U najnovijoj kolumni "Stenogrami i kamenogrami" Predrag Lucić donosi razgovor Veselina Šljivančanina s kolegom iz Scheveningena.
- Halo, Šljivo, Haag zove!
- Žao mi je, nisam kod kuće.
- Dobar ti je štos. Vidim, ni na slobodi te ne napušta smisao za humor.
- Ne šalim se. Najozbiljnije nisam kod kuće.
- Pa kako se onda javljaš na kućni telefon?
- Ne znam ni ja kako. Tehnika uznapredovala, pa se sve može.
- Koja tehnika? Je li literarna?
- Nije nego ova tehnička.
- A ja mislio: otkad si postao književnik, život ti se pretvorio u roman.
- Kakav roman?
- Pa roman, onako književni, u kojem je sve moguće, pa i to da ne budeš kući kad se javiš iz nje.
- Izvinite, gospodine, sa kim razgovaram?
- Ni s kim. Nisi kući i ni s kim ne razgovaraš. To je tvoja književna sloboda.
- Kakva književna sloboda? I šta ste se uhvatili književnosti pa književnosti?
- Pa evo vidim: otkad si na književnoj slobodi, nećeš ni da se javiš svojim kolegama iz Scheveningena. Baš te briga za nas. Mi smo za tebe sada samo književni likovi.
- Čekaj, jesi li to ti, Ante?
- Nije Ante.
- Nego ko?
- Nije važno. Dugo ti je trebalo da mi zaboraviš glas.
- Nešto te loše čujem. Sigurno prisluškuju.
- Pa naravno da prisluškuju. Neka čuju kako zaboravljaš stare drugove.
- Jesi to ti, Mladene?
- Nije Mladen. I nije važno tko je. Bolje da ne znaju, da nemaš problema.
- Kakvih problema?
- Znaš ti kakvih. Vidim: napisao si u knjizi da smo mi iz Hrvatske takve šonje da kad se vratimo kući nikome ne smijemo reći kako si ti dobar čovjek. Pa eto, možda bi i ti imao problema da ti tvoji znaju s kim sada razgovaraš.
- Ne plašim se ja nikoga.
- Pusti, ne junači se. Sad si književnik, moraš mislit na karijeru.
- Šta si se uhvatio te književnosti pa ne puštaš?
- Pa vidim, krenulo te. Bestseler, hit godine, rekordna naklada, promocije... Možda dobiješ i onu vašu nagradu, kako se zove?
- Misliš NIN-ovu?
- E, tu.
- Ma nisam ja to pisao zbog nagrade, već onako, da se zna istina... Da se običnom svetu objasni da mi što smo završili u Hagu nismo nikakvi zlikovci i monstrumi, da se međusobno ne mrzimo, da se pomažemo u nevolji koja nas je zadesila, da se lepo družimo, da se ponašamo normalnije nego ovi na slobodi...
- Pa da. Dobro je rekao onaj naš frend da nema boljih ljudi od nas takozvanih ratnih zločinaca.
- Jeste, al ajde ti to objasni ovoj boraniji...
- Stani, Šljivo, ne možeš tako!
- Šta ne mogu?
- Pa ti si sad književnik, moraš pazit kako se izražavaš. Moraš birat riječi. Ne možeš čitatelje nazivat boranijom. Ako oni nešto i ne razumiju, tu si ti da im sve objasniš snagom svoje pisane riječi.
- Nemoj da me zavitlavaš.
- Ja ti najozbiljnije govorim. Književnost ima nevjerojatnu snagu.
- Kakvu, bre, snagu? Mogo je onaj Radovan novi „Gorski vijenac“ da napiše, niko ne bi čuo za njega. Da se nije zaratilo, ko bi uopšte znao da je on pesnik?!
- Ma pusti Radovana, on je pisao neke pjesničke fantazije... To što ti pišeš, to ima snagu.
- Stvarno to misliš?
- Pa evo, čuli ovi gazde pritvora da si napisao kako nas gule na telefonskim karticama i cigaretama...
- I spustili cene?
- Ma šta ti je... Opalili neku priču o slobodnom tržištu, te ovo, te ono... Nisam ni slušao, znaš da ja ne volim taj njihov engleski.
- Ajde, ajde, isto znaš poneku reč. Ja uvek kažem da je najbolji bio onaj vaš Ivica. Čovek pošteno odbijao da nauči i jedno jedino slovo. Niko ne može toliko da ne zna engleski koliko ga on nije znao. Čak ni ona vaša bivša premijerka.
- Šljivo, stoput smo rekli da nećemo o politici.
- Dobro, izvini, nisam hteo o politici već o principima. Svaki čovek ima pravo da ne zna ono što ne želi da zna. Ej, da te pitam: je li Šešelj naučio da igra mali fudbal ili još uvek samo zakera?
- Ne spominji mi ga! Molimo Boga da ga puste na slobodu, da ga više ne gledamo.
- Pa ti bi trebao da moliš Boga da ga osude.
- Ma daj, molim te... To će potrajat još sto godina. I on će za to vrijeme napisat još petsto knjiga.
- Opet ti o knjigama...
- A o čemu drugo da pričam s književnikom?
- Nemoj, molim te, da me zoveš književnikom. Književnici, to su ti ovi što nikad neće da završe u Hagu, a trebali bi pre od bilo koga.
- Pa kako je onda Radovan dospio ovamo?
- Tako što ga niko nije čito, reko sam ti već. I kažem ti: ne samo književnici, već i ovi novinari... Svima je njima mesto u Hagu, a ne nama vojnicima i oficirima. Da ja nisam poverovao u ono što su oni pisali, veruj mi, nikad me ne bi ćorkirali.
- Pa nisi ti išao na Vukovar zbog knjiga i novina...
- Ej, jesmo se dogovorili da nećemo da pričamo o tome?! Jesmo li se kolegijalno saglasili da niko od nas nije kriv za ono što mu se stavlja na teret?
- Dobro, ne ljuti se! Nego, znaš šta sam ti htio predložit kad te je već krenula književnost?
- Šta?
- Pa da nastaviš s pisanjem.
- Razume se da ću da nastavim!
- Bilo bi super da napišeš još nekoliko knjiga. Nigdje ih nema, a svi ih traže. A i nama ovdje bi bile od pomoći.
- Pa kaži, burazeru, šta treba da se napiše?
- Topnički dnevnici.
- Halo, Šljivo, Haag zove!
- Žao mi je, nisam kod kuće.
- Dobar ti je štos. Vidim, ni na slobodi te ne napušta smisao za humor.
- Ne šalim se. Najozbiljnije nisam kod kuće.
- Pa kako se onda javljaš na kućni telefon?
- Ne znam ni ja kako. Tehnika uznapredovala, pa se sve može.
- Koja tehnika? Je li literarna?
- Nije nego ova tehnička.
- A ja mislio: otkad si postao književnik, život ti se pretvorio u roman.
- Kakav roman?
- Pa roman, onako književni, u kojem je sve moguće, pa i to da ne budeš kući kad se javiš iz nje.
- Izvinite, gospodine, sa kim razgovaram?
- Ni s kim. Nisi kući i ni s kim ne razgovaraš. To je tvoja književna sloboda.
- Kakva književna sloboda? I šta ste se uhvatili književnosti pa književnosti?
- Pa evo vidim: otkad si na književnoj slobodi, nećeš ni da se javiš svojim kolegama iz Scheveningena. Baš te briga za nas. Mi smo za tebe sada samo književni likovi.
- Čekaj, jesi li to ti, Ante?
- Nije Ante.
- Nego ko?
- Nije važno. Dugo ti je trebalo da mi zaboraviš glas.
- Nešto te loše čujem. Sigurno prisluškuju.
- Pa naravno da prisluškuju. Neka čuju kako zaboravljaš stare drugove.
- Jesi to ti, Mladene?
- Nije Mladen. I nije važno tko je. Bolje da ne znaju, da nemaš problema.
- Kakvih problema?
- Znaš ti kakvih. Vidim: napisao si u knjizi da smo mi iz Hrvatske takve šonje da kad se vratimo kući nikome ne smijemo reći kako si ti dobar čovjek. Pa eto, možda bi i ti imao problema da ti tvoji znaju s kim sada razgovaraš.
- Ne plašim se ja nikoga.
- Pusti, ne junači se. Sad si književnik, moraš mislit na karijeru.
- Šta si se uhvatio te književnosti pa ne puštaš?
- Pa vidim, krenulo te. Bestseler, hit godine, rekordna naklada, promocije... Možda dobiješ i onu vašu nagradu, kako se zove?
- Misliš NIN-ovu?
- E, tu.
- Ma nisam ja to pisao zbog nagrade, već onako, da se zna istina... Da se običnom svetu objasni da mi što smo završili u Hagu nismo nikakvi zlikovci i monstrumi, da se međusobno ne mrzimo, da se pomažemo u nevolji koja nas je zadesila, da se lepo družimo, da se ponašamo normalnije nego ovi na slobodi...
- Pa da. Dobro je rekao onaj naš frend da nema boljih ljudi od nas takozvanih ratnih zločinaca.
- Jeste, al ajde ti to objasni ovoj boraniji...
- Stani, Šljivo, ne možeš tako!
- Šta ne mogu?
- Pa ti si sad književnik, moraš pazit kako se izražavaš. Moraš birat riječi. Ne možeš čitatelje nazivat boranijom. Ako oni nešto i ne razumiju, tu si ti da im sve objasniš snagom svoje pisane riječi.
- Nemoj da me zavitlavaš.
- Ja ti najozbiljnije govorim. Književnost ima nevjerojatnu snagu.
- Kakvu, bre, snagu? Mogo je onaj Radovan novi „Gorski vijenac“ da napiše, niko ne bi čuo za njega. Da se nije zaratilo, ko bi uopšte znao da je on pesnik?!
- Ma pusti Radovana, on je pisao neke pjesničke fantazije... To što ti pišeš, to ima snagu.
- Stvarno to misliš?
- Pa evo, čuli ovi gazde pritvora da si napisao kako nas gule na telefonskim karticama i cigaretama...
- I spustili cene?
- Ma šta ti je... Opalili neku priču o slobodnom tržištu, te ovo, te ono... Nisam ni slušao, znaš da ja ne volim taj njihov engleski.
- Ajde, ajde, isto znaš poneku reč. Ja uvek kažem da je najbolji bio onaj vaš Ivica. Čovek pošteno odbijao da nauči i jedno jedino slovo. Niko ne može toliko da ne zna engleski koliko ga on nije znao. Čak ni ona vaša bivša premijerka.
- Šljivo, stoput smo rekli da nećemo o politici.
- Dobro, izvini, nisam hteo o politici već o principima. Svaki čovek ima pravo da ne zna ono što ne želi da zna. Ej, da te pitam: je li Šešelj naučio da igra mali fudbal ili još uvek samo zakera?
- Ne spominji mi ga! Molimo Boga da ga puste na slobodu, da ga više ne gledamo.
- Pa ti bi trebao da moliš Boga da ga osude.
- Ma daj, molim te... To će potrajat još sto godina. I on će za to vrijeme napisat još petsto knjiga.
Teniski i košarkaški teren u Scheveningenu
- Opet ti o knjigama...
- A o čemu drugo da pričam s književnikom?
- Nemoj, molim te, da me zoveš književnikom. Književnici, to su ti ovi što nikad neće da završe u Hagu, a trebali bi pre od bilo koga.
- Pa kako je onda Radovan dospio ovamo?
- Tako što ga niko nije čito, reko sam ti već. I kažem ti: ne samo književnici, već i ovi novinari... Svima je njima mesto u Hagu, a ne nama vojnicima i oficirima. Da ja nisam poverovao u ono što su oni pisali, veruj mi, nikad me ne bi ćorkirali.
- Pa nisi ti išao na Vukovar zbog knjiga i novina...
- Ej, jesmo se dogovorili da nećemo da pričamo o tome?! Jesmo li se kolegijalno saglasili da niko od nas nije kriv za ono što mu se stavlja na teret?
- Dobro, ne ljuti se! Nego, znaš šta sam ti htio predložit kad te je već krenula književnost?
- Šta?
- Pa da nastaviš s pisanjem.
- Razume se da ću da nastavim!
- Bilo bi super da napišeš još nekoliko knjiga. Nigdje ih nema, a svi ih traže. A i nama ovdje bi bile od pomoći.
- Pa kaži, burazeru, šta treba da se napiše?
- Topnički dnevnici.