi kaže da se čika Mita, Mita Rogozin, ako me pratiš, ruski ambasador u NATO-u, malo zaleteo s onom izjavom da će ovi tvoji odmah da dobiju državljanstvo i smeštaj iza Urala...
- To uopšte nisu moji. To su Srbi koji uopšte ne žive na Kosmetu. Oni su odavno prodali svoja imanja, uzeli evriće, a sad bi da uzmu i rublje. E pa, neće ići!
- Jok, ti ćeš da ih zaustaviš.
- Nemam ja šta da ih zaustavljam. Al mogu da kažem da to nije rešenje i da to nije patriotski. Šta bi trebalo: da se svi mi Srbi sa Kosova proglasimo za Ruse i da iz Sibira pevamo da je Kosovo srce Srbije i da ga nikada nećemo prepustiti Šiptarima?
- Baš tako. To bi bila druga pesma.
- Kakva druga pesma?
Pasoš Rusije - ilustracija
- Pa ruska. Tada bi je Rusi zapevali i Šiptarima i Amerikancima i celom svetu, pa da vidiš fertutme!
- Koji Rusi? Misliš na ovih naših dvaest hiljada nabeđenih Rusa?
- Stani malo, Gogi. Čim dobiju državljanstvo, oni postaju pravi Rusi. Čuo si čika Mitu kad je reko da kosovski Srbi treba da budu upisani u program repatrijacije kao Rusi, jer Srbi za Ruse nisu stranci, već narod koji u Rusiji može da dobije drugu otadžbinu.
- Kakve to veze ima sa nama? Naša briga treba da budu Srbi na Kosovu i Metohiji, a ne nekakvi novokomponovani Rusi sa Urala i iz Sibira.
- Gogi, molim te da se opasuljiš! Nemoj da vređaš Ruse. To je već moj resor i ja to ne mogu da dozvolim nikome pa ni tebi.
- Ah da, razumem. Ti Srbi koji oće da budu Rusi ustvari spadaju u spoljne poslove, kao što tebi i ceo Kosmet, jer ga smatraš za inostranstvo, spada u spoljne poslove. Možda ćeš jednom i da ga posetiš, kad dođeš u međudržavnu posetu.
- Ma šta ja imam da posećujem Kosovo?! Mi ga ne priznajemo i ja nemam šta radim tamo.
- A šta ja da radim? Da gledam kako sve odlazi dođavola?
- Pa ne odlazi dođavola, već u Rusiju. Zato pripazi malo, Gogi, kako se izražavaš.
- Slušaj, burazeru: ja sam, ko što ti je poznato, ministar za Kosovo i Metohiju. Ako ste se vi dogovorili da je rešenje da svi Srbi sa Kosmeta treba da postanu Rusi, onda svaka čast! Ali ja u tom slučaju ostajem bez posla.
- Nema da brineš, drugar. Naći će se nešto.
- Šta ima da se nađe?
- Pa mogo bih ja da vidim sa čika Serjožom da ti on nešto sredi. Ti lepo zatraži državljanstvo, a ostalo je moja briga.
- Vule, ja ne želim da menjam poso.
- Nemoj sad da si izbirljiv. Evo, ja ću da porazgovaram sa čika Serjožom da ti otvori neko ministarstvo.
- Kakvo ministarstvo?
- Pa ne znam sad tačno... Evo, mogo bih da mu predložim da ti budeš ministar za Ural i Sibir.
- I šta tamo da radim?
- Šta bilo... Možeš da staviš prst u uvce i da pevaš.
- Šta da pevam?
- Pa evo naprimer: „Podkosovskije večeri...“